Prvi nastup u evropskim takmičenjima
Početak evropskih takmičenja FK Radnički Niš počinje u Balkanskom kupu. Prvu međunarodnu takmičarsku utakmicu Radnički je odigrao 18. marta 1964. godine na Stadionu Čair protiv tadašnjeg šampiona Bugarske Spartaka iz Plovdiva.
„Spartak je ljubiteljima fudbala u Bugarskoj poznat kao veoma borben tim, sastavljen od iskusnih, prvenstveno dugogodišnjih igrača od kojih su neki više puta učestvovali u ’A’, ’B’, omladinskim i juniorskim timovima. Svi njegovi standardni igrači su majstori sporta a kapiten Todor Diev je zaslužni majstor sporta“, pišu Narodne novine 14. marta 1964. u tekstu „Naš gost 18. marta: Spartak iz Plovdiva“.
Pred 8000 gledalaca na Čairu već u 2. minutu golom Cekića, Radnički je poveo, a u 12. minutu Jeremić je povećao prednost na 2 prema 0. Međutim, kako novinar Narodnih novina zapaža, „zbog neozbiljne igre“, Radnički je svoju prvu međunarodnu utakmicu izgubio sa 3 prema 2 golovima Diškova i Dieva, kao i autogolom Kneževića u 70. minutu.
Utakmicu u Plovdivu kao gost, Radnički je izgubio sa 2 prema 0 i nije se kvalifikovao za nastavak takmičenja.
Radnički u finalu
Jedanaest godina nakon neslavnog debija na međunarodnom takmičenju, niški klub plasirao se u finale Balkanskog kupa. Prvu utakmica protiv turskog predstavnika Eskišehira, Radnički je igrao u Nišu 12. oktobra 1975. Svesni da pred sebe imaju nepoznatog rivala, stručni štab i igrači nadali su se pobedi i razlici od dva gola prednosti kao najboljem scenariju za pobedu.
„Neće nam svakako biti lako, ali objektivno mi smo bolji i naša pobeda ne bi trebalo da dođe u pitanje“, bio je izričit tadašnji trener Kačunković.
Slično viđenje situacije imao je trener Eskišehira Abdulah Mataji:
„Radnički je favorit i, bez sumnje, ima više izgleda da trijumfuje. Našu šansu vidim u revanšu, a ukoliko sutra ne izgubimo sa više od dva gola razlike, mislim da možemo to nadoknaditi na svom terenu“.
Predviđanja trenera i igrača oba tima bila su ostvarena, ali delimično. Radnički je izvojevao minimalnu pobedu, ali kako je opisala tadašnja štampa „dovoljnu za strah“ Turaka. Trener Kačunković, ipak, nije bio zadovoljan napadačima koji su igrali, kako je opisao, „bez volje i htenja“, ali se nadao da će dobra igra odbrane u revanšu ipak omogućiti da i ovaj jedan go bude dovoljan za pehar.
Novinar Narodnih novina C. Ivanković u osvrtu na prvu utakmicu finala Balkanskog kupa navodi da 12. novembra, za kada je zakazan revanš, „Nišlije imaju i te kako razloga da strahuju za svoju ’kožu’“. Međutim, „lopta“ je ipak bila na strani Radničkog jer je Eskišehir pokazao „dopadljiv, ali zastareo defanzivan fudbal“.
Zanimljivost ove utakmice je i svega 569 prodatih karata. „Neslavan rekord“ u broju prodatih karata nešto je što je bilo iznenađenje za sve, te ovo nije obeshrabrio Turističko preduzeće „Kompas“ da organizuje odlazak navijača na revanš meč u turski grad Eskišehir.
Uprkos zahtevu Turaka da se meč odloži za 10. ili 21. decembar zbog navodne rekonstrukcije stadiona, Komitet je ostao pri unapred određenom datumu utakmice – 12. novembar.
Specijalni izveštač Narodnih novina iz Turske Ljubiša Rajković javio je 11. novembra 1975. da turska štampa „daje veliki publicitet okršaju i očekuje pobedu Eskišehira od najmanje dva gola razlike“, te da su smeštaj, hrana, ali i doček u Turskoj veoma loši, za razliku od terena i vremena. Ohrabreni pobedama nad sofijskom Lokomotivom i rumunskom Konstancom, stručni štab i igrači turskog domaćina, kako je preneo Rajković, razmeću se izjavma, dok su Nišlije čekale utakmicu smireno i bez nervoze.
Turci su, kako je Ljubiša Rajković naveo, probudili niški inat već u 7. minutu kada je Stojan Nikolić postigao go pred desetak hiljada gledalaca. Osim gola Mudžakida u 25. minutu kada su Turci izjednačili, domaći fudbaleri „nisu uspeli da stvore ozbiljnije prilike za gol, dok je golman Dogan u nekoliko navrata bio na ozbiljnom iskušenju“, preneo je Rajković. Drugi gol Stojana Nikolića u 85. minutu osigurao je pobedu Radničkog u gostima, a samim tim i osvajanje prvog međunarodnog takmičenja .
