Pravo na rad
Broj zaposlenih je, prema analizi Zavoda za statistiku, u novembru 2016. godine iznosio 2.022.788 lica, u odnosu na 7,14 miliona ukupne populacije, od čega je 619.601 bilo zaposleno u javnom sektoru. Nezaposlenost je iznosila 13,8%, i to 12,6% za muško i 15,2% za žensko stanovništvo.
Međutim, dubok je jaz između onoga što građanin podrazumeva pod pojmom zaposlenog i onoga što statistika pod tim podrazumeva. Naime, Zavod primenjuje metodologiju Međunarodne organizacije rada po kojoj se zaposlenim smatra svako lice koje je u nedelji za koju se radi anketa, na bilo koji način bilo angažovano bez obzira da li radi sa punim, nepunim ili skraćenim radnim vremenom, na određeno ili neodređeno vreme, pa čak i ako je radio samo jedan radni sat. Dakle, ne uzima se u obzir činjenica ostvarivanja zarada. U praksi je stanje takvo da je tek oko 22 odsto radno sposobnog, odnosno oko 14 odsto ukupnog stanovništva zaposleno sa punim radnim vremenom i na neodređeno vreme. Na jedno zaposleno lice, dolaze gotovo četiri radno sposobna lica koja nemaju posao, rade u crnoj ili sivoj zoni, ili su angažovani van radnog odnosa.
Nezaposleno lice je po pomenutoj metodologiji lice koje je radno sposobno (između 15 i 65 godina starosti) i aktivno traži zaposlenje. „Aktivno“ znači da je prijavljeno na evidenciju NSZ i da se savetniku NSZ javlja u određenim intervalima, tačno određenog dana u mesecu, a u suprotnom se brišu sa evidencije i gube status nezaposlenog lica, pa samim tim i broj nezaposlenih lica opada. Predstava o kretanjima na tržištu rada koja se ovakvom metodologijom oslikava je mnogo bolja od stvarnosti, a analize i izjave zvaničnika koje uporno govore o opadanju nezaposlenosti i povećanju zaposlenosti na osnovu ovih statistika, mogu se protumačiti kao zloupotreba statistika u političke svrhe. Prema Anketi o radnoj snazi Republičkog zavoda za statistiku, podaci za treći kvartalni period pokazuju da je stopa nezaposlenosti mladih uzrasta od 15-24 godine 28,5 odsto, a da je zaposlenost iste kategorije stanovništva 22,5 odsto. Srbija je rangirana kao šesta u odnosu na zemlje sa najvećom stopom nezaposlenosti mladih, prema Trading Economics list. Prema ovim podacima nezaposlenost mladih je iznosila 38,1 odsto u julu 2016. godine. Najviša stopa nezaposlenosti je među mladima koji imaju samo osnovno obrazovanje (40,7%), zatim su mladi sa fakultetskom diplomom (32,9%), dok je stopa nezaposlenosti mladih sa srednjim obrazovanjem 29,9%. Problem dugotrajne nezaposlenosti mladih u Srbiji je veoma ozbiljan, jer više od polovine mladih ljudi (50.9 %) traži posao duže od godinu dana.
Ovakvo stanje dovelo je do toga da veliki broj mladih i visokoobrazovanih odlaze iz Srbije, a oni kao glavni razlog navode nemogućnost da pronađu posao. Prošle godine je u države članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) emigrirao rekordan broj ljudi – 58.000, među kojima je oko 9.000 sa fakultetskom diplomom i višim naučnim i stručnim zvanjima. I tokom 2016. godine nastavljeno je sa subvencionisanjem stranih investitora, na uštrb domaće privrede. U javnosti se već nekoliko godina postavlja pitanje efikasnosti subvencija koje se dodeljuju stranim kompanijama. U toku 2016. godine bilo je dosta izveštaja o tome da se subvencije dodeljuju stranim investitorima koje ne ispunjavaju ugovorne obaveze i ne zapošljavaju onoliki broj radnika koliko u javnim nastupima predstavnici vlasti na republičkom ili lokalnom nivou saopštavaju. Tako je recimo, prema dostupnim informacijama ugovorima sa oko trideset stranih kompanija dogovoreno otvaranje 20.767 radnih mesta, a do sada je realizovano samo 11.000.
