„Najveće šanse za one koji drže odgovarajuće partijske knjižice“

Generalna skupština UN 2007. godine proglasila 20. februar Danom socijalne pravde; foto: pexels.com/ Fancycrave.com

Iako je Vlada Srbije pre samo desetak dana saopštila da su u Srbiji gotovo iskorenjeni ekstremni vidovi siromaštva, danas, na Svetski dan socijalne pravde, oko pola miliona stanovnika ne može da zadovolji minimalne egzistencijalne potrebe.

„Živimo u zemlji u kojoj ‘sit gladnom ne veruje’. Zato će naša premijerka i izjaviti kako u Srbiji nema gladnih, a mi ostali u čudu se zapitati – da li živimo u istoj državi“, navodi predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić.

Pozivajući se na poslednje podatke Vladinog Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, zaštitnik građana Zoran Pašalić podvlači da siromašnih u Srbiji i dalje ima, te da su riziku od siromaštva najviše izloženi mlađi od 18 godina, što potvrđuju i nalazi Saveta za prava deteta.

Prema podacima Zavoda za statistiku, stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti u 2017. godini u Srbiji iznosila je 36,7%, dok je prema Nacionalnom izveštaju, koji pokazuje pregled i stanje socijalne isključenosti i siromaštva za period 2014–2017. u Srbiji 1,37 miliona građana izrazito materijalno deprivirano. Podaci ukazuju na to da je siromaštvo znatno učestalije van gradova, a posebno je izraženo u južnoj i istočnoj Srbiji.

Zaštitnik građana je u saopštenju poručio i da je socijalna pravda moguća samo kroz uvažavanje ljudskog dostojanstva i međusobnih različitosti i naročito kroz iskorenjivanje nejednakosti, siromaštva, nezaposlenosti i nasilja.

„Nema dostojanstva ako građanin nema novca za pokrivanje osnovnih egzistencijalnih potreba. U takvim uslovima pristajete na sve. Da vas poslodavac ponižava, da radite prekovremeno, a ne budete za to plaćeni, da ne koristite godišnji odmor – a sve pod parolom ‘bolje išta – nego ništa’“, navodi Ranka Savić.

Ranka Savić, predsednica ASNS; foto: Medija centar Beograd

Ona dodaje i da ne može građanin Srbije da se oseća dostojanstveno kada živi u državi u kojoj institucije nisu nezavisne i u kojoj mediji ne rade slobodno.

„Donošenje odluka sa jednog mesta, monolog, a ne dijalog – u potpunosti isključuju osećaj dostojanstva svakoga od nas“, podvlači Savić.

Dragan Đorđević iz Odbora za ljudska prava Niš takođe je ocenio da je društvo u Srbiji daleko od društva socijalne pravde.

„Svesni smo koliko je građana ili u siromaštvu ili na ivici siromaštva, a odgovornost zajednice je posebna kada je reč o grupama koje nazivamo marginalizovanim, koje su na rubu egzistencije. Tranzicija u Srbiji nosi svoje posledice, ali one ne smeju dodatno da se prelome preko leđa onih čija su prava i mogućnosti već urušeni“.

Da u Srbiji ne postoji socijalna pravda, saglasna je i Ranka Savić.

„To nije moje subjektivno uverenje. To potvrđuju i međunarodne institucije, koje su Srbiju svrstale na visoko treće mesto po socijalnim nejednakostima. Živimo u državi u kojoj se smanjuju prava iz zdravstvene i socijalne zaštite, a u budžetu je sve manje para za najsiromašnije“.

Ona dodaje i da je Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj i zaposleni, neretko, spadaju u kategoriju socijalno ugroženih, što je, kako navodi, posledica Vladine politike da je Srbija zemlja dobre, ali bagatelne radne snage, koja ne pita za visinu plate jer joj je jedino bitno da radi.

Jednaki i „jednakiji“

Osvrćući se na jedan od osnovnih principa socijalne pravde koji podrazumeva jednakost za sve, Ranka Savić navodi da Srbija nije zemlja jednakih šansi.

„Kod nas najveće i najbolje šanse imaju oni koji u džepu drže odgovarajuće partijske knjižice. Oni se zapošljavaju i oni napreduju. Njih niko ne pita da li su stručni i da li su kvalifikovani za to što rade. Jedini kriterijum je partijska podobnost“, objašnjava.

Tog je mišljenja i Dragan Đorđević.

Dragan Đorđević, predsednik CHIRS Niša; foto: MRCN

„Deklarativno i načelno unapređenje pravnog okvira, koji omogućava jednake šanse za sve, jedna je strana, dok sa druge imamo realnost, koja je, nažalost, još uvek potpuno drugačija“, kaže Đorđević i podseća da su najugroženije grupe nacionalne manjine i osobe sa invaliditetom koje nemaju jednak pristup obrazovanju, uslugama i zapošljenju zbog svog ličnog svojstva.

„Nažalost, potvrde da nemamo svi ni jednak pristup učestvovanju u društvenom životu zajednice svuda su oko nas“, podvlači Đorđević.

On dodaje da kao društvo moramo mnogo raditi na solidarnosti, jer, kako ocenjuje, ona se izgubila sa ovih prostora.

„Ključna odgovornost je na donosiocima odluka, jer oni treba da stvore uslove za okruženje koje će se bazirati na principima socijalne pravde, ali je odgovornost i na svakome od nas“, zaključuje Đorđević.

Generalna skupština UN 2007. godine proglasila 20. februar Danom socijalne pravde, sa idejom da njegovo obeležavanje doprinese unapređenju borbe međunarodne zajednice protiv siromaštva, promociji prava na rad, rodnoj ravnopravnosti i ostvarivanju jednakih šansi i socijalne pravde za sve.