Korišćenje taksi prevoza je za mnoge osobe sa invaliditetom veoma važna usluga koja im pomaže da se lakše kreću gradom. Ivan Novković, upravitelj PONS fondacije iz Niša jedan je od onih kojima je ova usluga postala na neki način primarna, kada je reč o kretanju gradom, ali pre svega i za odlazak na dijalizu. On je na okruglom stolu “Osobe sa invlaiditetom u taksi prevozu” podelio svoja iskustva korišćenja taksi prevoza.
“Mislim da taksista treba da bude spreman da bez primedbe, odbijanja, pravljenja grimase i kolutanja očima primi osobu sa invaliditetom i pruži joj kompletnu uslugu. Kompletna usluga znači da stavi kolica u gepek, a kod slepih i slabovidih to znači pomoć prilikom ulaska u vozilo. Kada sam morao da prijavim taksistu zbog neprofesionalnog odnosa prema meni, kao osobi sa invaliditetom, dešavalo se da bude isključen na 24 sata. To, u suštini, za ljude koji žive od toga i koji objektivno malo zarađuju od toga jeste udarac. Mera kao mera je opomena da se to ne ponavlja“, kaže Novković.
S obzirom na to da se sada uglavnom vozi vozilima jednog taksi prevoznika sa kojima je uspostavio dobar odnos, neprijatnih iskustava je, kaže, manje. Ono što bi njemu, ali i mnogim drugim korisnicima invalidskih kolica mnogo značilo je da postoje i taksi vozila sa pristupnom rampom. Međutim, prema zakonu, taksi vozilo ne može da ima rampu, a mnogim osobama sa invaliditetom ne odgovara da se voze van svojih kolica.
Kao pozitivan primer rada taksi službi u gradu navodi to da među taksi prevoznicima postoji dogovor da prevoz dece koja boluju od teških bolesti bude besplatan. Ipak, smatra da još uvek ima mesta za veću edukaciju vozača taksi vozila o ophođenju prema osobama sa invaliditetom. Za slepe osobe koje se voze taksijem je veoma važno da kada pozovu taksi prevoz naglase da se radi o slepoj osobi kako bi vozač obratio pažnju. Tako bi, ukoliko se radi o mestu gde prolazi mnogo vozila, taksista obratio pažnju, video osobu, javio joj se i obavestio je da je taksi pristigao za nju.
“Desilo mi se nekoliko puta da nisam naglasila da sam slepa, pa se dešavalo da smo i ja i taksista čekali deset minuta. Ja sam čula da se vozilo zaustavilo, ali nisam bila sigurna da li je taksi, pa sam se plašila da nekom slučajno ne otvorim vrata privatnog automobila. Jednom ili dvaput mi se desilo da smo se mimoišli, odnosno taksista nije stao baš na tačnu adresu koju sam naznačila nego tu negde blizu pa je verovatno razmišljao da će ga osoba koja ga je pozvala videti i pozvati da dođe”, navodi Marija Milanović iz Saveza slepih Niša.
Zato je, naglašave, izuzetno važno za slepe osobe da to i naglase.
“Kada me dispečer pita zbog čega je to bitno ja im kažem: recite taksisti samo da mi se javi kada stigne. Neka samo otvori prozor i neka kaže: stigao je taksi. Ako mi stane na tačnu adresu ne mora čak ni da izlazi iz vozila kada sam ja u pitanju. Naravno, treba imati u vidu da ima i dosta slepih osoba koje se ne kreću samostalno pa je njima potrebna veća podrška“, kaže Marija Milanović i z Saveza slepih Niša.
Kaže da drugih problema sa taksi prevozom nije imala, već da je uglavnom nailazila na predusretljivost vozača.
“Jako su ljubazni kada me dovezu do nekog odredišta, čak, ako stanu preko puta, oni me isprate do samih ulaznih vrata. Imala sam i situacije kada idem na autobusku stanicu, da me upute i da me isprate do šaltera, nekoliko puta su me ispratili i do samog perona“, kaže Marija.
Učesnici diskusije smatraju da je taksi prevoz deo imidža grada, bez obzira koga prevoze i da je od velike važnosti da on bude kvalitetan i uređen. Takođe, smatraju da bi trebalo razmišljati i unapred, recimo, o iskustvu osobe koja bi došla u naš grad, a koja ima psa vodiča i želi da se vozi taksijem. U tom slučaj, naglašavaju da je važno psa vodiča tretirati ne samo kao životinju, već kao asistenta ili neku vrstu pomagala.
Autor: PONS fondacija
Tekst je nastao kao rezultat panel okruglog stola “Osobe sa invlaiditetom u taksi prevozu” koji je deo projekta “Sigurni u saobraćaju” PONS fondacije.