Vladimir Veljković: Ne možete imati demokratsko društvo bez kritičke svesti

Vladimir Veljković, publicista; foto: Ivan Dinić

Prethodna godina bila je obeležana procesom rehabilitacije predsednika Vlade narodnog spasa Milana Nedića, koji su pratile špekulacije u javnosti da se planira pokretanje procesa rehabilitacije Dimitrija Ljotića, ideologa, takozvanog, svetosavskog nacionalizma i vodeće ličnosti profašističke jugoslovenske organizacije ZBOR koja je delovala pre i za vreme Drugog svetskog rata. Nedić je za deo javnosti bio „srpska majka“, dok ga zvanična istorija tretira kao saradnika Trećeg rajha. Osim procesa rehabilitovanja Nedića, prošle godine rehabilitovan je i komandant Gorske straže Jugoslovenske vojske u otadžbini Nikola Kalabić.

Rehabilitacije narodnih neprijatelja i saradnika okupatora odjeknula su u javnosti, a protivnici ovih procesa smatraju da je to ideološko udaljavljanje od antifašističke prošlosti, ali i udar na demokratiju.

Sa publicistom Vladimirom Veljkovićem, koji je u nekoliko navrata na portalu Peščanik pisao o ovom problemu, vodili smo razgovor za naš portal o istorijskom revizionizmu, kao i o kritičkom promišljanju koje je uslov za objektivno sagledavanje istorije.

Istorijski revizionizam i opasnosti

Istorijski revizionizam i pokušaj rehabilitacije saradnika okupatora tokom Drugog svetskog rata nije nova pojava. Kolika je opasnost od revizije istorijskih činjenica i istorije?

Zadatak istorijske nauke je da nam da nove činjenice na osnovu kojih možemo ponovo da prosudimo delovanje nekih istorijskih aktera. U našem slučaju, ne bih rekao da je u pitanju revizija istorijskih činjenica u nekom velikom stepenu. Novih činjenica ima, zapravo, jako malo. Kritičari revizionizma sa pravom ukazuju da se samo promenila perspektiva iz koje se posmatraju već dobro poznati istorijski događaji i istorijske činjenice.

Šta revizionizam čini jednom društvu?

U političkom smislu revizionizam služi kao ideološka podloga za neku vrstu političke autoritarnosti. Treba razlikovati naučnu reviziju, koja je potrebna, jer nauka uvek problematizuje neke stvari i to je neophodno, od procesa koji se dešavaju u društvu, a koji su povezani i sa vrednosnim promenama. I tu se postavlja pitanje, kako izgraditi demokratsku svest u društvu, ako smo prethodno rehabilitovali sve nekadašnje pripadnike autoritarnih političkih pokreta.  

U svojim tekstovima na Peščaniku, pokušao sam da ukažem na jednu vrstu depolitizacije, pre svega Milana Nedića od strane rezivionista. Naime, da bi se rehabilitovao jedan saradnik nacističkog okupatora potrebno je da njega, na neki način, postavimo van političkog polja. I revizionisti nam upravo to i predlažu. Ali kako da ga onda pravilno politički ocenimo? Nasuprot tome, potrebno je ispravno rekonstruisati Nedićevu politiku i smestiti ga u kontekst Drugog svetskog rata i okupacije, i u ono šta on zaista jeste, voljni saradnik okupatora.

Kakva je rekonstrukcja Nedićeve politike?

Priča se da je Milan Nedić imao za cilj da spase srpski narod, da ga spase od njegovog biloškog uništenja. Kada imate jednu takvu postavku – a prećutkuje se i ignoriše činjenica da su njemu ideje desnice, nacizma, fašizma bile simpatične u neku ruku, da je bio njihov zastupnik, shodno tadašnjim jugoslovenskim uslovima – nego se ističe u prvi plan upravo spasavanje srpskog naroda. Međutim, moramo dodati da su spašeni Srbi, izbeglice od preko Drine i sa Kosova, naročito muškarci, bili pod pritiskom da se opredeljuju za Nedićevu žandarmeriju, za snage Dimitrija Ljotića, za snage Ravnogorskog pokreta.

