Da li se poštuju ljudska prava osoba sa invaliditetom?

10. decembar, Međunarodni dan ljudskih prava foto: pixabay/geralt

Ako hoću da zvučim oštro, što nam obeležavanja određenih datuma daju za pravo, mogu reći da osobe sa invaliditetom još jedino nesmetano dišu vazduh“ kaže Ivan Novković, aktivista za prava osoba sa invaliditetom i upravitelj fondacije PONS, povodom obeležavanja Međunarodnog dana ljudskih prava.

Ljudska prava OSI u teoriji i praksi

Republika Srbija je još 2011. godine zaokružila pravni okvir kojim se garantuje ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom. Međutim, Novković navodi da se ni jedno od ljudskih prava osoba sa invaliditetom ne poštuje u potpunosti u Srbiji.

Ivan Novković, aktivista u upravitelj fondacije PONS
foto: MRCN/T.Đ.

„Često na javnim skupovima i u obraćanju medijima kažem da je Srbiji potreban Zakon o primeni zakona“ nastavlja on i dodaje „Iako smo dobro zagazili u 21. vek, još uvek govorimo o neophodnosti obezbeđivanja slobode kretanja“.

Zakon o izgradnji, kako navodi naš sagovornik, ima dodatak – Pravilnik o pristupačnosti, ali se uprkos preciznim propisima ne poštuje.

Suština problema je što inspekcijske službe ne rade svoj posao“ kaže Novković i nastavlja „Osim toga, kada nadležne institucije rade rekonstrukciju ulica, ne konsultuju standarde, pa zato i dalje imamo nepristupačnost kao veliki problem“

„Treći veliki problem je“, navodi on, „taj što se donosioci odluka i nadležne institucije trude da ulickaju širi centar grada, a izvan njega, u mnogim naseljima, imamo i dalje ogroman broj nepristupačnih trotoara“.

Novković navodi i nepoštovanje Zakona o socijalnoj zaštiti u kome je propisano da lokalna samouprava sprovodi servis personalnih asistenata za osobe sa invaliditetom. Ovaj servis je dostupan u svega nekoliko mesta u Srbiji, ali je uglavnom to ostvareno putem projektnog finansiranja i mimo standarda propisanih Zakonom.

Ljudska prava OSI u Nišu

Što se tiče Niša, u gradu ne postoje u potpunosti pristupačne zgrade u kojima su medicinske, obrazovne i kulturne institucije smeštene. Situacija je slična i na ulici, preciznije na pešačkim prelazima, navodi Ivan Novković.

Pešački prelaz u Nišu,
foto: Ivan Dinić

To su kosine na ivičnjacima na većini pešačkih prelaza u širem centru Niša, ali među tim kosinama nema one koja je urađena po standardu i dobar broj tih prelaza predstavlja opasnost po naše živote“ pojašnava on.

Grad Niš doneo je strategiju za implementaciju pristupačnosti, ali kako naš sagovornik navodi, ona treba da služi samo u okviru opredeljivanja sredstava.

Praviti strategije u ovoj oblasti kada i dete u osnovnoj školi zna da svaki pešački prelaz podrazumeva dve rampe i da svaka zgrada mora da bude pristupačna, zaista predstavlja stvaranje lažne slike da donosioci odluka razmišljaju o toj oblasti“ kaže Novković.

U svetu postoji dosta primera rešavanja pristupačnosti osobama sa invaliditetom koje naša zemlja može da preuzme, ali kaže da nema potrebe za tim.

Svako naselje je priča za sebe i svuda imamo dovoljno stručnih ljudi i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom koji zajedno mogu urediti svoja mesta kako bi bila pristupačna za čitavo stanovništvo“ pojašnjava Novković.

Javni prevoz – veliki problem

foto: Wikimedia Commons/Aktron

Osim problema na ulici, Novković navodi i problem sa javnim prevozom. On kaže da u gradu postoji dovoljno pristupačnih autobusa, ali da su loše raspoređeni. To nije jedini problem sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom kada putuju gradskim autobusima.

„Jedan od najbolnijih problema je potpuna nesenzibilisanost vozača i konduktera prilikom otvaranja rampe za pristup invalidskih kolica“ svedoči sagovornik. Odbijanje pružanja ove usluge označena je kao diskriminacija po članu 27 Zakona o sprečavanju diskirminacije osoba sa invaliditetom.

Mi, kao korisnici invalidskih kolica, izloženi smo pritiscima da se ne vozimo ako bez podrške konduktera i vozača nismo u stanju da uđemo u autobus“ dodaje on.

Uprkos stalnim pritužbama i zakona na strani osoba sa invaliditetom, situacija se ne menja. Jedini primer posledice po vozače koji su odbili da pruže pomoć pri ulasku u autobus korisnicima invalidskih kolica je oduzimanje dvadeset procenata od plate.

Da se u kompanijama kojima šaljem pritužbe uopšte ne razgovara o odnosu prema putnicima sa invaliditetom, govori mi to što se nasilje prema meni nastavlja“ zaključuje Novković.