Malo je džeza u „gradu džeza“

Mladi niški džez saksofonista Filip Stipsić; foto: Ivan Dinić

„Džez mi daje neku širinu, svoj sam kad sviram džez jer mi ta muzika daje priliku da budem sam svoj kompozitor, da sviram kako me ponese trenutak, i da imam mogućnost da promenim ritam, melodiju. To je ono što me je navelo da sviram upravo ovaj žanr“, kaže mladi niški džez saksofonista Filip Stipsić.

Džez je u Nišu više nego muzika za vreme trajanja Nišville-a. Sve u gradu je tokom deset dana festivala okrenuto ovom žanrui, pa s pravom veliki broj građanki i građana, medija i turističkih promotera Niš nazivaju “gradom džeza”. Međutim, Stipsić kaže da između dva festivala situacija sa džezom u Nišu dosta drugačija:

„Retko se organizuju džez svirke i uglavnom sastavi iz Beograda i inostranstva nastupaju u Nišu. Čak i lokalni autorski džez bendovi više nastupaju van Niša, nego u samom gradu“.

Naš sagovornik navodi da ne zna tačan uzrok tome, ali ističe da presudnu ulogu igraju nerazumevanje džeza od strane lokalne publike, zatvorenost prema nečemu drugačijem i sumnjičavost prema kvaliltetu lokalnih bendova. Malobrojnost publike na džez koncertima uprkos dobrom marketingu i promociji takvih dešavanja u toku godine pokazatelj je kakvo je stanje, navodi Stipsić i dodaje da je veliki broj posetilaca džez festivala lako objasniti:

„Nerado kažem, ali čini mi se da veliki broj ljudi na Nišville dođe da bi bili viđeni, da se slikaju i postave na društvenim mrežama te fotografije. Muzika je u drugom planu“.

 

Nevidljivi Nišville – iza festivalskih bina 

 

 

Problemi niških džezera

„Mislim da su mladi okrenuti gitarskoj muzici jer je mnogo lakše to svirati i doći do saznanja, nego džez koji je i kao žanr vrlo širok“; foto: MRCN/N.S.

Nedovoljna promocija džeza jedan je od razloga zbog čega ima i malo mladih muzičara koji sviraju ovu vrstu muzike u gradu, navodi naš sagovornik. Ključno kod promocije džeza je i saradnja muzičara sa novinarima i veće prisustvo džezera u medijima.

Broj mladih džezera u Nišu je mali, međutim Stipsić navodi da se svi oni drže zajedno, uče jedni od drugih.

Budućnost niškog džeza – Jazz for kids

„Prvi problem muzičarima koji žele da sviraju ovu vrstu muzike je taj što u muzičkoj školi ne postoji džez odsek, pa moramo sami da istražujemo uz pomoć nekih profesora koji znaju i žele da prenesu to svoje znanje. Mislim da su mladi okrenuti gitarskoj muzici jer je mnogo lakše to svirati i doći do saznanja, nego džez koji je i kao žanr vrlo širok“.

Verovatno je to uslovilo i manjak mesta za džez muzičare gde će pokazati svoja umeća. Stipsić navodi da se u Nišu na dva mesta može čuti živa džez svirka, a da je samo jedan od tih objekata okrenut džezu, a da vrlo bitan segment u džezu – jam session kada muzičari skupa sviraju – u Nišu praktično ne postoji.

Repertoar za inostranstvo

Bez obzira na sve, Stipsić radi na svom usavršavanju i zajedno sa svojim kolegama svira u čak četiri benda. Bendovi u kojima nastupa žanrovski se razlikuju među sobom, a naš sagovornik objašnjava da je bitno dotaći sve u džezu kako bi se znalo šta kome odgovara, kao i da je to način kako najbolje ući u suštinu džeza.

„Sve su to autorski sastavi i, iskreno, sve što snimimo – tu je kako bismo svirali van Srbije. Mislim da publika van Srbije daleko više poštuje džez. U Southrail Messengers jedan sam od osnivača benda zajedno sa trombonistom Nikolom Stanojevićem i kompozitor sam. U Big bendu sam više od godinu dana i tvrdim da je to najbolja škola zato mi je drago što se nakon šezdeset godina ponovo oformio ovakav niški sastav. Stonedheadsi su neka fuzija, ali okrenuta džezu, a Jayuss Jazz je čist džez“, navodi Filip Stipsić i dodaje da će bez obzira na sve, džez u manjoj ili većoj meri opstati u Nišu.


U Kini su džezeri rok zvezde

Kao predstavnik Srbije, Filip Stipsić je bio član SEEC big benda stastavljenog od mladih muzičara iz evropskih država. Prošle godine su nastupali u Kini, i on ističe da je potpuno druga slika tamo kada je džez u pitanju:

„Tamo džezeri žive kao rok zvezde. Kao prvo, napune salu bez problema, posle koncerta skoro svi iz publike kupe disk i dođu na potpisivanje i druženje sa muzičarima. Iako je džez, kako kažu Kinezi, kod njih još uvek u razvoju – imaju tu kulturu koja ih tera da čuju nešto novo bez obzira da li je bend azijski, evropski ili američki. Sa druge strane, kod njih je rad na sebi veoma bitan. Tokom boravka bio sam smešten u muzičkom kampusu i čuo sam da u tri ujutru ljudi vežbaju.“