Možemo onda dovesti u pitanje taj pojam o Nediću kao srpskoj majci ili ocu Srbije, nekom ko nesebično spasava srpski narod. Kakav je to čovek koji pripadnike sprskog naroda naoružava protiv susednih naroda, a ne naoružava taj narod u pokušaju da ga povede u borbu protiv nacističkog okupatora, pravog vinovnika te nesreće.

„Niš i celu Srbiju su oslobodili partizani, a ne četnici“; foto: Ivan Dinić

Koja je razlika između saradnika okupatora za vreme Prvog i onih za vreme Dugog svetskog rata?

Uvek je bilo nekih saradnika okupatora. Ali je pitanje da li nacističku ideologiju, sa njenom genocidnom politikom prema Jevrejima, okupiranim narodima, sa rušilačkim odnosom prema tekovinama evropske civilizacije – možemo posmatrati kao jednu normalnu pojavu u evropskoj istoriji. Treba staviti jači akcenat na to šta je u stvari bio nacizam i moramo da proučimo na koji način su građani pacifikovani od strane tog istog režima. Primera radi, nacisti u Nišu otvaraju logor gde vrše ubistva, mučenja, zlostavljanja, a sa druge strane grad u kome se to dešava nastavlja da živi svoj život.

Zadatak je istoričara da prouči zbog čega su ti ljudi pristali da budu mirni, zbog čega nisu uzeli puške u ruke i krenuli da oslobode taj logor. I kako su jednostavno mogli da se pomire sa jednim terorističkim poretkom, koji bez ikakvih problema satire njihove sugrađane.

Kroz samo obrazovanje i ubacivanje Jugoslovesnke vojske u otadžbini u udžbenike kao antifašističkog pokreta – otvoren je put ka istorijskom revizionizmu. Koliko je zapravo JVuO bio antifašistički, a koliko antikomunistički i antipartizanski pokret?

Ravnogorski pokret nije bio antifašistički u onom smislu u kome je to bio partizanski. Narodnooslobodilački pokret je imao jasnu političku ideju da se naci-fašizmu treba suprotstaviti oružanim putem i jugoslovenski komunisti su se sa fašistima suočili još za vreme  Španskog građanskog rata. Komunisti su bili jedina politička snaga kojoj je bilo jasno da će kad tad doći do oružanog sukoba sa nacizmom.

Najveći kolaps Ravnogorskog pokreta dešava se u toku 1944. godine kada oni, zajedno sa Nemcima, pokušavaju da zaustave prodor partizanskih snaga u Srbiju, koja je bila najbitnija jugoslovenska teritorija. Ni finale rata, kada je bilo jasno da nacistička Nemačka gubi, da je pitanje vremena kada će da usledi kraj nacističke okupacije, nije bilo dovoljno ravnogorskom pokretu da otvoreno stane protiv Nemaca.

Otkriveno je u arhivi Logora u Nišu da je među zatvorenicima bilo i četnika. Da li to menja neke poglede?

Prisustvo pripadnika Ravnogorskog pokreta u Logoru u Nišu nije dovoljan uslov da bi taj pokret okrarakterisali kao antifašistički. I pored tih podataka, koje treba istražiti, mislim da se oni tumače u jednom potpuno pogrešnom kontekstu – oni ne dokazuju da je ravnogorski pokret bio antifašistički, već nam oni mogu pomoći da preciznije rasvetlimo odnos između ravnogorskog pokreta i nemačkog okupatora. Ali, da bi proglasili njih antifašističkim pokretom, odnosno oslobodilačkim – neophodno je da neko pronađe ozbiljne vojne operacije JVuO protiv Nemaca, a toga jednostavo nema. Niš i celu Srbiju su oslobodili partizani, a ne četnici.

