Mladi u Srbiji znaju kakve medije žele, ali su malo prisutni u njima

Skoro polovina mladih ne informiše se svakodnevno, stoji u zaključku Izveštaja; foto: MRCN/T.Đ.

Mladi u Srbiji najviše se informišu posredstvom mobilnih telefona, preko web portala i na društvenim mrežama, navodi se u poglavlju „Mediji, društvene mreže i aplikacije“ Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji za 2018. godinu. Skoro polovina mladih ne informiše se svakodnevno, stoji u zaključku Izveštaja. Sa druge strane, ispitanici (1200 mladih od 15 do 30 godina) kažu da im je kod informisanja najvažnije šta piše u tekstu i relevantnost izvora.

Prednosti tehnologije u informisanju

Dušan Aleksić / Foto: privatna arhiva

Ovakvi podaci su, prema mišljenju novinara BBC-a na srpskom Uroša Dimitrijevića, očekivani i bilo bi „‘zabrinjavajuće’ da je odnos drugačiji“. On ističe da su mobilni telefoni postali glavni alati u digitalnom dobu, te da su mnoge stvari podređene ovoj tehnologiji.

„Telefoni i tableti uticali su na format i obim sadržaja koji mediji plasiraju. To je trend koji traje već nekoliko godina i po svemu sudeći će se i nastaviti“, dodaje Dimitrijević.

Asistent na Katedri za komunikologiju Filozofskog fakulteta u Nišu Dušan Aleksić navodi da ne vidi ništa sporno u korišćenju tehnologije u svrhu informisanja, ali način plasiranja određenih informacija, kada se brojne kompleksne teme banalizuju, može biti problematičan.

Digitalizaciju novinarka portala RasKRIKavanje Marija Vučić vidi kao fantastičnu stvar i ne vidi problem u informisanju na internetu. Ona naglašava da mogućnost dezinformisanja postoji i kada je reč o štampanim medijima sa dugom tradicijom i praćenjem javnog servisa.

„Ako se i složimo, uz velike ograde, da je sad mogućnost dezinformisanja veća jer je u opsegu više informacija koje plasiraju ’nenovinari’, mislim da je istovremeno i mogućnost makar bazične provere informacija nikad veća. Upravo na to bi trebalo malo više staviti fokus kada god govorimo o medijskom opismenjavanju – zahvaljujući internetu imamo mnogo više i mnogo lakših načina da sami (ne moramo da budemo novinari) proveravamo informaciju koju nam plasira bilo ko i preko bilo kog kanala“, kaže i dodaje da svako može za početak da nauči tehnike provere informacija posredstvom napredne pretrage interneta i društvenih mreža, kao i da treba ukrstiti nekoliko izvora.

I Aleksić vidi problem i kada korisnici interneta konzumiraju vesti samo sa jednog izvora prihvatajući ih kao činjenicu „bez dodatnih provera i kritičkog osvrta“.

„To predstavlja odličnu podlogu za širenje lažnih vesti, manipulaciju, širenje panike, pa i konflikata u onlajn svetu, što možemo videti na primeru antivakcinaškog pokreta, koji je svoje delovanje usredsredio na internet“, navodi Aleksić.

Mane informisanja na internetu

Dušan Aleksić negativno ocenjuje shvatanje interneta kao razbibrige i izvora zabave, pa je „kritički gard“ kod mladih spušten. On za primer navodi sponzorisane postove na društvenim mrežama koji su sačinjeni od bombastičnih naslova, namontiranih fotografija, izjava izmišljenih eksperata koje deluju uverljivo.

Zbog toga je potrebno uložiti mentalni napor kako bi ispitali kontekst određenog teksta − ko ga je objavio, u kom trenutku, zašto baš u tom trenutku, kakvi su ostali tekstovi na toj platformi, šta je navedeno kao izvor, da li je izvore moguće proveriti itd., što većina ne radi. Nažalost, sve je više stranica koje preuzimaju odlike onlajn medija kako bi na što autentičniji način plasirali lažne vesti. Međutim, ono što je opasnije jeste kada i mejnstrim mediji počnu da rade to isto. Tu već govorimo o ozbiljnom kršenju novinarskog kodeksa i degradiranju novinarske struke, što se ozbiljno može odraziti na društvene tokove u realnom svetu“, podvlači Aleksić.

Dezinformisanje je, podseća Uroš Dimitrijević, nešto što nije nova pojava, ali je u današnje vreme učestalija „zbog lakoće kreiranja i plasiranja lažnih vesti“. Brzo kreiranje sajta i naloga na društvenim mrežama, ističe, idu u prilog mogućnosti da lažne vesti odu u etar brzo i navodi primer poslednjih američkih predsedničkih izbora, koji su pokazali kakve efekte mogu imati takve informacije.

Doduše, mislim da ljudi vremenom postaju sve oprezniji, kako publika, tako i zaposleni u medijima“, dodaje.

Uroš Dimitrijević, novinar BBC na srpskom; foto: MRCN/B.R.

Prioriteti mladih u informisanju − zadovoljavajući

Pravovremeno i adekvatno informisanje, naročito na nezavisnim medijima, relevantnost i istinitost sadržaja naveli su mladi ispitanici kao najvažnije u vezi sa medijima. Uroš Dimitrijević navodi da je pitanje koliko je zaista u praksi tako i sumnja da li mladi „u dovoljnoj meri dobijaju to što traže“.

Dušan Aleksić ovakve rezultate ocenjuje „kao zadovoljavajuće jer pokazuju da je mladima stalo do istine“. Međutim, on postavlja pitanje šta su nezavisni mediji i kako ih prepoznati, kako razlikovati laž od istine i kako prepoznati činjenice.

