„Mediji su stvorili sliku trke u naoružavanju sa Hrvatskom zaboravljajući činjenicu da je Hrvatska članica NATO-a i da postoji član 5 Vašingtonskog sporazuma koji podrazumijeva zajedničku odbranu i da je sukob sa bilo kojom članicom NATO-a sukob sa čitavim savezom. U jednoj potpuno paranoičnoj klimi, u kojoj smo stvorili javno mnjenje koje misli da se ovde, iz kafića, razumeju svi svetski procesi, zanemarujemo složenost modernog svijeta – da je NATO dio jedne slagalice, a to može da se proširi ne samo na Srbiju nego i na pitanje srpskog naroda u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, gde nemamo rešeno srpsko pitanje, a izloženi smo agresiji nacionalizma. U takvoj atmosferi, NATO je možda organizacija o kojoj treba razmisliti jer bi to dovelo do balansiranja u regionu i mogućnosti da kroz mehanizme u NATO-u povratimo ulogu stvarnog lidera“, navodi vojni analitičar Aleksandar Radić.
Javno mnjenje u Srbiji nije više podeljeno o pitanju pristupanja Severnoatlantskom vojnom savezu. Poslednji rezultati govore da je oko 80% građana Srbije protiv ulaska u NATO. Ovakav rezultat naš sagovonrik vidi kao problem na nekoliko nivoa. Prvi su mediji.
U tabloidnom novinarstvu, koje je i najčitanije, naslovi idu u pravcu saradnje sa Rusijom, a svaljivanja krivice za sve na NATO. Međutim, samo je politika tih medija i naslovna strana protiv saradnje i članstva sa NATO-om. Ko to kaže?
„Zvanična Srbija ima kvalitetnu saradnju s NATO-om, zvanična Srbija traži da se NATO snage na Kosovu ne smanjuju… Kada ove informacije predstavite kao to šta radi naša država – onda kažu da se propagira NATO, a zapravo je takva zvanična politika naše države. Jedna je slika koju ćete steći iz tabloida, a druga šta se zaista dešava. Ovaj savez teško je braniti u medijima jer je to složen mehanizam koji nije lako objasniti, a kada ste protiv – imate par fraza: oni su nas bombardovali“, navodi Radić.
Ovakvi mediji formiraju sliku u javnosti, pa je situacija u našoj državi, navodi Radić, apsurdna do te mere da je veliki broj građana bio za ulazak u NATO godinu dana nakon bombardovanja 1999. godine, a danas, kada su stasale nove generacije koje nisu osetile rat – većina je protiv ulaska u taj savez navdoeći kao razlog bolna iskustva tog bombarodvanja.
„Moramo da razgovarmo o toj temi. Bolno je, ali mora se reći gdje je bolje biti i šta učiniti, jer ako budemo stvarali emotivnu situaciju, pa nećemo ni da razgovaramo o NATO-u, a NATO nas je okružio svojim članicama – dospevamo u stanje da je Srbija sve više marginalizovana“, navodi naš sagovornik.
Osim traumatičnih iskustava, Radić navodi da se javnost dezinformiše tako što se NATO-u pripisuje zapadna forma hrišćanstva.
„U NATO-u je jedna potpuno pravoslavna zemlja, Grčka, zemlja koja istinski insistira na pravoslavlju i u kojoj je više vjerujućih ljudi i religiozne prakse nego kod nas. Jedna Bugarska, jedna Rumunija kao pravoslavne države članice su NATO-a, a ako krenemo da odmotavamo film, videćemo koliko apsurda ima u tim tvrdnjama“, kaže on i dodaje da nakon obaranja svih teorija zavere dođe ono konačno – NATO želi da nas uništi.
„Kako kada neko nudi da sarađujete, istovremeno želi da vas uništi. Tu idu teorije od vakcina do čudnih tragova aviona na nebu o kojima ne može ozbiljno da se razgovara, ali nažalost, u mnogo momenata to određuje ključno raspoloženje našeg javnog mnjenja“, ističe Radić.
Kako navodi Aleksandar Radić, NATO je savez stabilnih država koje tu stabilnost žele da osiguraju.
„Na primeru Turske i Grčke možemo videti da su imale unutrašnje probleme i probleme jedna sa drugom, ali upravo je NATO bio faktor stabilnosti pokazavši kako je bilo moguće održati balans između dve zemlje koje imaju istorijskih motiva i aktuelnih razloga da uđu u sukobe. Dešavali su se incidenti iznad Egejskog mora između aviona, brodova, ali NATO je bio tu da interveniše. Da, ali NATO je imao resurse da kontroliše eskalaciju takve krize“, podseća naš sagovornik.
Upravo zato, smatra Radić, balkanske države treba da postanu članice ovog vojnog saveza:
„Nije devedesetih godina došlo do građanskog rata između članica NATO-a, nego se bivša Jugoslavija rasula u bratoubilačkom ratu i to je činjenica koju smo odgurnuli u neki drugi plan kada pravimo analizu zbivanja na Balkanu. NATO želi, a to se poklapa sa interesima Evropske unije, da svi budu u istom stroju kako bi se obezbedila predvidljivost postupanja zemalja na Balkanu jer one nisu ni relevantne po svojoj političkoj, ekonomskoj ili bilo kojoj drugoj moći, a po vojnoj su marginalne. Ono što se od njih očekuje jeste da se ponašaju u skladu sa nekim pravilima igre koja neće dovesti do novih kriza na Balkanu“.
Da NATO ne može biti odgovor na sva pitanja, često se čuje i od pristalica i od protivnika, jer se i članstvo i ostanak izvan alijanse vide kao temelj za buduće odnose. Upravo su Grčka i Turska primeri za to.
Tekst je nastao kao deo projekta “Serbia and NATO – Greece experience” podrzanog od strane Severnoatlantskog saveza.
