Kome treba muzička kritika?

Klasična muzika živi u Nišu. Njene su Horske svečanosti, Nimus, Simfonijski orkestar i Fakultet umetnosti. Niš ima publiku, izvođače, stručnu javnost, koncertni život, ima i medije, ali nema muzičku kritiku. Sporadični tekstovi na temu održanih koncerata uglavnom se svode na puko izveštavanje. Čak i ako se u lokalnim javnim glasilima pojavi po koji članak ili prilog imenovan kao muzička kritika, on najčešće ne sadrži ni osnovne elemente ove specifične novinarske vrste. To nije dobro, jer konstruktivna umetnička kritika doprinosi kulturnom životu jedne sredine. Ona je pre svega preduslov za zdravu kompetitivnost, jer podstiče diskusiju i promišljanje. Kritika predstavlja utisak javnosti o umetničkom stvaralaštvu iz perspektive distancirane od prijateljskih, rođačkih i utilitarno-kolegijalnih “bravo, sjajan si!” odnosa. Naposletku, kritika je elementarni segment procesa unapređivanja u bilo kom domenu, pa tako i u umetnosti.

Muzička kritika, kao deo umetničke kritike i istovremeno kao jedna žurnalistička forma, podrazumeva: analitičko prosuđivanje, vrednovanje i tumačenje kompozicija i njihovih interpretacija. Predmet kritike takođe može da bude i široka paleta odnosa pojedinaca ili celokupnog društva prema ulozi muzike u kulturnom životu jedne sredine. Očekuje se da muzička kritika bude objektivna, što podrazumeva obrazloženo ocenjivanje muzike, utemeljeno u jasnim muzikološkim i estetičkim principima. Pored toga, ona je uvek i subjektivna, jer iskazuje lični stav kritičara prema određenoj umetničkoj pojavi. Verovatno je ova svojevrsna kontradiktornost jedan od razloga što muzičke kritike nisu omiljeno štivo samih muzičara. Ipak, to nikako ne umanjuje njen značaj u lokalnom, regionalnom ili nacionalnom kulturnom kontekstu.

A kome je zapravo potrebna muzička kritika?

Publici. Muzičke kritike koje se objavljuju u elektronskim i štampanim medijima koji nisu namenjeni usko stručnoj javnosti, obraćaju se najširoj publici. Iskazujući svoju procenu, muzički kritičar posreduje u komunikaciji na liniji kompozicija-izvođači-publika. Autor kritike je tako u prilici da kod čitalaca podstakne interesovanje za konkretnu muzičku temu, kao i za oblast klasične muzike uopšte. U tom pogledu muzička kritika je jedan od najznačajnijih oblika popularisanja klasične muzike. Njome se može uticati na razumevanje same muzike, ali i, još dublje, na formiranje muzičkog ukusa publike, zbog čega je posao kritičara veoma odgovoran.

Izvođačima. Većina izvođača se ne bi složila sa tvrdnjom da im muzička kritika uopšte može biti od neke koristi, ali takav stav nije neuobičajen. Još u 19. veku je Eduard Hanslik, slavni nemački muzički pisac, govorio da „po pravilu, pevači i virtuozi smatraju tačnim samo pohvale, nikada zamerke.“ Ipak, nakon odsviranog ili otpevanog koncerta, kritika u pisanoj formi predstavlja odjek, refleksiju, glasno razmišljanje, sve ono što nije sadržano u aplauzu i ovacijama, sve ono što kolega prilikom čestitanja iza spuštene zavese nije umeo ili nije želeo da izrazi. Kritika je artikulisan glas stručne javnosti koji muzički izvođač, ako želi, može upotrebiti za proces samovrednovanja, a potom i modifikovanja, pa i podizanja kvaliteta interpretacije, koncipiranja repertoara ili drugih aspekata svoje umetnosti.

Stručnoj javnosti. Muzičke kritike predstavljaju dokument za budućnost. One su trajno svedočenje o današnjim koncertima, koje će sutra postati vesti iz prošlosti i koje će dobiti istorijsko značenje. Pomoću njih će muzikolozi, muzički teoretičari i pedagozi rekonstruisati i tumačiti događaje iz našeg doba, u godinama koje predstoje. Čak ni audio-vizuelni snimci koncerata ne umanjuju ulogu muzičke kritike u rasvetljavanju istorijskih činjenica, upravo zbog subjektivnosti kao značajnog elementa ovih napisa. Praktično – lični stav kritičara publikovan u medijima jedini je trajni svedok recepcije dela u jednom vremenu.

Organizatorima muzičkog života. Kulturne institucije i ostali organizatori koncerata mogu koristiti muzičke kritike kao ogledalo uspešnosti već održanih muzičkih događaja, a time i kao putokaz za planiranje predstojećih. Imajući u vidu da je predmet kritike često vezan i za sagledavanje uloge konkretne umetnosti u širem kontekstu, možemo zaključiti da muzičko novinarstvo ima potencijal da značajno doprinese kreiranju i unapređivanju muzičkog života jedne sredine.

Medijima. Kroz iskaze o koncertnom životu, interpretacijama, repertoarima, izvođačima, stanju muzičkog života, kritika se uključuje u proces informisanja. Koncert je događaj, a kritika je vest o tom događaju. Zapravo, ona je i više od vesti, više je i od izveštaja, iako u sebi sadrži i elemente ovih formi. Ona je ponajviše komentar ili reportaža. Publikovanjem kritika mediji dokumentuju kulturna dešavanja, utiču na javno mnjenje i podižu dostupnost umetnosti.

Muzička kritika u Nišu ne postoji. Njen značaj nije prepoznat čak ni na nivou planiranja unapređenja kulturnog života grada. O tome svedoči Strategija kulturnog razvoja grada Niša 2012-2015. u kojoj problem muzičke kritike nije obuhvaćen niti jednim uobličenim ciljem razvoja ove umetnosti za pomenuti period. Bez muzičke kritike, muzički život Niša reflektuje se jedino u aplauzima, ovacijama, tapšanjima po ramenu i objavama na društvenim mrežama. Da li je kulturi Niša to dovoljno?