„Kroz život idem peške, da osetim kako narod diše“

Govori sve jezike; Foto: lična arhiva

Niški karikaturista Saša Dimitrijević jedan je od retkih kome je to profesija, dobitnik je mnogobrojnih domaćih i inostranih nagrada, a o sebi kaže da je još od malih nogu svet počeo da posmatra iskrivljeno.

Karikaturista čije radove svakodnevno gledamo u niškom dnevnom listu Narodne novine, i nešto ređe u Politici, ovom specifičnom umetnošću počeo je da se bavi u ranoj mladosti, pa je prvu nagradu dobio kao srednjoškolac još 1981. godine, u Politikinom zabavniku.

Bio je konkurs na kome su tražili da se nacrta gitarista Generacije 5, koja je tada bila jako popularna. Dobio sam drugu nagradu, a ispostavilo se da sam ja nacrtao karikaturu, a ne crtež. Kasnije sam učestvovao i na konkursu emisije Dozvolite da se obratimo. Onda je usledila duga pauza, nakon čega sam izašao iz ilegale nagradom u Kragujevcu. Od tada sam nastavio redovno da učestvujem na konkursima i da objavljujem karikature u satiričnim novinama“, priča ovaj niški karikaturista.

Oduvek ga je privlačilo crtanje, jedno vreme bavio se i slikarstvom, ali je zbog neadekvatnih uslova za rad od toga odustao.

Uvek sam naginjao ka tome da krivim ljude, odnosno stvarnost, nešto mi kod njih nije odgovaralo. Slučajno sam ušao u profesionalne vode i odlučio da budem jedan od retkih u ovoj zemlji koji se bave isključivo karikaturom“, kaže Dimitrijević i dodaje da, osim Narodnih novina, sada samo još Večernje novosti i Blic imaju zaposlenog karikaturistu. Kako kaže, to dosta govori o položaju umetnika ove vrste u našoj zemlji: „Nije tako samo u mojoj branši, to je opšta pojava u našem društvu. Ako je neko talentovan bilo u kojoj oblasti, niko na njega ne obraća pažnju. Neko postigne određeni uspeh, slikaju se sa njim i tu je kraj“.

Kako kaže, nikada nije imao podršku za to što radi, i često se oseća kao vuk samotnjak.

To je sa jedne strane dobro, sa druge nije. Nekada mi smetaju ljudi, a posao svakog umetnika, kao i pisca, nekada traži usamljenost. I to je normalno“, kaže Dimitrijević i dodaje da inspiraciju za karikature nalazi u svakodnevnim stvarima, analizirajući društvo u kome živimo, a ne samo u politici, kako većina ljudi misli.

Saša Dimitrijević nam je karikaturu difinisao kao sarmu.

Unutra je nadev koji je ukusan, a okolo je kupus. Tako imamo problem koji treba zamotati u nešto kiselo. Ljudi spolja vide jedno, a unutra je suština. To vide tek kada probaju, a da li će sarma biti ukusna, to zavisi od kuvara“.

Inspirišu ga svakodnevni problemi ljudi; Foto: lična arhiva

Život nije samo politika

To što mi živimo u društvu u kome se i kafa pije uz priču o politici, to je posebna priča, ali ljudi misle da se ja bavim samo politikom. Ja obrađujem i druge stvari, svakodnevicu, ljudsku glupost i njihove sudbine. Politika je već ofucana tema, a političari su postali predvidivi, koliko god se oni trudili da lažu i mažu i da koriste neke nove metode za to“, kaže Dimitrijević i dodaje da mu u radu dosta pomaže to što, kako kaže, kroz život uglavnom ide peške.

Ja nemam automobil, koristim autobus ili idem peške, jer kada čovek ide peške, vidi kako narod diše. Ako se izolujem od naroda i ne idem tamo gde je narod, onda ne proživljavam ono što prosečan čovek proživljava, kao što su različite gluposti, nameti i slično. A kada sam i ja u tom loncu, mnogo mi je lakše, jer sam to osetio na sopstvenoj koži. Zato narod voli moje karikature“.

Osnovna razlika između njegovog i posla novinara sa kojima svakodnevno radi jeste u tome što on sme da „kaže“ ono što novinari nekada ne smeju.

Ja mogu da predstavim nešto što je između redova, što svi znamo da je tako, ali ne možemo da kažemo. Svi znamo da u Srbiji, čak i u svetu, nema slobodnog novinarstva, ima nekih granica do kojih se kreće, ali, kao i svaka sloboda, i ova ima dimenzije i ograničenja. U takvom okruženju ja imam priliku da nešto kažem, ali da ga uvijem tako da pre svega sebe zaštitim. Neko može da se ljuti ili ne, ali to je već problem onoga ko se u karikaturi prepoznao“, kaže Dimitrijević.

Prema njegovim rečima, iako su problemi običnih ljudi kojima se karikaturisti uglavnom bave isti na bilo kom mestu na svetu, ovakvih specifičnih umetnika ima najviše u Evropi i Aziji. Pored toga, nešto malo karikaturista stvara u Meksiku, Kolumbiji, Kini i Južnoj Koreji.

’Najudaljenija’ nagrada koju sam dobio bila je u Iranu, pre više od deset godina. Trebalo je da odem po nju, ali bi me to mnogo koštalo. Tada je bio problem kako da mi isplate nagradu, jer su bili pod sankcijama, nema platnog prometa, pa su onda nekako preko Islanda uspeli da mi pošalju“, seća se Dimitrijević i dodaje da mu je najdraža nagrada svakako Pjer, koji mu je prelomio karijeru, jer je uspeo da je dobije dosta rano, već na trećem učešću.

Karikatura za koju je Dimitrijević dobio prestižnu nagradu Pjer; Foto: lična arhiva

Tanka linija između satire i vređanja

Koliko karikatura može da bude snažna i da izazove velike društvene nemire, dokazalo je i ubistvo 12 članova redakcije francuskog satiričnog nedeljnika „Šarli ebdo“, zbog crteža Muhameda.

Karikatura je mnogo jača od teksta jer tekst mora da se prevodi na različite jezike, a karikatura ima univerzalni jezik. Ona može da bude i opasna. U Iranu je to državni projekat, država finansira karikaturiste i naručuje od njih radove protiv Amerikanaca i Jevreja. To su politički konkursi i ja na takvim događajima ne učestvujem. Što se tiče časopisa ’Šarli ebdo’, strašno je to što su ljudi poginuli. Dakle, karikatura može da bude smešna, satirična ili gorka, ali nikako ne sme biti uvredljiva. Lično mogu nekoga da volim ili ne volim, ali nemam pravo da ga vređam“, objašnjava Dimitrijević.

Na nekoliko pitanja Dimitrijević nam je „slikovito“ odgovorio:

1. Kako komentarišete trenuto stanje društva u našoj zemlji?

2. Kako vidite budućnost mladih u Srbiji?

3. Kakvo je stanje u srpskom fudbalu?