Nasilje nije u četiri zida! (VIDEO)

“Nasilnici su vrlo često osobe koje imaju moć i uticaj u društvu, i nisu retke situacije gde oni imaju poštovanje okoline, pa se ženi i ne veruje, jer ponašanja koja se ispoljavaju u porodici, ne ispoljavaju se van nje. A žrtva zaista može da bude svako – bez obzira na materijalni status, obrazovanje, ili druge faktore” započinje priču Ana Anačkov, psihološkinja i psihoterapeutkinja sa dugogodišnjim iskustvom u pružanju podrške porodicama.

47,2% muškaraca i 66,4% žena sa juga Srbije upoznato je sa slučajem nasilja u porodici u svojoj okolini, pokazalo je istraživanje Media i reform centra Niš. Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, 85% građana Srbije smatra da je porodično nasilje zastupljeno u velikoj (42%) i određenoj meri (43%).

U 2013. godini, muškarci su činili 95% svih osuđenih punoletnih lica za krivično delo nasilje u porodici, a žene 5%, podatak je iz istraživanja Zavoda za statistiku Republike Srbije.

Ana Anačkov, psihološkinja, psihoterapeutkinja

Nasilje jeste zapravo čin koji je protiv volje druge osobe, i koji vodi do određenih posledica, odnosno do patnje, bilo u psihičkom, fizičkom, ekonomskom, seksualnom smislu. Nasilje je uvek nasilje, i postoje neka mišljenja da čak ne treba praviti razliku da li je u pitanju nasilje nad ženama, nad decom, nad muškarcima… Često sam nailazila na situaciju da kada upotrebim termin nasilje nad ženama, čujem, a ‘šta je sa nasiljem nad muškarcima’,” kaže psihoterapeutkinja.

Međutim, kako navodi, kada govorimo o nasilju nad ženama važno je istaći da je ono zasnovano na rodnoj neravnopravnosti, koja je duboko ukorenjena, te je teško prepoznati sve njene nijanse.

U dubini samog problema je činjenica da muškarci i žene nisu ravnopravni, odnosno da nemaju ista prava, ili se bar njihova prava ne poštuju,” priča Anačkov, i dodaje:

“Vi imate situaciju u patrijarhatu gde je nekako dečacima u samom startu dozvoljeno da ispoljavaju bes, koji sam po sebi ne znači nasilje, ali prosto, prema dečacima postoji tolerantniji stav. Čak se dečaci često i ohrabruju da budu agresivniji, jer se smatra da će tako biti veći muškarci,” navodi i dodaje da im se, sa druge strane blokiraju neka osećanja, poput tuge, koja se tumači kao slabost.

“A devojčice se vaspitavaju u nekom duhu da trpe, da nije dovoljno ženstveno ako se pokaže, na primer, bes, ili malo više inicijative. I kod devojčica je sasvim u redu da plaču, čak se nekako i očekuje pokazivanje tuge i slabosti, što ide uz stereotip ‘slabiji pol’.”

Izvor: pixabay.com

Kod potencijalnih nasilnika, priča Anačkov, postoji stav da je vršiti nasilje u redu, da oni na to imaju prava, čak i da imaju ulogu da vaspitavaju ženu, kao što bi vaspitavali dete.

Ona dodaje i da je tolerancija na nasilje jako visoka u društvu, te da je to jedan značajan faktor zbog kojeg dolazi do eskalacije.

Mnoga lica nasilja

Uglavnom kad kažemo nasilje većina ljudi pomisli na prebijanje, premlaćivanje, na modrice, bilo da su usmerene prema ženi, ili prema deci, priča Anačkov i objašnjava da čak i kada se nasilje ne vrši direktno nad detetom, dete je takođe žrtva.

Ana Anačkov, psihološkinja, psihoterapeutkinja

“Čućete ‘bio je nasilan prema ženi, ali ne i prema deci’ – to prosto nije moguće, jer su deca svedoci nasilja, a samim tim i žrtve,” i dodaje da osim fizičkog i psihičkog nasilja, postoje i suptilniji oblici, koji su često pratioci ili uvod u drugu vrstu nasilja, a koje je teško prepoznati:

Žene ne prepoznaju neke mehanizme, recimo izolaciju, ograničavanje kontakata, kontrolu, zabranu radnog angažovanja, i slične stvari… Sve su to neka ponašanja koja su vrlo uobičajena kod ljudi koji su skloni nasilnom ponašanju i koja često uvode u taj začarani krug, jer se zapravo na taj način ženi sužava socijalna podrška.”

18% osoba muškog pola sa juga Srbije smatra da su muškarci uglavnom nasilni kada ih žena isprovocira, dok isto smatra 19,4% žena

Anačkov objašnjava i bilo kakvo ponašanje, ili provokacija, nije opravdanje za nasilno ponašanje, jer uvek postoji drugi način da se u konkretnoj situaciji odreaguje. Ona ističe i da je često nasilje, odnosno nasilničko ponašanje, udruženo sa nekim oblicima zavisnosti, poput alkoholizma: “Često se i opravdava alkoholizmom što zaista smatram velikom greškom, jer se tako nasilje relativizuje.”

U proseku 9 do 11 godina potrebno da žena se žena nekome poveri

Za 5 godina, koliko u Domu zdravlja u Nišu radi Tim za pomoć ženama koje su žrtve porodičnog nasilja, u toj ustanovi zabeleženo je 109 slučajeva nasilja u porodici, izjavila je za Medijski istraživački centar doktorka Lucija Hristov Mitić. Tom prilikom istakla je i da dosadašnje iskustvo zaposlenih u niškom Domu zdravlja pokazuje da obično prođe od 9 do 11 godina dok žena prizna lekaru, rođacima ili prijateljima da je žrtva porodičnog nasilja.

