Književni jezik – južnjačka muka!

Kad ga pitaju odakle je, skoro svaki Nišlija će reći: „Iz Niš!“ Takav odgovor, a i niški govor uopšte, obično je simpatičan nekome ko nije iz tog kraja. „Manjak“ padeža, odsečan akcenat i brzo izgovaranje reči zvuče egzotično za one iz zapadne ili severne Srbije. Ipak, baš te odlike umeju da zbune ili zabrinu, recimo, profesore kada se obraćaju učenicima i studentima, ili novinare kada su pred mikrofonom. Na neke stvari se, doduše, obraća više pažnje, pa je na radiju i televiziji gotovo nemoguće čuti, npr. došli su u poseti, ili plasirali su se u polufinalu, ali je i te kako moguće da će gorivo da poskupi (umesto da će gorivo poskupeti), ili da su zvaničnici posetili Beograd kako bi doneli investicione ponude (umesto: posetili, Beograd, investicione). Greške u naglasku lakše praštamo, jer su isključivo pitanje sluha, iako nam baš one „paraju uši“. To je najpre zato što, ako smo iz južnih krajeva, u svom genetskom kodu nemamo osećaj za naglašavanje, tj. akcentovanje, ili pak jer nas nisu naučili kako treba pravilno izgovarati.

Iako su ovakve omaške prisutne u svakodnevnom govoru Nišlija, mojih sugrađana, pod uticajem škole i medija stanje se menja, teži se standardnom obliku, ali se u toj težnji došlo negde do pola puta, te je niški govor nešto između standardnog (književnog) i dijalekatskog.

Ovakvo stanje odražava se i na izgovor novinara u radijskim i televizijskim stanicama. Zbog nedovoljnog poznavanja pravopisnih i akcenatskih pravila, izostanka rada lektora i uticaja sredine, spikeri i novinari često greše. Izgovor se uglavnom svodi na dva ili tri akcenta. Mučimo se i sa mestom akcenta, zato preko televizora i radija čujemo izglеda, istili, poništili (umesto: izglеda, očistili, poništili). Kad nismo sigurni, udarimo u banderu! Čak i ono što privatno nikad ne bismo rekli, npr. selo Studena, upravo tako čujemo od spikera.

Greši se nesvesno – jer ne znamo drugačije, ali i svesno – kada se trudimo da govorimo ili pišemo pravilno, pa se korigujemo i kad ne treba. Takvi „lapsusi“ dešavaju se i u pisanju. Često se smejemo raznim oglasima, obaveštenjima u radnjama, na šalterima (mada takvih pojava ima i u medijima ili na zvaničnim sajtovima nekih institucija), a ponekad ni sami ne znamo kako bi trebalo nešto napisati.

S obzirom na to da se jezikom i govorom deluje na obrazovanje sredine, jezik medija treba da prati standarde srpskog jezika – pisane i govorne. Ipak, sve je manje onih medijskih kuća, novinara i spikera koji se toga drže. Iako se možemo pravdati time što je dijalekat maternji govor, pa time i najbliži našem osećaju, ili time što je standardni jezik teži jer se uči, književni jezik sa sve propisima mora biti ne samo dominantan nego i jedino prisutan u medijima.

Ali, teorija je jedno, a život drugo. Lokalni govori postaju sve prihvaćeniji – privatno, jer su zanimljivi, zabavni i prirodni, a javno, zato što su nam poznati, na tom smo polju sigurni ili zato što ne znamo drugačije. Pod uticajem dijalekata dolazi do novih pojava u jeziku – nestaju pojedini glagolski oblici, gube se akcenatske dužine, čak i sami akcenti, a pojedine vrste reči (opisni pridevi i prilozi) svode se na mali broj najfrekventnijih. Leksički fond sve je siromašniji. Ni lektira, kao obavezno štivo i u osnovnoj i u srednjoj školi, ne čita se, osim ako nije sasvim sažeta i dostupna na internetu.

Ne treba da čudi ako možda već za neku deceniju, na primer, odsečan niški akcenat postane najzastupljeniji u medijima, i to ne samo lokalnim. Jer, greške koje čujemo u ovim krajevima nisu retke ni u nacionalnim sredstvima javnog informisanja.

Da bismo smanjili broj nepismenih, kojih je prema popisu iz 2011. bilo 164.884, potrebno je unapređivati jezik i govor. Nije to posao isključivo za školu i porodicu, to je zadatak celokupne javnosti, a njen glas najbolje i najdalje se čuje preko medija. Zato je poslu novinara i spikera neophodno prići maksimalno profesionalno, jer se njihovim delovanjem građani i edukuju, opismenjuju, uči se pravilan izgovor i jezik uopšte.

Jeste da nama s juga nije lako, jer malo toga nosimo u jezičkom osećaju, pa sve te propise moramo naučiti, onda i primeniti, ali treba da znamo da se i to može savladati i dobrom vežbom usavršiti. Primer za to su novinari koji, uprkos sopstvenom jezičkom nasleđu, vešto barataju pravopisom, akcentima i akcentovanjem, i time dokazuju da se uz malo truda može prebroditi i ta južnjačka muka – književni govor.