Iz Vaše perspektive, da li je moguće revidirati istoriju, a da to ne bude u ideološkom ključu?

Istoričar može imati neke svoje političke stavove, pa čak i da zastupa neku vrstu ideologije, ali to ne znači da on mora nužno da piše lošu istoriografiju. On kao istoričar mora da se drži osnovnih postavki nauke. A to su prikupljanje i analiza istorijskih izvora, i njihova kritika.

Važnost kritičkog promišljanja

„Ne možete imati demokratsko društvo bez kritičke svesti, bez slobodnog i javnog iznošenja mišljenja“; foto: Ivan Dinić

Rekli ste da istoričar mora da bude kritčan. Koliko je kritičko promišljanje danas u Srbiji važno i koliko ga ima?

Kritičko mišljenje je veoma važno za demokratiju. Ne možete imati demokratsko društvo bez kritičke svesti, bez slobodnog i javnog iznošenja mišljenja. Liberalna demokratija, kada pogledate ustavna načela, garantuje osnovne političke slobode, a među njima je i sloboda misli. To je ono što čini demokratiju, i bez toga je ona teško zamisliva.

Ipak, malo je medija koji neguju analitičko i kritičko promišljanje…

Trenutno u Srbiji vlast pokušava da ograniči kritičko mišljenje, pre svega time što je onemogućila medijima sa nacionalnom frekvencijom da imaju političke emisije. Dakle, političari koji su učestvovali u javnom životu, pojavljivali se u medijima i debatnim emisijama, kada su došli na vlast počeli su polako da ukidaju takve emisije i praktično je sada takva situacija da imamo medije pod kontrolom vladajuće većine. Takvi mediji su potpuno u službi vlasti, napadaju opoziciju, a opozicija je oslonjena na nekoliko medija koji nemaju preveliku publiku. Sa druge strane, tu je i internet na kome još uvek ima slobode, ima sajtova koji kritički pišu, imate i istraživačko novinarstvo, ali je pitanje koliko sve to može da uzdrma ovu vlast. Ipak, nikako ne treba odustajati od kritike.

Šta za Vas znači mogućnost da pišete za Peščanik?

Svoju trenutnu poziciju, s obzirom da pišem za Peščanik, a sa druge strane sam i stranački angažovan u DS-u kao potpredsednik OO Medijana, objašnjavam kroz pojam „političkog radnika“. Taj pojam je koristio Desimir Tošić, jedan od veterana Demokratske stranke, koji se aktivno bavio i političkom publicistikom.

Politički radnik je, dakle, neko ko se ne zadovoljava samo članstvom u političkoj stranci, nego ima potrebu da svoje stavove formuliše u vidu autorskog teksta ili političke analize.

Koliki je značaj kritičkog promišljanja u medijima na lokalu?

Značajan je iz istog razloga zbog koga je značajan i na nacionalnom nivou. U Nišu postoje ljudi koji vrlo lepo pišu kada su u pitanju lokalne teme, a da nisu novinari.

Međutim, mi smo posle 2000. godine imali poplavu političkih analitičara, koji su se trudili da budu objektivni i objasne nam političku situaciju. Ali u sadašnjoj situaciji, kada je demokratija u Srbiji pod znakom pitanja, mislim da ne možemo imati političku analizu koja bi se trudila da bude neutralna, barem ja to tako doživljavam. Kada imamo jedan režim koji ugrožava demokratiju, onda se postavlja pitanje šta znači biti objektivan. Šta znači biti objektivan u situaciji kada se vlast izruguje parlamentu ili kada predsednik izlazi iz ingerencija svoje funkcije. Danas je potrebno da politička analiza bude kritička i angažovana – morate svoje čitaoce politički osvešćivati, pozvati u neku vrstu političke akcije.

Tekstove Vladimira Veljkovića možete pratiti na portalu Peščanik, kao i na portalu Južne vesti.