Razlog tome, u većini slučajeva je, kako Ana Anačkov navodi, strah, kao i sistemsko urušavanje samopoštovanja i ego snaga žrtve.

Ana Anačkov, psihološkinja, psihoterapeutkinja

“Kada je žena svakodnevno i kontinuirano izložena različitim vidovima nasilja, ona će u nekom trenutku prirodno početi da sumnja i u sebe, i izgubiće svaki impuls da se zaštiti ili da napravi sistem kako bi se izvukla iz te situacije. Često je razlog i krivica, jer se kroz vaspitanje šalje takva poruka, da ako se nešto lose desi reći će se ‘sama si kriva’, ‘ti si ga izabrala’, ‘znala si sa kim si’ i slično. Zatim, tu je i osećanje sramote. Šta će drugi reći, kako će reagovati… Ali mislim da je možda i najznačajniji faktor to što žena nema alternativu, nema mogućnost.”

Sa tim u vezi navodi da je izuzetno značajna podrška porodice, prijatelja i bliskih srodnika:

“Zapravo, oni imaju ključnu ulogu, jer kad postoji podrška porodice žena dobije i mogućnost da se osnaži, i započne svoj život ispočetka.”

Takođe ističe i veliku odgovornost šire okoline, poput kolega s posla, komšiluka i drugih aktera: “Još uvek kod nas vlada stav da ne treba zadirati – šta se kod nekoga događa, to je njegova stvar. I često će ljudi biti nemi posmatrači nasilja koje se dešava recimo u stanu pored, sve pod parolom ‘da se ne mešam’, što je nedopustivo.”

74% muškaraca kaže da bi prijavilo porodično nasilje u svojoj okolini, 8% njih to ne bi učinilo, dok 18% nije sigurno. Kada su žene u pitanju, sigurno bi prijavilo nasilje njih 64%, dok 32,5% nije sigurno, pokazuje istraživanje Media i reform centra Niš.

Čak 26% ispitanika saglasno je sa tvrdnjom „Ne mešam se u tuđe porodične probleme. Neka radi svako šta hoće u svoja četiri zida.“ Isto smatra i 23% žena.

Neophodne edukacije i dosledna primena Zakona

Ana Anačkov ističe da se na polju suzbijanja porodičnog nasilja dešavaju pozitivni pomaci, poput donošenja novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koji je vrlo brzo dao dobre rezultate.

Zakon o sprečavanju nasilja u porodiciuređuje se sprečavanje nasilja u porodici i postupanje državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici i pružanju zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici, i ne primenjuje se na maloletna lica koja učine nasilje u porodici.

Kako je definisano u članu 2. ovog Zakona, njegov cilj je da na opšti i jedinstven način uredi organizaciju i postupanje državnih organa i ustanova i time omogući delotvorno sprečavanje nasilja u porodici i hitnu, blagovremenu i delotvornu zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici.

Ana Anačkov, psihološkinja i telesna psihoterapeutkinja

“Zatim postoje sigurne kuće, postoje neki mehanizmi koji mogu da pomognu u tom nekom prvom trenutku, ali da bi žena zaista mogla da donese odluku, mora da razmišlja šta dalje. Ako je ekonomski zavisna od muškarca, šta će onda?”

Anačkov upozorava i da do eskalacije nasilja najčešće dolazi prilikom pokušaja žrtve da napusti nasilnika, te da je u tom momentu najznačajniji “dobar sistem podrške i dobar odgovor svih nadležnih”, u suprotnom žena je u velikom riziku.

“Mi imamo zakon, ali mora da postoje resursi, i procedure, i ljudstvo koje prati primenu zakona kako bi oni bili efikasni. Mora da postoji dosledna primena zakona i mora da postoji dobar sistem za osnaživanje žrtava, i one koje su prepoznate, koje su izašle iz kruga, i one koje su i dalje u tome.“

Osim zakona, kao rešenje Anačkov navodi i sveoubuhvatnu edukaciju i osvešćivanje društva o tome šta je nasilje, kao i o suptilnim vidovima nasilja.

Takođe, navodi da “nijedno ozbiljno društvo ne sme da odustane ni od jednog svog člana, i mora da postoji adekvatan tretman i za počinioce, i za žrtve.

Mediji za promociju (nulte) tolerancije na nasilje

Ana Anačkov ističe da trenutna medijska slikua u Srbiji nikako ne ide u prilog borbi protiv nasilja, jer kako navodi, “ono što se plasira, to je veličanje nasilnih modela, i nekih potpuno pogrešnih vrednosti.”

Printskrin: Informer

Naglašava da je otvoreno nasilje vidljivo u svim terminima na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, u novinama, na portalima, i to najviše kroz rijaliti programe, dok bi zapravo mediji trebalo da utiču na sprečavanje nasilja, kroz informisanje.

“Ali da se informiše na pravi način! Da se ne pravi spektakl i da žrtve ne budu način da se dobije tiraž. Ne sme da se pravi senzacija od nečije tragedije!

Ona dodaje i da mora da postoji kontrola, i da se na takve stvari reaguje: “Nereagovanjem, država, odnosno sistem ustvari podržava nasilje.”

Medijski sadržaj „Nasilje nije u četiri zida!“ deo je projekta “Glasno i jasno o (ne)ravnopravnosti polova”, podržanog od strane grada Niša u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja od javnog interesa u 2017. godini.