Tatjana Paunović: Nedopustiv je način na koji je marginalizovan univerzitet

"Značaj kritičkog promišljnaja je naročito veliki u periodima nisu baš sjajni" profesorka dr Tatjana Paunović; foto: Ivan Dinić

Univerzitet je valjda nekakav vrh piramide obrazovnog sistema. Ne kažem da treba o svemu da se pita, ali valjda se zna nekakav redosled u toj hijerarhiji institucija. Daleko od toga da mislim da je univerzitet idealan – često sam krtitički govorila o tome. Ipak, mislim da je nedopustiv način na koji je marginalizovan univerzitet: imam osećaj da smo mi dopustili da nas oteraju u ćošak, dali kockice da se igramo  i zabavljamo sa lepim platama“ kaže u razgovoru za naš portal univerzitetska profesorka Tatjana Paunović.

Profesorka Paunović predaje na Departmanu za anglistiku niškog Filozofskog fakulteta, a osim akademskog rada, aktivna je i kada je u pitanju građanski aktivizam. Od 2014. godine piše tekstove za portal Peščanik, a kao asistent, 1996. godine je zajedno sa svojim studentima protestvovala protiv izborne krađe. Istu stvar je učinila i nakon predsedničkih izbora dvadeset i jednu godinu kasnije.

Važnost kritičkog promišljanja

Koliki je značaj krtičkog promišljanja danas?

Bez kritičkog promišljanja nema ni razumevanja stvarnosti, nema ni donošenja odluka koje se tiču pojedinca, kao i zajedničkih društvenih ciljeva. Značaj kritičkog promišljanja je naročito veliki u periodima koji nisu baš sjajni, odnosno u periodima krize, u periodima nekih društvenih kretanja koja nisu dobra – kao ovo vreme u kojem mi živimo.

Koliko je zastupljeno kritičko mišljnje?

Rekla bih sve manje i manje. Kao i svaka veština, i krtitičko mišljenje mora da se neguje, mora da se prenosi sa generacije na generaciju i da bude prepoznato kao društvena vrednost i da se kao takvo prenosi kroz sistem obrazovanja, kulture, porodično vaspitanje… Pre svega, treba da bude prepoznato kao nešto čemu se teži, kao vrednost koju treba promovisati.

Nije ni čudo što smo mi danas suočeni sa velikim nedostatkom kritičkog promišljanja jer se ono ne promoviše i tome se ne uče mladi ljudi, time se ne bave ni odrasli zato što je to nešto što zahteva i napor, i suočavanja sa neprijatnim uvidima, a pogotovo zbog toga što ljudi danas u našoj zemlji teško žive i nemaju energije.

To nas vraća na stari uvid da čovek prvo mora da ima zadovoljene osnovne potrebe da bi mogao da se bavi nadgradnjom. To se vidi i u radu sa studentima jer oni to ne vide kao vrednost kojoj treba težiti, odnosno ne razumeju čemu sve to i zbog čega je potrebno ići iza nivoa očiglednog i vidiljivog.

Devedesetih godina prošlog veka je ipak bilo drugačije – iako nisu te osnovne potrebe bile zadovoljene, kritičko mišljenje je bilo prisustno, zar ne?

Mnogi porede današnji trenutak sa devedesetim, što jeste uporedivo, ali ima mnogo razlika. Mi smo devedesetih bili naslednici jednog sistema vrednosti iz prethodnog društva koje je na mnogo načina bilo daleko bolje od današnjeg društva, upravo u pogledu tih vrednosti. Nije čudo da su devedestih, kao odgovor na društvene probleme, pojedinci i elite, studenti, univerzitetski nastavnici i druge grupe delovali po sistemu vrednosti iz prethodnog perioda. Zato su neke stvari bile moguće devedesetih, a danas vrlo teško idu.

Devedesetih je bilo krtičkog promišljanja i u medijima, barem u onim koji su važili za opozicione. Danas je sve manje takvih tekstova. Koliko je bitno imati krtičko promišljanje u medijima?

Sada uz svu dostupnost informacija, mi imamo mnogo manje prilika da čujemo glas ljudi koji se ne slažu sa vladajućim stavovima. Štaviše, to je samo jedan deo problema. Drugi deo je što se ti mediji koriste za nemilosrdnu propagandu vrlo problematičnih vrednosti. Ne radi se samo o političkim stavovima, već se prvenstveno radi o sistemu vrednosti koji se propagira kroz te medije i radi se o jednom blatantnom ispiranju mozga upravo zato što postoji ogroman broj medija. Glas onih koji drugačije misle ili misle da treba zastupati drugačije vrednosti u društvu ne možete da čujete.

Ono što je još jedna razlika: devedesetih, upravo zbog toga što smo osećali da je javni prostor nama zatvoren, ljudi kako bi se čuli i videli izlazili na ulicu. Ta prevelika dostupnost medija je jedan od razloga zbog koga ta vrsta građanskog okupljanja ne funkcioniše danas. Videlo se proletos na studentskim protestima da nije moguće upotrebiti one načine na koje smo reagovali devedesetih.

