Dejan Stojiljković: Niška kultura je brod koji tone

Dejan Stojiljković; Foto; MRCN/B.R.

Najčitaniji i najtiražniji niški pisac Dejan Stojiljković jedan je od portretista grada Niša. On je duh ovog meraklijskog grada uveo u književnost, ali i na televiziju, aktuelnom serijom „Senke nad Balkanom“, čiji je scenarista. Sve je, pak, počelo „Levom stranom druma“, koju sam autor naziva „pantelejska herojska hronika.“

Počeci

Ove godine je deset godina od izdanja zbirke „Levom stranom druma“ kojom ste stupili na književnu scenu. Kako nakon toliko godina gledate na tu zbirku?

Stojiljković: Leva strana druma je jedna generacijska priča, niška, u kojoj su ovekovečeni neki ljudi i neka mesta koja više ne postoje – stari Pravni, Toni gazda, Tajm, Rok. To je sad već mit, to je sad već istorija. Verovatno će tako neko za deset godina o Feedback-u da priča. To je opis Niša između 1999. i 2009, koji su čak uzimali i neki sa katedre za sociologiju kao relevantan dokument. To je meni bilo bitno, da to jednog dana  bude za neke nove generacije važno, da vide kako je bilo i kako smo živeli.

Poput priče o paljenju niške Džamije?

Stojiljković: To je zaboravljeno skroz – šta se tu desilo, ko je tu bio. Ja sam to opisao jer sam video koliko je to bio jedan apsurdan događaj, bizaran. Mi smo u naletu nacionalnog ponosa spalili istorijski spomenik. Plus je to turska džamija – nema veze sa Albancima.

Konstantinovo raskršće – prikaz Niša

Vaš prvi roman Konstantinovo raskršće je nakon mnogo vremena doveo Niš u književni svet, pa je opis Niša postao dostupan široj publici.

Stojiljković: To je bio prvi mejnstrim roman koji je dobio neke ozbiljne nagrade i ozbiljne tiraže, a da se događa u Nišu i da je kompletno niški. Meni je bilo bitno da Niš bude prepoznatljiv. Da to ne bude neki Ćirin (Zoran Ćirić) Nišvil, imaginarni, nego da bude baš Niš. I nisam ja tu imao nikakvu nameru da ja tu sad pravim neku romantičnu priču, idealizovanu. Ne! Nego da prikažem Niš u Drugom svetskom ratu kao grad, građansko mesto, gde se ipak stvarala istorija ove države i iskreno govoreći, kolikogod sam bio osporavan svih ovih godina, sad, posle skoro deset godina, mislim da mi je to uspelo. Naročito zato što je taj roman objavljen i u Americi, i Rusiji, i biće objavljen uskoro i u Francuskoj. Moj strani izdavač je bio oduševljen, rekao je da hoće da dođe u Niš.

Zašto Vam je baš Niš tog vremena bio interesantan?

Stojiljković: Kad pogledaš ono vreme – hotel Park je toliko bio moderan da je on imao u svakoj sobi telefon. Pre Drugog svetskog rata. I klimu, i čuda, što je bilo moderno. Taj predradni Niš je bio vrlo zanimljiv, bio je čudo: imali smo aerodrom, imali smo predstavništvo Mercedesa, Forda, pozorište. Niš je imao drugog najmoćnijeg čoveka u državi – Dragišu Cvetkovića. Šta sad mi imamo? Ima Niš nekog ministra, šta rade ti niški poslanici? Nema ništa.

Sad su naši političari marionete centrale iz Beograda. Ne mislim samo na ove na vlasti. I opozicija. Ovi ovde niti imaju mišljenje, niti imaju stav. Šta im se naredi iz Beograda – ako treba da dube na glavi, oni će da dube na glavi.

Predstava Konstantin

Pa ipak, dali su Vam priliku da, kao Nišlija, napišete dramu Konstantin koja je izvedena i u Nišu u okviru obeležavanja proslave 1700 godina od donošenja Milanskog edikta. Kako je došlo do toga?

Stojiljković: To sa Konstantinom je jedna tragikomična priča. Približavao se taj jubilej i 2012. dolazi do smene vlasti. Iznameštali su neke indijance, polu-kompetentne da budu u kulturnim institucijama, a onda im je ostao rep – mora da se slavi Milanski edikt, ne možeš da ne slaviš tako značajan jubilej. Počeli su da se cimaju oko toga. Ja sam bio za Konstantina šesta ili sedma opcija. Krenuli smo od nule i dobili predstavu koja je uzela dve od ukupno četiri Sterijine nagrade koje je Narodno pozorište dobilo.

