Na dan kada je pobeđen fašizam i Evropa se ujedinila – ima li fašizma i ko razjedinjuje Evropu?

Zastava pobede na Rajhstagui; foto: Jevgenij Haldej

Nakon skoro šest godina stravičnog rata, progona i ubijanja Jevreja, Roma i Slovena, 7. maja 1945. godine potpisivanjem kapitulacije Trećeg rajha u Remsu završen je Drugi svetski rat. Dva dana kasnije, u Berlinu, zajedno sa Saveznicima sovjetski maršal Georgij Žukov pročitao je tekst nemačke kapitulacije. Od tada se u jednom delu Evrope 9. maj proslavlja kao Dan pobede nad fašizmom.

Dobijena je bitka, ali rat protiv fašizma nije završen, kaže za portal mediareform.rs sociolog Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije. On dodaje da to nije rat protiv užasnih ideologija i ljudi koji ih slede, već je u suštini rat protiv uslova u kojima takve ideje dobijaju na značaju i bivaju prepoznate kao odgovor na društvene problem.

Poznavalac nemačke politike, novinar Deutsche Welle-a Nemanja Rujević navodi da ideje nikad ne mogu da budu pobeđene jer uvek u nekom budžaku tinjaju, pa se rasplamsaju kada imaju dovoljno vazduha. To pokazuje i istraživanje javnog mnjenja u Nemačkoj:

Različite ankete već decenijama pokazuju da bi se oko pet do osam odsto Nemaca – uprošćeno rečeno – radovalo da Hitler ustane iz groba. Ali to nije dramatično niti posebno različito u odnosu na druge zemlje – sve dok postoji jaka sredina društva (Mitte der Gesellschaft), uglavnom pristojan svet koji se gadi takve pogubne ideje“.

Ipak, Rujević podseća da je Nemačka uspela da takvu društvenu kontrolu uspostavi i denacifikacijom, pa sve što miriše na nacizam, nema šansu:

Reklo bi se da barem Nemci sada znaju za jadac – njihovo istorijsko posrnuće i zlo koje je počelo tridesetih godina trebalo bi da ih drži budnim“.

Ekonomska kriza iz 2008. godine, kao i ona nakon Prvog svetskog rata, pogodila je svet, a otvorila vrata jačanju desnice koja je, navodi Simović, fokus sa velikih biznisa pomerila na najugroženije grupe. Međutim, tvrdi, umesto svaljivanja krivice na banke, desničari u uzletu počeli su da krive migrante koji su u sve većem broju počeli da pristižu u Evropu.

Desnica ni u kom smislu ne dovodi u pitanje osnove sistema u kojem živimo, a pogledamo li bolje, njeno jezgro opet čine ljudi koji pripadaju višim društvenim slojevima. Čini mi se da ukoliko se fokusiramo isključivo na izravnu borbu spram desnice, nećemo moći da pobedimo jer je ona ipak samo jedan oblik pojavnosti kontradikcija kapitalističkog sistema. Tek preispitujući sam sistem i nudeći alternative koje jačaju solidarnost, proširuju polje demokratije i osnažuju najsiromašnije i najugroženije, možemo kreirati ozbiljnu kontratežu desnim stremljenjima“, kaže Simović.

Nemačka desnica danas

Bundestag u Berlinu; foto: Pexels/Niki Nagy

Desnica je ojačala i u Nemačkoj, pa je 2017. godine Alternativa za Nemačku (AfD) sve iznenadila kada je na federalnim izborima dobila podršku 12,6% građana. Nemanja Rujević navodi da je do uspona ove stranke došlo jer su se obraćali „otpisanim“ građanima, koji više ne veruju etabliranim partijama:

To su ljudi kojima stomak govori da nešto nije u redu u zemlji gde niže zarade stagniraju od pada Zida, a koncerni ostvaruju sve masnije profite; gde više ne mogu da plate kiriju za stan niti da nađu vrtić za dete.

Agenda ove političke opcije u Nemačkoj kaže da za sunovrat ekonomije treba kriviti migrante. Međutim, Rujević ističe da su svi ti problemi domaći i da nijedan nema veze sa migracijom. Ipak, za poređenja da je AfD neka nova, moderna verzija Nacional-socijalistička radnička partija Nemačke, Rujević kaže da je drugačije:

Ta stranka uzgaja osobenjake u svojim redovima koji se puštaju da tu i tamo baljezgaju parole iz udžbenika nacizma da bi se onda partijska centrala od njih kao ograđivala. Očito računaju da im taj ples po crvenoj liniji dobro dođe za privlačenje krajnjih desničara koji su se ranije pronalazili u NPD-u ili sličnim neonacističkim strankama. Ali to nije dovoljno da se objasni to što je AfD konstantno na 12-16 odsto u anketama“

Postoji još jedan razlog uspeha Alternative za Nemačku.

„Iza uspona AfD je zapravo, kao i drugde, sunovrat levice koja je odustala od sebe i sklopila pakt sa neoliberalnim kapitalizmom i narodnjačkim strankama. Radnici više glasaju za desnicu nego za levicu i to sve govori“, kaže Rujević.