„Iako Balkanski kup ne uživa ugled jednog Kupa evropskih šampiona, Kupa kupova i Kupa UEFE, u redovima Radničkog osvajanje trofeja primljeno je sa gotovo isto toliko oduševljenja kao da je u pitanju neki od tih poznatih i priznatih kupova“, komentar je specijalnog izveštača Narodnih novina koji dodaje da je štampa u Eskišehiru posvetila dosta prostora meču, pohvalama igračima Raničkog, a nije izostala ni kritika domaćeg kluba.
Real iz Niša sve redom šiša
Uspeh u prvoligaškom takmičenju 1979/1980. omogućio je da FK Radnički Niš naredne sezone zaigra kvalifikacije za Kup UEFA kao trećeplasirani na prvenstvu SFR Jugoslavije. Žrebom u Cirihu 9. jula odlučeno je da prvi protivnik bude austijski LASK iz Linca kao domaćin 17. septembra.
„Iako je, donekle, žreb bio naklonjen Nišlijama, gotovo da nije potrebno posebno naglašavati koliko niške fudbalere očekuje težak zadatak. LASK nije zvučno međunarodno ime, uostalom kao ni Radnički, ali je to tim koji je u stanju uhvatiti protivnika u raskoraku, prirediti iznenađenje“, najavlju Narodne novine ovaj meč u vikend dvobroju 13. septembra 1980. godine.
Utakmica petog kola Prve savezne lige u Rijeci igračima Radničkog poslužila je kao trening pred prvu evropsku utakmicu. Poraz na Kantridi bila je pouka Nišlijama da odstrane nedostatke u igri.
„Radnički u Lincu mora da ostvari svoju igru čvrsto i oprezno u odbrani, sa orijentacijom na brze kontranapade u kojoj će svaki fudbaler dati svoj maksimum. Samo tako se iz Linca mogu očekivati povoljne vesti“, navodi novinar Narodnih novina Dušan Marković u tekstu 16. septembra.
Šesnaest najboljih igrača Radničkog i stručni štab otputovali su dva dana pred utakmicu u Linc. Za razliku od optimizma igrača, trener Nenković je bio zabrinut zbog forme domaćina koji se nakon slabog starta u ligi osnažio i počeo ređati pobede. Obazriva i angažovana igra, kako je istakao Nenković, preduslov su za pobedu jer „zatvorena“ igra LASKa uspavljuju protvinika. Najmanji mogući razultat koji je Nenković očekivao bio je remi.
Pred utakmicu LASK je bio samouveren, ali njima je minimalna pobeda bila dovoljna i zadovoljavajuća, kako je tih dana izjavio trener Adolf Bluč.
Međutim, planovi austrijanaca pomućeni su akcijom Halilovića koji je pred golom centrirao Stojiljkoviću Radnički je poveo samo minut pred odlazak na poluvreme. Oko pet hiljada Jugoslovena na privremenom radu u Austriji bilo je glasnije u bodrenju i radovanju od duplo većeg broja Austrijanaca na stadionu LASK-a. Ipak, u desetom minutu drugog poluvremena došlo je do izjednačenja. Nakon nekoliko prilika i komešanja u kaznenom prostoru austrijanaca, Blezer je srušio igrača Radničkog čime je pružena šansa da Radnički povede šutiranjem penala. Kapiten Dragan Pantelić je to omogućio.
„Ostvarili smo pobedu ali ne treba zaboraviti da nam predstoji revanš. Igrali smo dobro, zasluženo slavili uspeh, ali valja reći da je i protivnik bio veoma dobar. To je tim kojem i u Nišu moramo posvetiti dužnu pažnju“, izjavio je trener Radničkog Dušan Nenković nakon utakmice.
„Prvi izlazak na evropsku scenu Radnički je završio trijumfalno. Niški fudbaleri su u Lincu ostvarili rezultat koji im garantuje miran san za revanš 1. oktobra u Nišu“, počinjao je tekst specijalnog izveštača iz Linca Dušana Markovića o završenoj prvoj utakmici prvo kola kvalifikacije Kupa UEFA.
Slavlje Nišlija posle same utakmice i na dočeku fudbalera nije se pamtilo još od ulaska u prvu ligu dvadeset godina ranije.
„Sinđelićev trg bio je tesan da primi sve one koji su hteli da pozdrave junake iz Linca. A kada je stigao autobus sa fudbalerima Radničkog – eskplozija oduševljenja. Više se nije čula ni ’pleh muzika’, neizbežna u ovakvim prilikama. A onda je povorka predvođena već zaboravljenim fijakerom, u kojem su bili Pantelić, Stojiljković i Halilović, krenula na stadion, gde je slavlje nastavljeno do kasno u noć“ – ovako su Narodne novine opisale „feštu na niški način“ nakon „niškog valcera na Dunavu“.
