Jugoslavija, zadnje dvorište Sovjetskog saveza – 70 godina Rezolucije Informbiroa

Niški radnici protiv protestnih nota SSSR; foto: Narodne novine, 3. septembar 1949.

„Ljubav naših naroda prema Sovjetskom savezu, prema Svesaveznoj komunističkoj partiji boljševika, prema drugu Staljinu i zahvalnost, ne mogu umanjiti nikakve nepravde i nesporazumi do kojih je došlo na osnovu netačnih obaveštenja koje su dali neprijateljih naših naroda“, glasio je zaključak plenuma Narodnog fronta grada Niša 6. jula 1948.

Samo nekoliko dana pre održanog plenuma, 28. juna 1948. godine Informbiro komunističkih partija usvojio je rezoluciju u kojoj osuđuju predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita i rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije da sprovode politiku neprijateljstva prema Sovjetskom savezu, da se kidaju veze KPJ sa ideologijom marskizma-lenjinizma i da partija postaje buržoaska i imperijalistička.

Sukob dve komunističke partije, dve socijalističke države

Naslovnica 3. broja Narodnih novina, 21. maj 1949. godine

Sociolog profesor dr Đokica Jovanović za naš portal navodi da je Informbiro stvoren kao zamena za Kominternu koja je krajem Drugog svetskog rata ugašena u cilju postizanja dogovora Staljina i ostalih saveznika. Ideja je bila da nova organizacija bude samo informacioni biro, međutim, „ona je bila komandna formacija iz Moskve“.

„Tito nije pristao na ulogu poslušnika Moskve jer je na delu bila ideja Balkanske federacije u koju su trebale, pored Jugoslavije, da uđu Albanija, Grčka i Bugarska. Georgi Dimitrov, lider bugarskih komunista, vodio je tu politiku. Staljin je hteo da ta federacija bude osovinska baza za sovjetsku industriju koja je bila u velikom zamahu, a na to jugoslovenski komunisti nisu pristali. Ipak, oni nisu napuštali staljinizam kao ideologiju, i dalje su žestoko zastupali sve pravce koje je utvrdio Staljin, slavili njega i Crvenu armiju, ali su zahtevali da imaju samostalni put“, pojašnjava profesor Jovanović, „Naravno, to nije moglo da se prihvati u rigidnoj staljinističkoj ideologiji koju odvajam od komunističke ideologije“.

Obračun sovjetskog komunističkog vrha na čelu sa Staljinom u tom trenutku nije bio novina. U poznatim staljinističkim čistakama nakon dolaska na vlast, zatvoren je veliki broj „neposlušnih“ i onih koji su bili opozicija Staljinu u partiji. Veliki broj ljudi je i nastradao što od loših uslova u gulazima, što od atentatora sovjetske tajne službe NKVD. Među nastradialima bili su i predratni jugoslovenski komunisti poput Filipa Filipovića, Josipa Čižinskog i Sime Markovića.

Ipak, znajući šta se desilo sa njegovim prethodnicima, Tito ne odustaje od želje za nezavisnošću od Moskve. Profesor Jovanović razlog vidi u tome što je Tito bio na čelu pokreta koji je imao legitimitet u svetu, bio je autohton i sam izvojevao oslobođenje, kao i u tome da je partizanski pokret imao 800 hiljada boraca na kraju rata. Sa druge strane, navodi naš sagovornik, Staljin je, takođe, za svoju „čvrstu ruku“ nad komunističkim partijama imao legitimitet, kako u broju žrtava i operacija tokom Drugog svetskog rata, tako i teritorijama u Evropi koje su dobile slobodu zahvaljujući sovjetskoj Crvenoj armiji.

„Sovjetski savez je baštinio tu hegemoniju još od doba Romanovih, i ona postoji, preko boljševizma sve do danas. Neki mlađi ruski autori vide da je najveći strukturalni problem Rusije danas upravo taj imperijalni duh ruske kulture i da je to ono što koči savremenu Rusiju kao što je kočilo Sovjetski savez, a pre toga dovelo do pada monarhije. Taj imperijalni duh Rusije je oduvek na Balkan gledao kao na zadnje dvorište, poput SAD koje Latinsku ameriku vide slično. Ovakav pogled SSSRa na Jugoslaviju doveo je do raskola tih dveju partija“, navodi profesor Đokica Jovanović.

Naslovna strana Narodnog lista nakon Petog kongresa KPJ, 31. jul 1948. godine

Na Petom kongresu Komunističke patrije Jugoslavije, mesec dana nakon donošenja Rezolucije Informbiroa o stanju u KPJ, jugoslovenski komunisti odbacuju rezoluciju i biraju novo rukovodstvo partije koje je bilo u skladu sa tadašnjom jugoslovenskom politikom koja je vodila u nezavisni položaj u odnosu na Moskvu.