Nije dovoljno da pojmove poznajemo deklarativno i površno, neophodno je da ih izučavamo i razumemo. Ako izučavamo maternji jezik i matematiku, na primer, koji su neizostavni deo svakodnevnog života, zašto ne bismo izučavali medije koji su, takođe, nezaobilazni deo naše svakodnevice, želeli mi to ili ne. Ako razumemo prirodu medija, onda ćemo lakše izbeći njihova destruktivna dejstva“, dodaje on.

Da li su mladi dovoljno medijski pismeni?

Kada je reč o medijskoj pismenosti, Marija Vučić navodi da je potrebno raditi više na tom polju ukoliko se ovim pojmom definiše postojanje kritičke distance prema plasiranju medijskih sadržaja, impulsu da se sve to proveri i da se gradi mreža kredibilnih izvora.

„Volela bih da prisustvujem času u nekoj srednjoj školi, gde bi učenicima bio dat medijski sadržaj iz novina ili sa televizije, koji ‘krije’ neku lažnu vest ili predstavlja političku propagandu, na primer, sa zadatkom da kvalitativno analiziraju taj sadržaj ili da provere informaciju. Ili da im se dâ, na primer, jedan Dnevnik 2 RTS-a, pa da vidimo da li bi uspeli da nađu nešto sporno u tom sadržaju i kako generalno razumeju ulogu medija. To bi bili zanimljivi rezultati“, predlaže ona.

Iako mnogi misle da o medijima znaju sve, tvrdi Aleksić, sasvim je malo medijski pismenih ljudi, naročito mladih, i još jednom podvlači potrebu za izučavanjem medija jer „mladi danas žive u iluziji da su njihova mišljenja i stavovi odraz njihove ličnosti“ i nisu svesni da mediji imaju ključnu ulogu u njihovom formiranju.

Sa druge strane, Dimitrijević kaže da su mladi dovoljno medijski pismeni da mogu koristiti savremene medije, biraju sadržaj i da čitaju strane medijske sadržaje. Rad na medijskom opismenjavanju, ističe, mora biti uzajaman između medija, kao kreatora sadržaja, i čitalaca/gledalaca kao konzumenata.

Iako je proveravanje činjenica „osnovni postulat koji danas zbog potencijalnih ’dezinformacionih pretnji’ mora da bude aktivniji nego ikad“, Dimitrijević ističe da su mediji najodgovorniji za tačnost informacija jer tako poštuju novinarsku etiku i samu publiku.

Koliko su mediji okrenuti mladima?

Marija Vučić, novinarka portala RasKRIKavanje

Dušan Aleksić ističe da su mladi ciljna grupa urednicima i oglašivačima, ali da je pitanje da li mediji plasiraju sadržaje koji mladi žele.

Ukoliko posmatramo sa aspekta koliko su mladi, a da to nisu estradne ličnosti, sa svojim potrebama i problemima u fokusu medijskih sadržaja, onda je taj procenat nezadovoljavajuć“, navodi on i dodaje da postoje mehanizmi kako da mediji dođu do odgovorajuće platforme za izveštavanje o mladima.

Aleksić navodi da je potrebno da mladi, sa druge strane, budu manje inertni i da uz pomoć novih tehnologija predstave svoje ideje i pronađu način da ih realizuju kroz nevladin sektor, kancelarije za mlade, omladinske organizacije.

Marija Vučić, pozivajući se na istraživanje Novosadske novinarske škole, kaže da se o mladima u medijima izveštava u tri slučajeva: kada postignu rezultate na naučnim i sportskim takmičenjima, kada o njima govore poslanici ili ministri i kada su akteri crne hronike. Ističe da ima utisak da se o mladima izveštava skandalozno, sa dozom prezira, moralisanja i sa visine.

Glavni problem sa izveštavanjem medija o mladima naša sagovornica vidi u interesovanju omladine za teme koje su često politički „nepodobne“. Ona navodi protest nakon predsedničkih izbora 2017, protiv rušenja Savamale i izgradnje „Beograda na vodi“ i debate i tribine o posledicama tih projekata kao veoma slabo medijski ispraćene.

„Upravo tu leži najveći problem medijskog embarga na teme koje se tiču mladih i koje njih interesuju – to nije samo pitanje boljeg sadržaja iz zabave, sporta, noćnog života, studentskih tema, putovanja, tehnologije, edukacije itd., već je pre svega pitanje prostora koji se mladima daje u medijima da na ovaj ili onaj način pokažu svoj politički stav o određenom društvenom problemu“, pojašnjava.

Naša sagovornica ističe da se zbog toga o mladima u medijima izveštava kao o kategoriji oko koje treba uvek biti na oprezu, okarakterisani su kao sumnjivi i da im je potrebno prevaspitavanje, ukoliko „ne pripada ekipi partijskih klimoglavaca“. Mogućnost da se ovo stanje popravi, navodi ona, postoji, ali ističe da je pitanje kada će se to desiti:

„U medijima, trebalo bi da se pravi prostora za diskusiju, i da u toj diskusiji mladima bude priznata ravnopravnost sa ostalim učesnicima debate i legitimitet njihovim stavovima. Međutim, ne mogu mediji da daju više prostora u toj javnoj debati mladim ljudima kada generalno za nju ni ne odvajaju nikakvog prostora., navodi ona.

Potrebno je da mediji nađu pravi način kako da se obrate mladima, navodi Uroš Dimitrijević. On ističe da mediji ne izveštavaju atraktivno o stvarima koje mlade zanimaju i podvlači da ne treba da se ode u senzacionalizam, već da se informacije predstave interesantno, pronađe ugao koji bi mladima bio zanimljiv i podstakao reakciju.