Alternativa s leva

Sa druge strane, sve je više podrške Laburistima u Ujedninjenom Kraljevstvu, naročito od kada su pod vođstvom Džeremija Korbina. Druge levičarske stranke u Evropi beleže svoje uspone, a u Španiji je nedavno na opštim izborima Španska socijalistička radnička partija osvojila najviše glasova i na pomolu je levičarska koalicija u ovoj kraljevini zajedno sa strankom Unidas Podemos.

Ovo su neki od primera koji potkrepljuju tvrdnju Vladimira Simovića da se levica revitalizuje:

U svakom slučaju, širom Evrope postoji levica koja može ponuditi alternativu i statusu quo u aktuelnom naletu desnice. Da bi se to desilo potrebno je ljudima ponuditi jasan, koherentan projekat koji nudi odgovore na svakodnevne probleme, na tragu onoga što je Korbin izneo u Manifestu Laburističke partije – sigurnost zaposlenja, socijalna zaštita, dostupno obrazovanje i zdravstvo za sve, krov nad glavom, itd. Samo takva politika može razvijati solidarnost koja je jedini odgovor na rast desnice i nacionalizma”.

Evropa između desnih i levih

Zdraga Evropskog parlamenta u Briselu; foto: Wikimedia/Andrijko Z.

Na petnaestogodišnjicu Dana pobede nad fašizmom, Robert Šuman dao je svoj plan kako ujediniti Evropu. Na osnovu ovog predloga, koji se još naziva „Šumanova deklaracija”, Nemačka, Italija, Francuska, Holandija, Belgija i Luksemburg osnovale su Montansku uniju, preteču današnje Evropske unije.

Za manje od dve nedelje građani ove zajednice izlaze na izbore za Evropski parlament. Vrlo važno pitanje koje se pred ove izbore postavlja jeste koliko parlamentarne grupe, poput evroskeptičnih Evropa slobode i direktne demokratije i Evropa nacija i slobode, imaju šanse.

Nemanja Rujević podseća da se o ovim izborima govorilo kao o „pohodu desnice“.

„Ovo su izgleda prigrlili i ta desnica i mejnstrim koji joj se protivi – prvi jer im odgovara narativ prema kojem su oni snaga u jačanju, Evropa budućnosti, a drugi jer se predstavljaju kao brana rastakanju EU. Realne prognoze imaju mnogo manje štofa za Holivud: izbori ljude zanimaju daleko manje od nacionalnih, kampanje su skromnije. Krajnja desnica će nešto ojačati, ali neće biti ni blizu formiranja evropske vlasti“.

Kompromis tradicionalnih snaga formiraće vlast u Evropi, navodi naš sagovornik i dodaje da će pravi izazovi nastati posle ovih izbora jer je važno odlučiti da li će i u kojem pravcu EU biti reformisana, da li će postati socijalnija i sprečiti u velikoj meri ispravnui percepciju da je odnarođena.

Gde je tu Srbija?

U poslednje vreme u našoj zemlji sve se više pominje reč fašista. Niko nije imun na ovakvo etiketiranje, pa i vlast, kao i opozicija svoje protivnike nazivaju fašistima. Sa druge strane, zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića, prvog čoveka okupirane Srbije za vreme II svetskog rata, sud je nedavno odbacio, ali i dalje se o svetitelju Srpske pravoslane crkve vladici Nikolaju Velimiroviću, poznatom po veličanju Hitlera i antisemitskim pisanjima govori u superlativu u javnom diskursu.

Sve je više javnih ispada koje svoju pozadinu imaju u ekstremno-desnim idejama. Tako imamo rasprave o pekari u Borči, kao i konstantnu diskrimnaciju Roma i ostalih manjina. Jedan od razloga ovakvog stanja u Srbiji, ali i na Balkanu Vladimir Simović vidi u sećanjima na nedavne ratove:

Bitno je boriti se protiv narativa koji ratove tumače kao ishodište neke istorijski ukorenjene mržnje naroda bivše Jugoslavije. To je lak odgovor na teško pitanje, a laki odgovori su često i pogrešni jer ne traže napor da se razume sva kompleksnost nekih društvenih pojava ili tako velikih događaja kakav je bio raspad Jugoslavije. Ipak, biće potrebno još vremena da prođe kako bi trauma koju smo preživeli bila zalečena”

Upoređujući situaciju nakon II svetskog rata i danas, Simović kaže da je nakon oslobođenja Komunistička partija fokus stavila na izgradnji novog, zajedničkog i solidarnog projekta. To je, tvrdi, ono što nama trenutno nedostaje, ali vladajuća elita nema namere da nešto tako ponove. Zato im i nacionalne tenzije, pa i fašizam odgovora kako bi skrenuli pažnju sa stvarnih problema.

Mnogo je veći problem što nemamo političku snagu koja će moći ljudima da ponudi projekat novog, zajedničkog i solidarnog društva. Želimo li prevazići fašizam, moramo kreirati takav projekat”, zaključuje Simović.

Pročitajte još:

Da li smo svedoci povratka fašizma?
Oslobođenje Niša u senci revizionizma