Međutim, razmimoilaženje Tita i Staljina, navodi profesor Jovanović, dolazi i pre 1948. godine:

„Staljin je bio protiv formiranja Prve proleterske brigade jer je video da pokret nije više pod neposrednom komandom Kominterne, već počinje da deluje nezavisno, a Tito nije dozvolio da partizanski pokret bude pod komandom Moskve. Tako da je rascep počeo 1943. godine Drugim zasedanjem AVNOJ-a 29. novembra u Jajcu gde je formirana država na kojoj je donesena i odluka da je partizanski pokret regularna vojska koja se bori za slobodu“.

U poslednjih trideset godina, sve više optužbi na račun komunističke vlasti koje se tiču logora na Golom otoku. Sa druge strane, profesor Jovanović kaže da se, ipak, prećutkuje da su na Golom otoku i Grguru stradali komunisti:

„Da bi se očuvala Jugoslavija, s obzirom da su mnogi komunisti tada bili staljinisti, s obzirom na partizansku etiku i borbi sa Staljinovim imenom – da ne bi došlo do unutrašnje kontrarevolucije unutar same partije i zemlje trebalo je izlovati taj deo komunista od javnosti i napravljen je logor na Golom otoku i Grguru. Načelno gledajući, KPJ je morala to da uradi, inače bi došlo do unutrašnjeg pritiska od strane jugoslovenskih komunista ukoliko bi SSSR krenula preko granica Jugoslavije. To što se dešavalo na Golom otoku je priča druge vrste – metodi koji su korišćeni za, takozvano revidiranje stavova, zapravo su bili staljinistički medoti korišćeni u staljinističkim logorima. Odnos prema tim komunistima na Golom otoku je bio krajnje nečovečan“.

Kako je lokalna štampa videla sukob?

Naslovnica Narodnog lista, 4. septembar 1948. godine

Uvidom u tekstove Narodnog lista, prethodnika niških Narodnih novina, iz arhive Narodne biblioteke Stevan Sremac u Nišu, nailazimo na vest sa naslovne strane od 4. septembra 1948. godine o smrti sovjetskog general-pukovnika Andreja Aleksandroviča Ždanova. Naš sagovornik naglašava da je zvanično prihvatan značaj boljševika, pa i samog Ždanova koji je bio glavni teoretičar i normatista u književnosti i umetnosti.

„To je bio i pokušaj da se pokaže da nismo neprijatelji SSSRa, da ne treba da vrše pritisak na Jugoslaviju. Tada je bila kriza na granicama – naročito prema Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj“, pojašnjava profesor.

Jugoslovenski komunisti, sudeći po štampi tog vremena, do 25. juna 1949. želeli su mirno rešavanje spora i nadali su se tome. Dnevni list „Borba“ imao je nedeljnu rubriku pod nazivom „Za pravilne odnose među socijalističkim zemaljama“, koju su Narodni list i Narodne novine prenosile. U toj rubrici pokušali su da ukažu na loša tumačenja, laži i obmane koje se navode kada se priča o KPJ i FNRJ.

„Tada je već krenuo otvoreni otpor prema SSSRu, ali se ne napušta ideja komunizma, ne napušta ideja boljševizma, pa čak ni dela staljinizma – jedino se kritikuje pritisak Sovjetskog saveza na Jugoslaviju“, dodaje profesor Đokica Jovanović.

Pismo uredništva Narodnih novina; Narodne novine, 3. septembar 1949. godine

Trećeg septembra 1949. godine uredništvo Narodnih novina poslalo je pismo predstavništvu Informbiroa u Beogradu želeći da ih obavesti da su upoznati sa svim protestnim notama Vlade SSSR koju je predstavništvo poslalo umesto materijala za redovnu rubriku „Iz SSSR“ koja je donosila vesti iz Sovjetskog saveza. Profesor Jovanović navodi da je u tom trenutku bila politika da protestne note Informbioru, SSSRu šalju svi – zemljoradničke zadruge, preduzeća, dnevni listovi i izdavačke kuće i dodaje da to nije začuđujuće jer se nakon par meseci i oformio prvi radnički savet u fabrici cementa u Solinu kod Splita.

„Ne treba zaboraviti da je tada bila jaka socijalistička radna etika, pa su se ljudi žrtvovali jer su fabrike doživljavali kao svoju kuću, a naročito kada nastaje samoupravljanje i kada se nesebično radilo jer se rad shvatao kao moralni zadatak“, ocenjuje profesor Jovanović i navodi da ne čudi što su radnici i inžinjeri ipak uspeli da osposobe mašine u tek izgrađenim Zavodima RR za koje nisu dobili delove iz istočne Nemačke.

