Skandalozne, nezapamćene, spektakularne i nećete-verovati vesti, deo su svakodnevnih naslovnica, koje izveštavaju o monstrumima, lažovima, kriminalcima, i to uz mnoštvo jezivih detalja i svedočenja anonimnih, pouzdanih, izvora. Pravila da treba čuti i drugu stranu, poštovati privatnost osoba o kojima se izveštava, ne objavljivati neosnovane optužbe i klevete, često ostaju zaboravljena u udžbenicima novinarske etike.
Savetu za štampu je u toku 2016. godine upućeno 126 žalbi, a Komisija je do kraja godine odlučivala o 82, s obzirom da su neke rešene medijacijom, a neke odbačene iz formalnih razloga. Prekršaj Kodeksa novinara Srbije utvrđen je u 62 slučaja, odnosno u 75.6% analiziranih žalbi. “Mediji različito reaguju na odluke Saveta. Ponekad vrlo kritički i, rekla bih, “nesportski” prime odluke Komisije da su prekršili Kodeks, ljute se i osporavaju odluku, a nekad i kredibilitet članova Komisije,” objašnjava Gordana Novaković, generalni sekretar Saveta za štampu.
Na osnovu odluka Komisije, najčesće, tačnije u 86.58% analiziranih slučajeva kršene su odredbe iz poglavlja Istinitost izveštavanja, i to uglavnom tačke 1, 4 i 5. Tačka 1 definiše obavezu novinara da “tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije,” dok tačka 4 konstatuje dužnost novinara da “kada je to neophodno, konsultuje što više izvora i da im omogući da iznesu svoj stav.” U tački 5 poglavlja Istinitost izveštavanja navodi se da su “sa novinarstvom nespojivi objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina, kao i izmišljenih pisama ili pisama čiji autor nije poznat ili njegov identitet nije proverljiv.”
Kršenje pojedinih načela kodeksa predstavlja i kršenje Zakona, kao što je na primer nepoštovanje pretpostavke nevinosti, koje je Komisija u toku 2016. uočila u 8 žalbi. Do narušavanja privatnosti došlo je u 26 slučajeva, dok je narušavanje etike i kulture javne reči, kao i diskriminacija, uočena u 11 slučajeva.
Profesor dr Zoran Aracki objašnjava da smo kao društvo još uvek nezreli i nemamo kriterijume prema kojima možemo da budemo tolerantni za drugačije mišljenje i stavove, i dodaje: “Novinari vrlo često posežu za stereotipnim izveštavanjem, koje može da vodi u predrasude, a predrasude mogu da dovedu do katastrofalnih događaja, kakve smo, recimo imali, tokom ratnih sukoba na ovim prostorima. Po mom mišljenju, izuzetno su osetljive teme o verskoj toleranciji. To jeste problem za Srbiju, naročito za Novi Pazar, Rašku, Vojvodinu, gde je neophodan daleko veći stepen tolerancije nego što danas postoji.“ Aracki takođe ističe da događaje koji su provokativni novinari ne treba da pretvaraju u tendencije, već da o njima izveštavaju kao o pojedinačnim slučajevima, bez prenaglašavanja, koje bi moglo da izazove dodatne društvene probleme.
Godišnji monitoring Saveta za štampu pokazuje da je u 2016. godini osam dnevnih listova prekršilo Kodeks novinara Srbije u 5.477 tekstova, što je za oko 38% više nego u 2015.
“Ono sto je poseban izazov jeste to što i dalje ne vidimo da se mediji rukovode odlukama Komisije, tačnije da ih uzimaju u obzir u daljem radu, što je jedna od osnovnih ideja samoregulacije – da se medijima ukaže na grešku, da bi je ubuduće izbegli. Naši mediji, nažalost, greške ponavljaju, čak i u slučajevima kada im Komisija više puta ukaže na problem,” objašnjava Novaković.
Najviše prekršaja u 2016, prema odlukama Komisije Saveta za štampu imao je list Informer. Informer je Kodeks novinara Srbije prekršio u 12 analiziranih žalbi.
“Mediji koji nisu prihvatili punu nadležnost Saveta, odluke najcešće ignorišu, dok su mediji koji prihvataju nadležnost i dalje skloni da povremeno “zaborave” da treba da objave tu odluku, pa moramo da ih podsećamo, a nekada je i to bez rezultata,” objašnjava Gordana Novaković.
Osim “zaboravnih”, postoje i slučajevi gde urednici smatraju da je dovoljno ukloniti sporni sadržaj. Nikola Panić, glavni i odgovorni urednik niškog Gradskog Portala 018, medija koji je po odluci Komisije u 2016. prekršio Kodeks, navodi: “Mi smatramo da nismo prekršili ni jedan kodeks. Sklonili smo tekst sa portala, a što se tiče odluke Saveta za štampu, nismo ništa objavljivali. Savet za štampu je jedno radno telo koje nije zvanično, nego je udruženje, i tu bi mogao svako da donese neku odluku. Mi smo ispoštovali njih, uklonili smo tekst, nismo hteli da objavljujemo nikakvu odluku i da dajemo nekom na popularizaciji,” i dodaje: “To je naša jedina pritužba od osnivanja, osim jedne od Južnih Vesti za nepotpisanu fotografiju, koju smo nakon toga potpisali. Nismo imali ni jedne druge pritužbe, za razliku od drugih medija.”
Takođe, Aracki uočava da se čak i oni koji su osnovali Savet i utvrdili pravila rada tog tela često ne pridržavaju odredbi. Ipak, ističe da je “postojanje Saveta za štampu izuzetno dragoceno, i dobro je da postoji kao jedan oblik samoregulacije novinarske profesije.”
U tekstu Neprofesionalno ponašanje novinara i medija (Ljudska prava u Srbiji 2016, Beogradski centar za ljudska prava) Ivan Protić, dugogodišnji novinar i predavač medijske etike, navodi da su i televizije često kršile profesionalni kodeks emitujući rijaliti programe, i ističe da elektronski mediji u Srbiji najćešće ne poštuju važeći zakon i pravilnike i ne obeležavaju sadržaje koji su adekvatni za određeni uzrast. Protić takođe navodi i primer televizija iz Niša, koje su u aprilu 2016. desetak puta direktno prenosile skupove Srpske napredne stranke, bez oznaka da je to plaćeni ili predizborni program, a na šta su obavezani pravilima Regulatornog tela za elektronske medije – REM.
Aracki objašnjava da “do kršenja Kodeksa dolazi zbog želje za većim tiražem, ali je prisutno i neznanje novinara. To je posledica ubrzane privatizacije medija. Vlasnici medija, od kojih je najveći broj medijski neobrazovan, često diktiraju određena neetička ponašanja, a nezaštićeni novinari to moraju da ispunjavaju, jer je danas teško preživeti sa novinarskom platom, ali je još teže bez nje. Zbog toga novinari pristaju da ispune određene zahteve, koji se kose sa etičkim principima, mada ima i neobrazovanih novinara koji Kodeks krše usled neznanja,” i zaključuje: “Suština je da je medijsko obrazovanje neophodno svima, i medijskim radnicima, i novinarima, i urednicima, radi stvaranja jedne klime u kojoj bi etika ponovo bila afirmisana. Mi smo zbog profita, zbog želje da se održimo u životu, zaboravili mnoge etičke principe, zaboravili smo da smo ljudi uopšte, nego se pretvaramo u neke mašine, ispunioce tuđih volja i želja.“