Velika se frka tu digla oko celog budžeta predstave, zar ne?

Stojiljković: Zoran Ćirić Magični, koji je bio u Upravnom odboru je tražio da se igra njegova predstava. I onda su mu rekli da je to sukob interesa, a on je rekao da će da da ostavku u Odboru, ali da igraju predstavu. Kada je odlučeno da se ta predstava ne igra onda je on otišao na televiziju i napravio od toga celu tu dramu iz, pre svega, ličnih razloga. Tako je direktno naneo štetu i sebi i svom gradu. Onda je neko došao do neke fotokopije koja je navodno budžet. Pozvao sam Tomu Todorovića, dopisnika Politike, dao mu da iskopira moj ugovor i da objavi koliki je moj honorar da se ne nagađa. Jedino je moj ugovor javan.

Kultura u Nišu

Kako se tretiraju umetnici u Nišu?

Stojiljković: Mi imamo ovde jednu bizarnu situaciju da najprobitačniji, najtalentovaniji niški umetnici rade potpuno van niških kulturnih institucija.

Zašto?

Stojiljković: Niške kulturne institucije su kadrovske deponije – kojagod vlast dođe, kojagod stranka dođe, oni kažu: dobro, ovog nismo mogli da stavimo u Vodovod, ’ajde da stavimo ovog nesrećnika u Lutkarsko pozorište iako je profesor fizičkog i nema ni dan rada u kulturi. Onda, oni se tale međusobno i nastaje anarhija. Situacija u Nišu je takva da sam ja, recimo, mnogo više dobrodošao u prokupačkoj biblioteci, nego u niškoj. Jednostavno, šta reći – niška kultura je brod koji tone, a oni dodatno trpaju nesposobne kadrove koji dodatno ubrzavaju taj proces propasti. Većina stvari koje se zaista rade su privatne inicijative. Ja sam napisao nekrolog Kosti u beogradskom portalu Headliner. Niko me nije pozvao, samo moj prijatelj Saša Ignjatović, Beograđanin koji je mnogo voleo Kostu i rekao ’ajde, napiši’. Onda je Pressing preneo taj tekst. Ali to je prvo objavljeno u Beogradu jer su Beograđani smatrali velikim gubitkom odlazak Koste.

Parče Niša u međuratnom Beogradu

U prvoj epizodi serije „Senke nad Balkanom“ prikazan je Nišlija koji drži sliku bivšeg kralja. Zbog čega?

Stojiljković: To je opis našeg niškog mentaliteta i inata, ali i prkosa diktaturi Karađorđevića i diktaturi uopšte. I to je, u stvari, ta priča gde on kaže: Evo ja mogu da stavim sliku bivšeg kralja i da mi niko ne može ništa.

On se tu usprotivio takozvanom beogradskom stilu…

Dejan Stojiljković: „Neću da cvrkućem po beogradski!“; Foto: MRCN/B.R.

Stojiljković: To je ta priča – ja ću da imam parče Niša ovde u sred Beograda. Evo gledaj Zdravka Čolića i Neleta Karajlića: koliko žive u Beogradu, dvadeset i nešto godina – pričaju kao u Sarajevu. Neletu niko ne zamera – ode na televiziju i priča sarajlijski. Čola isto. Naše Nišlije kad odu, cvrkuću po beogradski – sramota ih. Ne samo naše Nišlije, i Leskovačani – sramota ih da pričaju južnjački. I to je problem – neću da cvrkućem po beogradski. Ja sam se i sa Bjelom svađao što neću da pričam standardom. Ne mogu da budem Beograđanin kad nisam Beograđanin – ja sam Nišlija. Često Nišlije vole da unižavaju sami sebe i da se prema onome što je nasleđe našeg grada ophode u smislu ’draže mi je beogradsko govno, nego niška pita’. To je problem. Treba da voliš ono što jeste – Niš je grad. Nisu problem Beograđani. Najviše su ovde unižavali Niš ljudi iz Niša.

Urbana niška sredina

Niš kao urbana sredina ima akademski list Pressing čiji ste Vi bili urednik. Koliki je značaj imati nešto kao što je Pressing, Thrash, Strip Pressing?

Stojiljković: Strip Pressing se smatra u krugovima stripovskim na Balkanu kao jedan od magazina koji je napravio razliku u jednom trenutku i vratio nazad domaći strip i bio je hroničar Niša dugi niz godina. Bez Strip Pressinga bilo koja istorija jugoslovenskog, ne samo srpskog, stripa da se piše – ne može, on ne može da se izostavi.

