„Da li radnici ili radnice proslavljaju Međunarodni dan žena?“ – pitanje rodno senzitivnog jezika

Obeležavanje Dana žena 8. marta 1917. godine u Petrovgradu; foto: WIkipedia/Theklan

U znak sećanja na uspešan štrajk dvadeset hiljada njujorških tekstilnih radnica 1908, godinu dana kasnije, 1909. godine, američka Socijalistička partija počinje sa obeležavanjem, tada, nacionalnog Dana žena. Već 1910. na sastanku Druge socijalističke internacionale u Kopenhagenu, članice ove međunarodne organizacije izglasale su da se Dan žena obeležava i internacionalno, ali ne i tačan datum kada će u svim zemljama biti obeležen ovaj praznik. Žene u Rusiji ovaj dan obeležavale su poslednje nedelje u Februaru, a 1917. godine je po novom kalendaru to bio 8. mart. Taj datum Ujedinjene nacije 1975. godine i formalno proglašavaju Međunarodnim danom žena.

Položaj žena u društvu značajno se popravio za ovih stotinak godina. Mnoge žene su lideri država ili značajni faktori na političkoj sceni, kao Angela Merkel. Međutim, još uvek postoji rodna neravnopravnost.

Rodno senzitivni jezik, borba i njegova upotreba

„Borba“ za ravnopravnost vodi se na mnogim „frontovima“. Krajem 2017. godine aktuelizovana je odluka Odbora za standardizaciju Instituta za srpski jezik Srpske akademije nauka i umetnosti. Naime, ovaj odbor je 2015. godine uporebu rodno ravnopravnog jezika ocenio kao nepotrebnu, i naveo da se nikako ne može „zaključiti o prisustvu ili odsustvu neke ravnopravnosti ili diskriminacije u jeziku“ zbog „prisustva ili odsustva neke gramatičke kategorije“.

Novinarka Maša Mileusnić navodi da je B92 među prvima uveo rodno senzitivni jezik;
foto: MRCN/B.R.

Novinarka Maša Mileusnić kaže da upotreba rodno ravnopravnog jezika „nije jedini način borbe“ ali da je to „najvidljviji način i najviše se čuje“ jer „svako dolazi u kontakt sa nekim medijem, sa nekom vrstom javnog govora“.

To ponekad zvuči rogobatno, ljudi su se smejali upotrebi rodno ravnopravnog jezika, pogotovo što smo mi na bivšoj B92 među prvima krenuli da koristimo i da insistiramo na tome kada su gošće bile u pitanju“, kaže ona i dodaje „Suština je da ne postoji razlog da neka zanimanja budu u muškom rodu samo, a neka da imaju potpuno prirodno i ženski rod kao što je logično“.

Njoj ne smeta kada joj neko kaže da je novinar i ocenjuje da razlike ne postoje kad je zanimanje u pitanju. Međutim, ona navodi da je u pitanju osećaj rodne ravnopravnosti i „da, ako je već uveliko u srpskom jeziku ustaljeno da bude direktorka, nema potrebe da druga zanimanja budu samo u muškom rodu“.

Mediji, po rečima Maše Mileusnić, imaju veliku ulogu jer „postavljaju u javnost jedan osećaj normalnosti da se taj rodno senzitivni jezik prirodno koristi jer on tako dolazi ’u uši’”.

To se neće dogoditi u autobusu, na ulici, u kafiću – to će se dogoditi na televiziji, na radiju, u novinama, na portalima“ navodi ona i zaključuje da „kada se u javnom medijskom prostoru taj rodno senzitivni jezik odomaći i postane normalan, da se ne razmišlja da li se koristi ili ne – onda će mnogo lakše ljudima kojima je to rogobatno, neprirodno ili neprijatno ili samo drugačije nego što su navikli“.

Aktivistkinja i koordinatorka Centra za devojke Marija Stojanović;
foto: arhiva MRCN/B.R.

Aktivistkinja i koordinatorka niškog Centra za devojke Marija Stojanović kaže da je „važno da prepoznamo o kome se radi kada postignemo neki uspeh, da se naglasi da je žena napravila neki poslovni poduhvat ne tako čest za žene“ ili je zauzela „netipičnu“ funkciju za žene.

Važno je da žene budu vidljive, da neke druge mlade žene/devojke koje tek odrastaju, planiraju svoj život, maštaju o nekoj profesiji ne budu uskraćene za to samo zato što su ženskog pola, bilo da žele da budu astronautkinje, vozačice kamiona, vojnikinje, direktorke, šumarke“, navodi ona.

Jedan od načina je da se trudimo i težimo da rodno senzitivni jezik uđe u što veću svakodnevnu komunikaciju, pa će tako i oni koji nisu pristalice s vremenom shavtiti da je to nešto sasvim normalno, nešto što nije rogobatno“, navodi Marija Stojanović i dodaje kao primer Republiku Hrvatsku koja „deceniju, možda i više, unazad koristi bez problema rodno senzitivni jezik“.

Čak su došli to tog nivoa da ‘ispravljaju’ pojedine reči – sa psihologica su prešli na psihologinja, jer korišćenje deminutiva može umanjiti vrednost te osobe, a to ne žele da dozvole“, kaže ona i dodaje da mediji mogu u velikoj meri poslužiti za promovisanje i edukovanje građana i građanki.

Šta kaže struka?

Što se lingvistike tiče, prema rečima lingviste Bobana Arsenijevića, pitanje rodno senzitivnog jezika je „jedno od pitanja koja lingvistika proučava, najpre opisujući ponašanje različitih aktera u toj oblasti, i zatim prepoznajući neke pravilnosti, i pokušavajući da ih objasni“. Međutim, on navodi da je to ideološko pitanje, a da nauka „može da daje procene realnosti ciljeva i planova ovih aktera kada je u pitanju menjanje jezika, ili kada su u pitanju neke empirijski orijentisane premise njihovih stavova“.

Lingvista Boban Arsenijević;
foto: EU info point Niš

Posledice upotrebe rodno senzitivnog jezika mogu biti pozitivne, kako navodi profesor Arsenijević, jer se “time problematizuje i status žene u društvu, odnosno podiže se nivo svesti društva o tom problemu“. Ono što može biti problematično on vidi u standardizaciji izraza „koji se ne uklapaju u morfološki sistem jezika, pa unose zabunu kod njegovih korisnika“, ali ocenjuje da takvi izrazi nisu dugog veka.

Neki od feminativa na kojima se insistira označeni su kao rogobatni. Međutim, profesorka Svenka Savić u Uputstvu za standardizaciju rodno osetljivog jezika, predlaže da treba „odabrati iz postojećeg inventara onu jezičku formu koja najbolje odgovara vašoj intuiciji za jezik“.

Profesor Arsenijević je saglasan sa profesorkom Savić, ali podseća „da kada takvog oblika nema, uvek možemo posegnuti za polusloženicom (žena-lovac), i da polusloženice nisu gore rešenje nego izvedenice“.

Ukoliko prihvatimo stav da jezik ne oblikuje, već reflektuje stvarnost, fizičku, ali i društvenu, onda čitavo pitanje roda u jeziku prestaje da bude toliko važno, i akcenat se vraća na stvarno žarište problema – na društvo“, navodi Boban Arsenijević i zaključuje:

Kada uspemo da razvijemo kulturu u kojoj neće biti vrednosnih i normativnih asimetrija među rodovima, kakve god asimetrije jezik pokazivao – one neće imati nikakav značaj“.