Javne i stvarne ličnosti

Narušavanje prava na privatnost deo je svakodnevice kako u domaćim, tako i u inostranim medijima, pa naslovne strane tabloida često krase fotografije poznatih ličnosti napravljene u trenucima kada one nisu ni znale, a kamo li pristale da se fotografišu.

Jedan od najdrastičnijih primera narušavnja privatnosti kod nas je kada je novinarka Kurira fotografisala glumicu Danicu Maksimović na nudističkoj plaži, koja se zbog ovoga žalila Savetu za štampu, koji je odlučio da je list Kurir prekršio tri tačke Kodeksa novinara Srbije i to zbog nepoštovanja privatnosti, prećutkivanja činjenica, odnosno iznošenja laži vezanih za ovaj događaj, kao i korišćenje nečasnih sredstava za prikupljanje informacija.

Navođenje imena osumnjičenih, zatim maloletnih prestupnika, kao i identitet žrtava u različitim situacijama samo su neki od načina na koji mediji svakodnevno krše pravo na privatnost.

I poznati imaju pravo na privatnost

Javne ličnosti se dele na one koje su svojevoljno odlučile da postanu javne i one koje su javne zbog državne funkcije koju vrše. Prvoj kategoriji pripadaju osobe iz sveta muzike, filma ili neke druge umetnosti.

Čak i one imaju pravo na privatnost. Savet Evrope je uveo konkretne regulative za zaštitu privatnosti javnih ličnosti nakon pogibije princeze Dajane, koja gotovo da nije imala pravo na privatan život. Čak i kao princeza, ona ima deo života na koji ima pravo da bude privatan. To je dokazano i u nekoliko nemačkih slučajeva vezanih za princezu Hanover, gde ona ima pravo da kupuje, bavi se hobijima, a da mediji tako nešto ne prate“, objašnjava Jelena Surčulija Milojević, profesorka Fakulteta političkih nauka.

Osobe koje su javne zbog toga što su na funkcijama, kao što su političari na vlasti ili advokati i državni službenici u nekim slučajevima, imaju ograničeno pravo na privatnost, u tom smislu da političar mora da prijavi svoju imovinu i pokaže poreklo svoje imovine.

Ako, na primer, ima platu od 100.000 dinara, a ide na odmor koji košta deset puta više, on mora da pokaže kako je otišao, kako plaća deci visoke školarine i slično“, navodi naša sagovrnica i dodaje da i oni imaju pravo na deo intime koja nije prikazana javnosti.

Granica koja sprečava narušavanje prava privatnosti određuje se tako što se odgovori na pitanje da li je ono što se objavljuje u javnom interesu javnosti da zna, ili je u pitanju zadovoljavanje znatiželje i podizanje tiraža.

Čuvanje privatnosti je i ustavom zagarantovano

Zaštita podataka o ličnosti obezbeđuje se svakom fizičkom licu, bez obzira na državljanstvo i prebivalište, rasu, godine života, pol, jezik, veroispovest, političko i drugo uverenje, nacionalnu pripadnost, socijalno poreklo i status, imovinsko stanje, rođenje, obrazovanje, društveni položaj ili druga lična svojstva, stoji u Ustavu Republike Srbije.

Mladi znaju šta je privatnost i umeju da štite svoje lične podatke na društvenim mrežama, ali ih se lako odriču, pokazalo je istraživanje rađeno na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Ono što se u govoru naziva pravom na privatnost ustvari je pravo na poštovanje doma, porodice, lične prepiske i slično, kao i zaštita pojedinca da informacije o njemu budu objavljivane u medijima bez njegovog znanja. To je osnovno ljudsko pravo koje se štiti međunarodnim konvencijama, između ostalog Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, čiji je naša zemlja potpisnik, kaže Jelena Surčulija Milojević, profesorka FPN-a.


Izradu multimedijalnih sadržaja za projekat Medijska pismenost – Stvarnost iza ekrana, koji realizuje Media i reform centar Niš, podržao je Grad Niš u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2018. godini.

Projekat je fokusiran na predstavljanje kako stavova mladih, tako i ekspertskih mišljenja o važnim temama koje se tiču medija i medijske pismenosti.