U jednom trenutku Niš postaje mnogo bitan za strip, maltene u regionu. To nije za zezanje. Šta se dešava sad? Nekako je ta alternativna kultura u nekom zapećku. Barem je ja ne vidim. Možda su to uticaji medija, Fejsbuka, društvenih mreža… Ja bih voleo da dođu neki novi klinci koji bi preuzeli Pressing, i Strip Pressing i Tresh, jer svi smo već matori.

Identitet Niša

Vi ste postavili predlog kako treba da se gradi identitet Niša – spoj prošlosti i sadašnjosti?

Stojiljković: U Savetu za kulturno stvaralaštvo smo pokrenuli pitanje postavljanje spomenika kralju Milanu. On nas je oslobodio i imamo situaciju da on nema spomenik, a da Čapa, kuče, ima spomenik. Što je apsurd, što govori i o nama Nišlijama u nekom smislu. Prva i osnovna stvar je da se odužimo našim oslobodiocima. Imamo Konstantina, Sinđelića, imamo kralja Milana, kasnije imamo Dragišu Cvetkovića, imamo Branka Miljkovića. Imamo jednu istoriju koju malo koji grad ima. Onda imamo i kulturnu istorijiu grada Niša… Mi bismo trebali da se fokusiramo na kombinaciju istorije i kulture i da na tome gradimo identitet Niša. Šta mi radimo s tim? Ne vidim da radimo nešto posebno.

Dodeljujemo nagradu „Branko Miljković“…

Stojiljković: Da, dodeljujemo nagrade Beograđanima. I ta nagrada je kompromitovana. Evo, ja ću otvoreno da kažem – nagrada Branko Miljković i nagrada Stevan Sremac su bruka i sramota. I nagrada Ramonda serbica, takođe. Kom se to dodeljuje, kako se formiraju žiriji, kako se tu pokvarene i perfidne igre igraju… Mi služimo za potkusurivanje beogradskim lobijima i korumpiranim beogradskim kritičarima i teoretičarima književnosti da ovde dođu i budu dočekani kao carevi, primaju honorare i tale se ko će kome da da nagradu. Koji je zadnji Nišlija dobio nagradu Branko Miljković?

Goran Stanković.

Stojiljković: Pre skoro dvadeset godina. Sremca nije dobio ni jedan Nišlija, Ramondu serbicu nikad nije dobio Nišlija. To smo mi dozvolili. Kada buni neko od nas ovde, prvi koji nas poklope nisu ti korumpirani i pokvareni beogradski teoretičari i kritičari, nego naši ovde koji im se ulizuju i koji ih dovode ovde zarad nekih sitnih privilegija koje im daju u Beogradu. Treba jedna potpuna reforma da se napravi.

Ja mislim da kad oni sednu da razmatraju ko će da dobije nagradu Branko Miljković i Stevan Sremac, oni uzmu sve knjige Nišlija i stave na stranu. Ne može jedan pisac da dobije i nagradu Stevan Sremac i u roku od tri-četiri godine, a da Zvonko Karanović bude u konkurenciji deset godina i ništa. Evo, otvoreno tvrdim da Zvonko Karanović nije dobio nagradu Branko Miljković jer je Nišlija. Čak se i mnoge sednice drže u Beogradu, što ljudi ne znaju, za nagradu Branko Miljković i Stevan Sremac. Onda naši putuju gore i ovi im kažu ’daćete ovom, za ovog ćeš da glasaš, za ovog nećeš’. To je taj sluginski odnos prema prestonici, prema nekim lažnim veličinama.

Evo priče o Dragoslavu Mihailoviću – on je pre dve godine dobio nagradu Ramonda serbica. Živi klasik srpske književnosti. Nagradu mu je dodelio neki zamenik, a onda su za koktel izneli četiri ajncera sa česmovačom i neko se našalio ’evo, sponzor koktela za dodelu nagrade Dragoslavu Mihailoviću je niški vodovod’. To ti govori mnogo o odnosu. A turbo folk pevaljkama daju za džabe prostore i sponzorišu razne gluposti. Dođe ti živi klasik srpske knjićevnosti – a ti izneseš česmovaču. Naravno, da ne govorim da se niko iz Grada nije pojavio.

Stojiljković će se i u buduće, kaže, truditi da menja one stvari koje kritikuje, neće „cvrkutati po beogradski“, već će čuvati duh Niša, između ostalog i uvođenjem još južnjaka u drugu sezonu serije „Senke nad Balkanom“. Stojiljković trenutno radi na svom književnom stvaralaštvu, i promoviše novi roman „Olujni bedem“.

PODELI
Nemanja Stevanović

Apsolvent srbistike na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, član udruženja „Štek house“.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here