Mediji u Srbiji žive kao u bajci. No, pre nego što posavetujete autora teksta da potraži stručnu, psihijatrijsku pomoć, pročitajte i dodatak – bajka je bez sretnog kraja.
Domaći mediji vrlo podsećaju na Pepeljugu – rade gomilu teških pa i prljavih poslova za zlu maćehu – vlasti i njene razmažene, nepristojne i zle kćeri – ljude koji su bliski vlasti i poseduju ekonomsku moć.
Taj obiman i iscrpljujući posao, u kome ima malo onoga što je pravi posao medija – objektivno i pravovremeno informisanje građana, zaštita njihovih prava i kontrola i kritika vlasti – odvija se u društvenom tabloidnom okruženju uz javni govor pun uvreda i psovki.
Stepen medijskih sloboda i mogućnosti za slobodno izražavanje su se, u 2015. i 2016. godini, našli u najvećim iskušenjima u 21. veku. Veoma proširen uticaj vlasti na uređivačku politiku medija, široka tabloidizacija, izuzetno težak ekonomski položaj novinara i medija i široko i svakodnevno kršenje profesionalnih novinarskih standarda su uzroci takvog stanja. Pažnja koju mediji posvećuju ljudskim pravima je skromnija i manja po obimu nego prethodnih godina a pritom znatno više obojena političkim mego analitičkim i kritičkim tonovima.
I pored toga što je većina medija bila naklonjena koaliciji na vlasti pozitivno izveštavala o aktivnostima Vlade i premijera, aktuelna vlast je svaku kritičku opasku ocenjivala kao pokušaj rušenja premijera i Vlade koristeći pritom termine plaćenik i neprijatelj. Oni i drugi centri moći shvataju novinarstvo prevashodno kao PR delatnost sa isključivim ciljem njihove sopstvene promocije. Istovremeno, vladajuća Srpska napredna stranka je napadala političke protivnike neprimerenim i nepristojnim rečnikom, populističkom argumentacijom i grubim etiketiranjem, a u toj vrsti javne komunikacije su učestvovali i neki drugi politički lideri.
Ljudi iz vlasti i oni bliski njoj su privatizaciju preostalih medija, završenu 2015. godine, shvatili, pre svega, kao mogućnost da se preko privatnih vlasnika obezbedi dodatni politički uticaj na medije. Oni novac od projektnog sufinansiranja tretiraju kao dodatni izvor prihoda za političku kampanju koja neprekinuto traje u poslednjih nekoliko godina. Dobra potvrda prvog stava je podatak o kupovini osam medija za 300.000 evra od strane Radoice Milosavljevića koji se ranije nije bavio medijskim biznisom, a dugo godina je bio aktivan u politici kao pomoćnik gradonačelnika Kruševca i član SPS-a. Drugi stav potkprepljuje podatak da je Milosavljević za kupovinu jednog od tih medija, TV Kruševac, potrošio 14.000 evra, a od grada je na ime projektnog sufinasiranja za isti medij inkasirao 17.000 evra.
Dodajmo da su napadi na novinare, medije i njihovu imovinu u 2015. bili češći nego godinu pre. Po medijima koje su pratili saradnici Beogradskog centra za ljudska prava, zabeleženo je najmanje 60 napada, od kojih su 32 bili fizički.
Ovom haotičnom stanju pogodovale su i neke evropske ocene stanja slobode izražavanja u Srbiji koje su bile negativne, ali i podložne relativizaciji u zavisnosti od stanja, na primer, u pregovorima Beograda i Prištine.
Takva situacija ima dvostruki negativni efekat. S jedne strane ugrožava prava građana koji rade u medijima a, s druge strane ljudska prava građana koji se informišu preko medija jer oni nemaju verodostojne, tačne i pravovremene informacije na osnovu kojih donose važne odluke. Odnosno, građani počinju da veruju u virtualni svet koji im serviraju političari i njima bliski mediji, a ta slika se znatno razlikuje od realnog sveta u kome žive.
Uz sve to, treba imati u vidu i neke preciznije podatke o ekonomskom položaju medija i novinara u Srbiji. Prosečna plata novinara, manja je od zvaničnog proseka u državi, veliki broj novinara prima skromne zarade na ruke, a dosta njih radi na crno ili sa veoma kratkim ugovorima koji im ne garantuju gotovo nikakvu pravnu zaštitu.
U ovom trenutku, da smo u bajci, pojavio bi se princ sa staklenom cipelicom i medijsku mladu odveo u dug i srećan život. No, tu analogija sa bajkom prestaje pa novinari i mediji u Srbiji moraju da se pripreme za dugu, tešku i neizvesnu borbu. Borbu za vraćanje digniteta profesiji, za poboljšanje medijske situacije i jačanje saradnje sa javnim mnjenjem i građanima koji su jedini siguran saveznik u tom okršaju sa onima koji poseduju mnogo novca i moći a malo demokratskog kapaciteta, realnog sagledavanja sebe i sopstvenih rezultata pa, čak, i elementarne pristojnosti neophodne za javni govor u demokratskom društvu.