Pravo na pravedne i povoljne uslove rada
Neto minimalna cena rada za period januar–decembar 2016. godine bila je 121 dinar po radnom času. Sindikati su za 2017. godinu predlagali povećanje minimalne cene rada sa 121 dinar na 143,55 dinara, a poslodavci bili spremni da povećaju na 125 do 127, pa je, posle dugih pregovora, minimalna cena rada za 2017. povećana na 130 dinara po radnom času. Srbija se po visini minimalne mesečne zarade koja iznosi oko 174 evra nalazi na samom začelju u regionu, a niži minimalni dohodak primaju zaposleni u Makedoniji i Albaniji.
Broj radnika koji rade za platu koja je niža od minimalne (do 25.000 RSD u bruto iznosu) je oko 58.000. Zabrinjavajući je broj od oko 141.000 zaposlenih koji se nalaze u zoni minimalne zarade (25-35.000 dinara u bruto iznosu). U martu 2016. prosečna zarada iznosila je oko 51.000 dinara u bruto iznosu. Takvih zaposlenih u strukturi zarada ima najviše, preko 281.000 (u rasponu od 45.000 do 65.000 dinara). Onih koji su na proseku ili iznad njega, ima oko 624.000, što je zapravo oko 62 odsto ukupnog broja ljudi u radnom odnosu.
S druge strane, prosečna potrošačka korpa je u martu 2016. godine iznosila oko 67.000 dinara, a minimalna oko 35.000, a to znači da je za pokrivanje prosečne potrošačke korpe potrebna 1,5 zarada. Prosečna penzija u martu 2016. godine iznosila je nešto više od 25.000 dinara, a 389.340 zaposlenih su u martu 2016. godine dobili od 0 do 45.000 dinara bruto zarade. Kada se ovo uporedi sa prethodnim podacima, dolazi se do zaključka da manje od tri odsto stanovnika Srbije može sebi da omogući prosečnu potrošačku korpu na mesečnom nivou.
Na isplatu zaostalih zarada iz prethodnih godina u Srbiji čeka 85.000 radnika, kojima država duguje više od 40 milijardi dinara. Mnogim radnicima koji su tužili svoja preduzeća, od kojih je veliki deo već likvidiran ili je u stečaju, država je ostala dužna zarade od 2005. godine do danas, a često su u pitanju milionski dugovi budući da sudovi uračunavaju i kamatu za period dugovanja. Istovremeno, veliki broj od tih 85.000 radnika, i pored milionskog duga države, ne ispunjava ni uslove za odlazak u penziju, niti može da nađe drugi posao. Zbog toga je veliki broj ovih radnika sada na spisku Ministarstva rada, zapošljavanja, boračke i socijalne politike u kategoriji „socijalnih slučajeva”, a dobijaju socijalnu pomoć od samo nekoliko hiljada dinara.
Zakon o štrajku je usvojen pre dve decenije, a u međuvremenu je pretrpeo veoma male izmene pa je stoga neophodno u što kraćem roku urediti ovu oblast u skladu sa savremenim standardima. U 2016. godini izostalo je usvajanje izmena tri važna zakona – Zakona o socijalnoj zaštiti, Porodičnog zakona i Nacrta zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom.
Pravo na obrazovanje
Rezultati PISA testova pokazuju da je oko jedna trećina stanovništva i dalje funkcionalno nepismena. Srbija je, prema Izveštaju o ljudskom kapitalu za 2016. Svetskog ekonomskog foruma rangirana ispod svih država članica EU u 2016, sa izuzetno slabim rezultatima u odnosu na starosnu grupu od 15-24 godine. Iako zemlja ima relativno dobru naučnu bazu, nivo investicija u istraživanje je manji od 1% BDP, a saradnja između javnog i privatnog sektora je slaba i nije sistematski podržana.
Zdravstvena zaštita
Dostupnost zdravstvene zaštite predstavlja glavni problem. Održivost zdravstvenog sektora ugrožena je zbog loše finansijske situacije fonda javnog zdravlja, a koju je još pogoršalo smanjivanje doprinosa za zdravstveno osiguranje 2014. Izdaci za zdravstvo ne pokrivaju najosnovniju zaštitu tako da gotovinski izdaci imaju veliki udeo u ukupnim rashodima. S obzirom na uticaj korupcije i druge ’lične’ participacije, gotovinski izdaci čine gotovo 40% zdravstvene potrošnje u Srbiji, a izraženi kao procenat BDP, porasli su proteklih godina i najviši su u regionu.