Deo teksta o izgradnji Zavoda RR u Narodnim novinama 10. septembra 1949. godine

Jugoslavija kao država naroda i narodnosti

Ono što je najzanimljivije u pisanju Narodnih novina iz vremena sukoba jesu tekstovi o podršci bugarske nacionalne manjine rukovodstvima KPJ i FNRJ. Iako je njihova matica stala čvrsto uz Sovjetski savez i Staljina, Bugari u pograničnim delovima Jugoslavije su bili na strani države u kojoj žive.

Ne možemo precizno da kažemo jer nije bilo ozbiljnih kredibilnih istraživanja o političkim stavovima i orijentacijama. Međutim, tačno je da su te manjine videle da se u Jugoslaviji živi bolje nego iza gvozdene zavese – nema represije, niskog standarda i na taj način su branili svoj životni status. Komunistička partija je radila na tome, pa su čak i na Kosovu Albanci bili orijentisani ka Jugoslaviji“, komentariše profesor Jovanović i dodaje da je politika bratsva i jedinstva igrala veliku ulogu.

Podrška žena bugarske nacionalne manjine Vladi FNRJ, KPJ i Titu; Narone novine, 12. novembar 1949. godine

Posledice Rezolucije

Pred početak samoupravljanja u Jugoslaviji; Narodne novine, 14. oktobar 1949.

Neprihvativši pritiske Informbiroa i SSSR, Jugoslavija je bila osuđena da nađe alternativni put za razvoj socijalizma.

„Milovan Đilas je zajedno sa Kardeljem razmišljao u kom pravcu treba razvijati socijalizam i pošli su od Marksove maksime o radnicima koji slobodno udružuju svoj rad. Ponudli su Titu da u Jugoslaviji bude uvedeno samoupravljanje, Tito je razmišljao i nakon par dana shvatio da je taj pravac u skladu sa Marksovim stanovištem ’fabrike radnicima, zemlja seljacima’“, pojašnjava profesor Jovanovič.

Alternativni put u razvoju socijalizma zahtevao je i promenu u kulturnoj politici koja je do tada bila sovjetski socijalistički realizam. Profesor Đokica Jovanović kreće od svog stanoviša da je kulturno nadređeno političkom i ekonomskom, pa je i zaokret u kulturi u Jugoslaviji opravdan i dobar:

„Bio je održan čuveni Kongres jugoslovenskih književnika na kome je Miroslav Krleža održao govor u kome je obrazložio da scoijalistički realizam ne može biti propisani pravac u umetničkom stvaralaštvu, već samo pravac među pravcima. Soc-realizam je instaliran kao osnovni pravac na čuvenom kongresu sovjetskih književnika iz 1929. godine do kada je ruska avangarda činila čuda u umetnosti, a nakon soc-realizma praktično nestaje ruska avangarda. Sa druge strane, jugoslovenski filozofii su 1960. na Bledu doneli odluku da ’Dijalektički materijalizam i teorija odraza’ Todora Pavlova ne mogu biti osnova marksističke filozofije u Jugoslaviji“.

Kraj razmirica

Do Staljinove smrti FNRJ i SSSR su bile u „neprijateljskom“ raspoloženju. Tri godine nakon Staljinove smrti, na 20. kongresu KPSS 1956. Hruščov je izašao sa ’tajnim’ referatom kojim je delegitimizovao Staljinov kult ličnosti, a mnogi zatvorenici su nakon toga pušteni iz logora.

„To je, u stvari, bio kongres kada je SSSR odbacio Staljinovu doktrinu i otvorio se ka svetu. Tada je došlo do susreta Hruščova i Tita na kome je Hruščov obećao da SSSR neće vršiti nikakav pritisak na Jugoslaviju, da će je međunarodno priznati“, dodaje naš sagovornik.

Prof. dr Đokica Jovanović
Foto: MRCN/ T.Đ

Jugoslavija i Sovjetski savez imali su koliko-toliko prijateljske odnose do raspada obe države. Nalsednica SFRJ, Savezna republika Jugoslavija nastavila je sa dobrim odnosima sa formiranom Ruskom federacijom. Raspadom poslednje Jugoslavije Srbija je nastavila odnose sa Rusijom. Kako se danas tvrdi, stanovnici Srbije u Rusiju i Ruse gledaju kao u nekoga ko može da pomogne sa problemima u kojima se Srbija nalazi. Sa druge strane, profesor Jovanović navodi da baš nije tako.

„Odnos između Rusije i Srbije danas se zasniva na izmišljenim ideologijama. Nekako ta propaganda servira ovde da su Srbija i Rusija prijatelji. Međutim, kada se pogleda kakav je odnos Rusija imala prema Srbiji od Sanstefanskog ugovora kada su dali pola Srbije Bugarskoj, preko Sovjetskog saveza, Rusija je uvek išla za svojim interesima, a Srbija je za nju bila mesto sitnog potkusurivanja u imperijalističkoj politici sa ostalim imperijalistima“, zaključuje profesor Đokica Jovanović.