Najveći uspeh Radničkog
Ipak, najveći uspeh niškog kluba je polufinale Kupa UEFA protiv Hamburgera SV aprila 1982. godine. Manje od nedelju dana pred utakmicu, prognoze rezultata utakmice bile su na strani Radničkog, međutim, uvek oprezni trener Nenković izjavio je da je protivnik favorit:
„Ni naše šanse neće biti male ako zaigramo najbolje kako možemo, zapravo onako kao u susretu sa Dandi junajtedom. Lično bih bio zadovoljan pobedom u Nišu, a o revanšu ćemo razmišljati kasnije“.
Tadašnji golman Bordoa Dragan Pantelić susreo se u šesnaestini finala sa Hamburgerom, ali je optimistično gledao na predstojeći sustret nemačkog tima i njegovih nekadašnjih saigrača. Fudbalski internacionalac Dragan Holcer, tada igrač Šalkea, za Narodne novine otkrio je da Hamburger nije sa zadovoljstvom primio vest da u polufinalu igra sa timom iz Niša zbog činjenice da porazom od Radničkog mogu da ukaljaju svoj evropski ugled.
Velikom interesovanju za prvu polufinalnu utakmicu u Nišu svedoči i činjenica da je dan pred meč – čitav kontingent karata bio rasprodat. Navijači su bili jednoglasni – pobeda Radničkog.
„Stigao je i taj toliko željeni dan. Najveći u istoriji niškog fudbala. Dan velikih nadanja, ne samo ljubitelja fudbala u Nišu već širom zemlje. Danas će sve oči biti okrenute Čairu, uprte u četu trenera Dušana Nenkovića… S razlogom, Radnički je jedini od jugoslovenskih timova ostao na evropskoj sceni on je sada taj koji brani ugled, piše svoju ali i istoriju jugo-fudbala“, najavljuju Narodne novine i podsećaju da će „utakmica biti prenošena preko TV ekrana“.
Prvo poluvreme istorijske utakmice odigrano je bez golova, i kako štampa navodi, „sa jalovim inicijativama na obe strane“. Međutim, na početkom drugog poluvremena Beganović je „žestoko opalio po lopti da Štajn zaista nije imao nikakve izglede da sačuva mrežu“. Nakon samo šest minuta „gosti su takoreći bez uspehu uspeli da anuliraju prednost domaćina“. Oduševljenje sa tribina nastalo je u 78. minutu kada je Obradović povisio rezultat a „veliki protivnik bačen na kolena“.
„Gotovo dva časa pre početka utakmice Čair je bio ispunjen do poslednjeg mesta. U tom načičkanom fudbalskom grozdu, ’naoružanom’ brojnim navijačkim rekvizitima, sva srca i želje bile su uz niške fudbalere. Bio je to dekor kakav Niš ne pamti. Jasno, fudbaleri su sa tribina imali ogromnu podršku, pa je i ovak veliki uspeh – zajednički“, Dušan Marković, Narodne novine, 8. april 1982.
Moderan fudbal je epitet kojim je komentator zapadnonemačke televizije opisao igru niškog Radničkog. Treneri, ali i igrači bili su zadovoljni
Nažalost, dve nedelje kasnije u Hamburgu Radnički nije uspeo da u gostima potvrdi odlazak u finale. Ipak, velika podrška je i u Nemačkoj dolazila sa tribina, pa su tako Jugosloveni na privremenom radu u Nemačkoj bili na utakmici i bodrili niški klub.
Poslednji dani u Evropi
„Fudbaleri Radničkog nisu uspeli da se plasiraju u finale Srednjeevropskog kupa pored ostalog i zbog nesrećne odluke stručnog štaba da prvu utakmicu brani Zaviša Pejić, a drugu Darko Žarić“, glasio je jedini izveštaj iz Barija o poslednjem evropskom takmičenju Radničkog u Evropi 21. maja 1990. godine.
Neefikasna igra, loši potezi trenera odvojili su Radnički Niš od makar minimalnog trijumfa pred ono što se već naslućivalo. Porast nacionalizma i medijska pažnja posvećena neredima na zagrbačkom Maksimiru tokom meča Dinama i Crvene Zvezde bacilo je u senku ovo takmičenje na kojem je osim Radničkog boje Jugoslavije branio Osijek.
Opet u Evropi
Nakon uspona i padova, Real sa Nišave se u sezoni 2012/2013 vraća u Superligu držeći svoju poziciju u sredini tabele. Međutim, pojačani i podmlađeni prethodnu sezonu završavaju na trećem mestu. Ta pozicija im je omogućila da se nakon skoro 30 godina vrate u evropska takmičenja. U četvrtak svoj pohod ka evropi kreću na Čairu u meču protiv malteškog tima Gzira Junajted. Zvuči gotovo neverovatno, ali slavni Real sa Nišave naći će se direktnom prenosu nacionalne televizije prvi put nakon 12 godina. U svetu fudbala, već dosta dugo jedino merilo važnosti je uspeh na terenu te nam ostaje da se svi zajedno nadamo da će niški Radnički ovog leta ponoviti velike evropske uspehe iz prošlosti i vratiti naklonost domaće fudbalske javnosti.