Društveni aktivizam kao posledica kritičkog promišljanja

„Danas univerzitet uglavnom ćuti, što je za mene iz ove perspektive potpuno neprihvatljivo“;
foto: Ivan Dinić

Vi ste kao asistent učetvovali u studentskim protestima ’96. i ’97. godine. Da li je bilo lako ili teško da se profesori priključe svojim studentima?

Bilo je lako. Mi smo kao univerzitet jedna akademska i društvena zajednica. Delili smo iste vrednosti i ista uverenja da univerzitet i svi članovi akademske zajednice moraju da dignu svoj glas kada vide da društvo ne ide dobrim putem, kada vide da se dešavaju stvari koje su neprihvatljive. Smatrali smo da je to naša odgovornost prema društvu i da je to uloga univerziteta.

Danas univerzitet uglavnom ćuti, što je za mene iz ove perspektive potpuno neprihvatljivo jer on treba da bude savest i da jasno i glasno kaže šta je to neprihvatljivo što se zbiva u jednom društvu. Meni je neshvatljivo i neprihvatljivo da univerzitet ćuti na sve čemu smo svedoci poslednjih decenija.

Ipak, iako univerzitet ćuti, prošle godine ste se pridružili svojim studentima na protestima nakon predsedničkih izbora. Zašto?

Dva su razloga. Mislim da je profesorima mesto uz studente, pa čak i ako ne delite u potpunosti one stvari za koje se studenti u tom trenutku zalažu. Profesori i studenti su jedna zajednica. Ne kažem da bih se pridružila studentima kada bi se borili za neke stvari koje su meni potpuno neprihvatljive, ali mislim da bi i tada profesorima bilo mesto uz studente da im jasno kažu zašto misle da su stvari za koje se zalažu neprihvatljive. Komunikacija između profesora i studenata je premisa i bez toga se ne može.

Drugi je razlog bio zbog toga što je značajno da su se studenti javili. Mladi u društvu su nosioci idealističkog pogleda na svet. Vlada jedno uverenje da je omladina danas nemotivisana, da se rukovodi samo svojim sitnim interesima. Sama činjenica da su prolećni protesti trajali i da su se bez nekog vidiljivog ishoda okončali, pokazalo mi je da nije tačno da mlade ljude nije briga za neke društvene interese, a sa druge strane da ti nekadašnji mehanizmi društvenog delovanja danas ne funkcionišu na dobar način.

Mali broj medija je izveštavao sa tih protesta, a to može da se dovede u vezu sa tim da je malo medija koji neguju kritičko mišljenje. Jedan od takvih je Peščanik za koji pišete. Koliki je značaj takvog medija koji kritički promatra društvo?

Kritičko mišljenje je razmišljanje o tome otkud stvari dolaze i kuda stvari vode. To je pokušaj da shvatimo dublje od onoga što se vidi na površini. Nama kao društvu nedostaje još takvih medija. To je ogroman problem, i utoliko je značaj portala koji se bave kritičkom mišlju i smeštanja dnevnih događaja u širi kontekst, po mom mišljenju, zaista izuzetan.

Kritičko promišljanje u medijima

Šta za Vas predstvalja mogućnost da pišete za Peščanik?

Za mene lično, kada sam ukoračila, bila je to mogućnost da doprem do jednog broja ljudi za koje mi je bilo bitno da čuju način na koji ja vidim stvari.

Prvi tekst koji sam napisala bio je o događaju relevantnom za visoko obrazovanje zato što sam kao nastavnik osećala odgovornost jer sam imala utisak da ljudima uopšte nije bilo jasno šta se dešava. Smatrala sam da je bitno da javnost zna šta se desilo i razmišljala kroz koji kanal da provučem kako bi me ljudi čuli. Javila sam se Peščaniku i tako je ta saradnja krenula.

Da li je potrebno imati takvu platformu koja nudi kritičko promišljanje na lokalu?

To bi bilo sjajno. To je ključno pitanje jer smo se mi odrekli vrednosti decentralizacije. Ja odgovornost vidim u našoj generaciji. Dozvolili smo da za vrlo kratko vreme mi potpuno pređemo iz sistema gde je decentralizacija bila prepoznata kao osnovni uslov za opsatanak društva, u centralizovan sistem u kome ljudi žive bez osnovnih sredstava za život.

Decentralizacija je ključan preduslov i sve što vidimo kao značajno na nivou države, naravno da treba da imamo na lokalu. Mi imao lokalne medije koji objavljuju i kritičke tekstove, što je značajno.

Lokalno okruženje je ono gde mi provodimo život – to je ono za nas realno, a država i nacionalna politika su apstrakcije. Ima mnogo smisla da sve ono što mislimo da je dobro, ono u šta verujemo treba da radimo tu gde je naš život, pa onda kao drugi korak na širem nivou.

Obrazovanje i kritičko promišljanje

„Kada bismo se svi bavili time što najbolje znamo, svima bi nam bilo mnogo bolje“;
foto: Ivan Dinić

Vaši tekstovi na Pečaniku uglavnom se odnose na visoko obrazovanje i prosvetu…

Mislim da ljudi treba uglavnom da se bave onim što znaju. