Alternativna gradska kultura

Foto: M&RCN

Značenje pojma kultura značajno se promenio poslednjih godina, a slobodno se može reći i decenija. Čini mi se da su na takav razvoj najviše uticale studije kulture koje su nastale u Engleskoj, a onda se preselile prvo u Ameriku, a kasnije i na ostatak sveta. Kao početak razvoja studija kulture najčešće se uzima stvaranje „Centra za istraživanje savremene kulture“ u Birmingemu 1964. godine.

Još tada je došlo da prekida sa tradicionalnim shvatanjem kulture, kao oblasti koja pripada samo određenom broju ljudi, takozvana visoka kultura. Od tada, pa sve do danas, došlo je do uplitanja uticaja različitih društvenih grupa u ovu oblast života. Prvo su na scenu stupili omladinski pokreti, već krajem 60-ih godina, a kasnije je kultura oblikovana na razne načine. Moć, novac, društveno-ekonomski položaj, klasne podela, pa sve do tehnologije koja danas ima verovatno i primarni uticaj na stvaraoce i njihova dela. Uz sve to krajem XX i početkom XXI veka došlo je do globalizacije društva, a samim tim i kulture.

Pored svega navedenog teško je odrediti šta ili ko danas predstavlja “alternativnu“ kulturu!? Postoji mišljenje, kod određenog broja ljudi, da je alternativa zapravo ono što nije dovoljno dobro da bude main stream. Sa tim se naravno ne bih složio, jer smatram da je takvo razmišljanje isuviše prosto. Postoje umetnička dela ili pokreti koji jednostavno zbog svoje ekscentričnosti nisu u mogućnosti da privuku veliki broj ljudi. Da li to znači da ona nisu kvalitetna?

Odgovor na pitanje šta je alternativna kultura pokušao sam da dobijem i od profesora Fakulteta muzičke umetnosti Nikole Dedića:

“Pojam alternativna je prilično neuhvatljiv i labav… u teoriji uglavnom funkcioniše distinkcija masovna – popularna kultura. Masovna – ‘nametnuta’ odozgo, koinicidira sa terminom industrije kulture koja navodno pasivizuje potrošače, tj. konuzmente, isl. Popularna – nastaje ‘odozdo’, spontana je, često kritička.”

Muzika

Hip hop se 90-ih godina probio na scenu u Srbiji, pa tako i u Nišu, gradu koji nikada nije zaostajao za trendovima, bar što se tiče kulture. Među prvim reperima u Nišu bili su momci iz sastava Ding dong.

Nešto kasnije pojavio se bend D-fance, a onda i “nova škola“ koju predstavlja pomenuti bend Stereo banana, I-bee, Marconiero, IRS, Taz, Naopak… Vremenom se scena podigla na viši nivo, a kao kulminacija došlo je do formiranja jedne veće grupe pod nazivom „Saučesnici u delu“ čiji album „Noć veštaka“ treba da ugleda svetlost dana.

Što se tiče ostatka “alternativne“ muziče scene stvar je i ovakva i onakva. Jedan od najkvalitetnijih domaćih bendova je svakako „Eyot“ . „Eyot“ je verovatno prvi bend iz Niša koji je napravio iole veći iskorak u muzičkom svetu posle Galije i Kerbera. Nastupali su i u inostrastvu, Berlinu, Londonu, a o njihovim nastupima u klubu „Feedback“, Narodnom Pozorištu, na Nišvill jazz festivalu i festivalu „Stone upon stone“ u sali „Niškog simfonijskog orkestra“ dugo se pričalo u gradu.

Kada je reč o muzici, problem predstavlja nedostatak prostora gde bi mogle da se održavaju redovne svirke. Klub „Feedback“ je jedan od retkih u kome se sa vremena na vreme održi po nešto. Za nešto manje svirke na raspolaganju je i kafe „Truba“, ali činjenica je da ovi klubovi u većem broju slučajeva organizuju svirke beogradskih bendova, dok su svirke domaćih izvođača veoma retke, a i termini za niške bendove su uglavnom radnim danima ili nedeljom. Petak i subota su rezervisani za goste ili za elektronsku muziku. Bez obzira na takvu, ni malo obećavajuću situaciju, i ove godine je bilo odličnih nastupa, kao što je bila svirka grupe „Sizife daj kamen“ (četvrtak) ili koncert tri niška benda „Paydo komma“, „There“ i „Ventil“ (nedelja).

Ovakva situacija je po malo paradoksalna, s“obzirom na to da je 90-ih godina, za vreme inflacije, u Nišu postojalo nekoliko prostora gde su se održavale svirke, na koje je često dolazila publika čak i iz Beograda (KPGT, Underground, Muzički klub…)

Ono što, bar trenutno, najviše vredi je Nišvill jazz festival. Ove godine održan je po 21. put, zvanično, iako je istorija ovog festivala nešto duža. Festival je nastavio tradiciju Naissus jazz festivala koji je prvi put održan 1981. godine. Nišvill jazz festival pretenduje da zauzme mesto Nisomnie, ljubimca među niškom publikom kada je reč o događajima u gradu. U prilog ovome ide i činjenica da je ove godina promovisan novi stage na Nišvillu, pod nazivom „Midnight jazzdance stage“ na kome su nastupali DJ-evi. Nisomnia već godinama ne ispunjava očekivanja oduvek zahtevne niške publike, čiji su prohtevi ponekad i iracionalni. Veliki broj ljudi će pre da potroši 1000 dinara da ode na svirku nekog beogradskog benda, nego da za 300 dinara čuje kvalitetni niški sastav. Nišlija će uvek kupiti kartu za Egzit, ali ni u ludilu neće izdvojiti pare za Nišvill….

Elektronska muzika je u nešto boljem položaju. Postoje prostori gde se organizuju žurke. To su klubovi Feedback, Preduzeće, Klinika, Letnja pozornica. Često se organizuju i žurke na bazenima izvan grada, u rovovima Tvrđave. Najorganizovanija je trans scena, a veliku popularnost doživele su i dram and bass žurke. Međutim, pravo je pitanje koliko je ovakva muzika zaista alternativa u današnjem svetu? Nekada je postojao tehno, nekada je postojao Noćni. Ta muzika i te žurke su bile prava alternativa. Progressive je u svetu veoma popularna muzika. Popularna je i kod nas, što pokazuju žurke na letnjoj pozornici (Tuborg i ostale šarade). Alternativa tim žurkama su žurke u organizaciji Elektronske industrije i Dejana Mladenovića. Na tim žurkama može da se čuje i daleko kvalitetnija muzika.

Strip

Poznato je da su sva dela Stevana Sremca nastala na osnovu skica koje je on pravio na licu mesta, i čuvao ih u svojoj beležnici koja je mogla da stane u džep od kaputa. Nalik novinarskoj. Jedan takav crtež, na osnovu koga je kasnije nastala pesma Bal u Elmiru, može se uzeti kao prvi niški strip. Ili kao preteča stripova u Nišu. U prastrip se ubrajaju i dve skice Stevana Nikšića, koje se takođe nalaze u Narodnom muzeju. Autor ovih crteža bio je profesor u gimnaziji u Nišu, kao i prijatelj Stevana Sremca.

Dvojca Stevana, Nikšić i Sremac, svedoci jedne epohe u kojoj je novo i moderno smenjivalo staro tursko, preteča su niške popularne kulture čiji je strip deo. Od njihovog vremena pa do objavljivanja prvog stripa u Politici, građani Niša nisu imali mnogo prilika da se susretnu sa stripom, ali jesu sa štampom i izdavaštvom koje se u to vreme razvijalo na ovim prostorima.

Presudnu ulogu u razvoju strip kulture u gradu na Nišavi, imale su „Narodne novine“. Jedan od najznačajnijih pojedinaca za promociju stripa u Nišu, bio je akademski slikar Ivan Vučković. On je od 1953. godine bio urednik „Narodnih novina“. Studirao je na Univerzitetu u Beogradu, ali se vratio u Niš i tu ostavio trag, što je vrlo neobično za današnje vreme. Ivan Vučković je bio prvi karikaturista „Narodnih novina“. Ovaj list je i do današnjeg dana nastavio da neguje ovaj oblik novinarskog izražavanja, a karikatura je trenutno verovatno najbolji deo ovog danas ne tako kvalitetnog lista. Narodne novine su afirmisale karikaturiste poput Miše Markovića, Miodraga Krstića, Aleksandra Blatnika, Branimira Cvetkovića, Sašu Dimitrijevića. Karikatura je u to vreme bila i više nego popularna u Nišu, što potvrđuje i izložba koja je održana 1955. godine.

U Nišu su nastala i nekoliko veoma bitnih strip ostvarenja, vezanih za razvoj stripa u celoj bivšoj Jugoslaviji. Tu pre svega mislim na delo Ćele kula, nepoznatog autora. Stripom su se u Nišu bavile i veličine kao što je poznati pisac Zoran Ćirić, koji je autor jednog od prvih niških stripova „Nukleus osvaja svemir“.

Ovaj rad obuhvata period do kraja devedesetih godina, ali je važno napomenuti da je od tada pa sve do danas strip kultura još više napredovala u Nišu. Svake godine se između ostalog održava i festvival posvećen stripu, a od skoro u Nišu radi i specijalizovana radnja za prodaju stripova. Takođe sve je više mladih autora koji se bave stripom, a jedan od najpoznatijih andergraund crtača je Predrag Stamenković, kao i Zoran Stoiljković, Milica Radenković i još mnogi drugi. Svakako da treba pomenuti i grupu „Čaj…odličan“ koja postoji od 2001. godine, i predstavlja pravo osveženje na strip sceni ne samo Niša, već cele Srbije. Grupu su osnovali Toni Radev, Dušan Cvetković i Vladimir Pavlović. Ova grupa je osvojila nekoliko vrednih nagrada za svoje radove, a jena od najznačajnijih je prvo mesto 2002. godine na konkursu Kulturnog centra B92, za strip „Slike tranzicije“.

Akademsko pozorište

Akademsko pozorište iz Niša ima istoriju dugu pedeset i jednu godinu. Podatak vredan poštovanja. Predstave su na programo četvrtkom, a ulaz je simboličnih 100 dinara. Scena se nalazi u zgradi banovine, a dozivljaj je jedinstven, kako se publiku tako i za glumce. To osećanje proizilazi iz činjenice da je publika bukvalno deo predstave.

Poseban uspeh doživela je predstava “Стенд ап, Сербие!”. Predstava je nastala sjedinjavanjem tekstova J.J. Zmaja, kroz kabaretsku formu koju je kreirao reditelj Vladimir Cvejić. Tromesečni kreativni rad tima sačinjenog od Nišlija (scensko pevanje Ivana Mirović; scenski govor Nataša Ilić; muzičke deonice Miloš Krstić) pratio je glumce do same premijere u Lutkarskom pozorištu, što se pokazalo kao odličan recept, a trud je na kraju višestruko nagrađen I to na festivalima u Novom Sadu i Smederevskoj palanci.

Jedan od glumaca Akademsko pozorišta je i Petar Ščepihin. Iz njegove perspektive AP izgleda ovako:

„Akademsko pozorište je posebno zbog našeg timskog rada i prijateljstva, zbog čega su i naše predstave takve. Pozorište ima tu čar, zato što je kamerna scena i atmosfera je intimna. Glumcima ne sme nikakva greška da se vidi, zato što je publika odmah tu, tako da je to za nas pravi izazov. Akademsko pozorište bih opisao kao naše treće pozorište u Nišu, gde je repertoar raznovrstan i gde mladi ljudi nesebično daju sebe i prave predstave. Mnogi nisu otišli u profesionalne vode, ali to ih i dalje ne sprečava da rade ono što vole i da budu ispunjeni, srećni i zadovoljni.”

I tako na kraju dolazimo do svojevrsnog paradoksa. Živimo u gradu koji ima bogatu tradiciju, a iz kog većina želi da ode, kao da je uspeh nešto što nije svojstveno Nišu. Ne razumem zbog čega je tako… Broj mladih ljudi koji se bave kulturom je nešto što ohrabruje, ali uvek treba težiti višim ciljevima. Alternativna kultura, kako god je definisali, postoji. I ne samo da postoji, nego je prava šteta što su vrednosti u takvom položaju. Niš bi svoj identitet trebao da gradi na alternativi, jer alternativa je nešto što stvara posebnost.