Čije su naše vode?

foto: pexels

Sve do decembra 2016. zakonskom regulativom, voda je bila dobro od opšteg interesa, da bi se nakon izmena regulativa ona definisala kao prirodno bogatstvo u vlasništvu Republike Srbije. Narednom regulativom navodi se da prirodna bogatstva Republike Srbije mogu da budu predmet koncesije u javno-privatnim partnerstvima. Dakle, ne mogu biti potpuno privatizovana, ali to znači da je omogućen upliv privatnog kapitala i ako se da koncesija u narednih 100 godina samim tim znači da je komodifikovano za privatnu upotrebu, kaže Tanja Vukša iz Centra za politike emancipacije i ocenjuje ovakvu regulativu kao alarmantnu.

Centar za politike emancipacije, kako navodi član organizacije Vladimir Simović, bavi se proučavanjem političko-ekonomskih alternativa sadašnjem neolibernalnom kapitalizmu na opštem teorijskom nivou. U jednom trenutku, odlučili su da primere konkretnijih problema analiziraju i predlože šta je moguće uraditi, pa su krenuli sa pitanjima vode i zdravstva. Simović dodaje da preporuke koje su dali u publikacijama koje su nastale nakon istraživanja problema vode i zdavstva su primenjive u druge svrhe jer zajedničko demokratsko-parcitipativno upravljanje može da se primeni u bilo kojoj oblasti.

Problem vode, kako Vukša i Simović ističu, nalazi se upravo u pravnoj regulativi koja ne definiše vodu kao javno dobro. Ono na šta su naišli u svom istraživanju je da primeri javno-privatnog partnerstva kroz koncesije u Evropi kada je u pitanju voda nisu funkcionalni.

Glavni izgovor je nemogućnost gradova i lokalnih samouprava da investiraju u infrastrukturu, pod pretpostavkom da će to učiniti privatna kompanija, do čega ne dolazi jer kompanija želi da isisava profit. Nivo investicija tih privatnih kompanija na zapadu je veoma nizak i u Francuskoj je preko 100 vodovoda vraćeno u javno vlasništvo, iako su dve velike privatne kompanije koje se bave vodovodom iz Francuske i gradu je isplatljivije da plati penale, nego da privatna kompanija nastavi da im distribuira vodu“, ističe Simović.

Tanja Vukša navodi da je glavni problem u tome „da je javni sektor u nedostatku novaca i da zavisi od privatnog sektora, pa se olako prodaje javno dobro“. Ona dodaje da je taj novac koji privatne kompanije daju gradu kratkoročan, „a dugoročno ostaju posledice privatizacije i sva ta dobra koja su uzurpirana i na koja nemamo pravo i nismo u mogućnosti da ih koristimo svi“.

Vladimir Simović i Tanja Vukša; foto: MRCN/N.S.

Vladimir Simović ocenjuje da izlaz nije u privatizaciji javnih dobara er su to prakse koje nisu dale rezultata u Evropi:

„Mi smo u istraživanju koje smo radili obuhvatili i preporuke i pokušali da se nadovežemo na iskustva ljudi iz Napulja, Grenobla, svih gradova gde su se ljudi organizovali i vratili vodovode u javno vlasništvo, ali pod drugačijim modelom upravljanja – nije upravljanje birokrata koji iza zatvorenih vrata odlučuju, već je to transparentno upravljanje u koje su uključeni građani i stručna javnost. To je neki model za koji se i mi zalažemo“.

Vukša ističe potrebnu da se građani konsultuju kada su u pitanju problemi koji se njih tiču. Ona dodaje da „preostaje borba na različitim frontovima koja mora da bude ujedinjena i da djeluje ka istom cilju – ostvarivanju poteba ljudi, a ne manjine koja parazitira na radu ogromne većine“.

Ono što ističu kao imperativ je „stavljanje vode u Ustav kao zaštićeno javno dobro koje ne sme da se bude tržišno i vođeno profitom“ ugledajući se na Sloveniju koja je to uradila 2016. godine.

Privatizacija reka

Goran Tokić; foto: MRCN/N.S.

Jedan od primera javno-privatnog partnerstva kada je voda u pitanju je i projekat izgrade mini hidroelektrana na Staroj planini. Shvativši šta se dobija, a šta gubi – stanovnici pirotskog kraja već nekoliko godina „vode bitku“ sa državom kako bi se taj projekat stopirao.

Aktivista nekoliko grupa za očuvanje Stare planine Goran Tokić navodi da je planirana izgradnja pedesetak mini hidroelektrana na rekama Stare planine.

„Kada bi se se izgradio deseti deo predviđenoj broja – to više ne bi bila ista planina jer bi bila uništena: ne bi bilo reke Visočice, Temske, ne bi bilo svih pritoka Dojkinačke i Jelovičke reke i stotinak staroplaninskih reka nestaće ispod zemlje. Narod pirotskog kraja je ustao protiv toga“, tvrdi Tokić.

Ono što ističe kao problem je davanje dozvola privatnim firmama koje bi izgradile mini hidroelektrane za proizvodnju struje. Količina tako dobijene struje, navodi Tokić, zanemarljiva je kada se uzme u obzir potreba, ali nije neophodna jer „država može da kupi tu struju od neke druge države koja ima suficit i na taj način sačuvamo reke“:

„Međutim, mi odlučujemo da kupimo od nekog privatnika i izgubimo reku, a profit dobija samo privatnik jer prodaje EPS-u po velikoj ceni, a EPS korisnicima po većoj od uobičajene“, dodaje on.

Sa druge strane, Tokić tvrdi da mišljenje o izgradnji potrebno tražiti od Zavoda za zaštitu prirode, međutim, i pored negativnog uprkos negativnom mišljenju Zavoda, mini hidroelektrane se ipak grade, a poslednji primeri izgradnje ovakvih objekata su na reci Jošanici na Kopaoniku, na Mlavi kod Požarevca, u užičkom kraju. Planiran konačan broj ovakvih hidroelektrana je 700 na teritoriji Srbije.

Osim protesta, aktivisti su krenuli pravnu borbu sa ovakvim propisima države. Tokić navodi da je priča o mini hidroelektranama stigla i na evropski nivo, do ljudi koji „odlučuju o pristupanju Srbije Evropskoj uniji“:

„Pokušavamo da kažemo vlastima da ono što rade vodi ka nemogućnosti otvaranja Poglavlja 27 i trenutno je u interesu Srbije da ne dozovli izgradnju tih mini hiroelektrana. Postoji mnogo boljih načina za proizvodnju struje – pomoću vetroparkova, ’klasičnih’ akumulacija, solarnih kolektora… Obnovljivi izvori energije su odlični, ali od 20 načina – država je izabrala onaj koji je loš za prirodu“, zaključuje on.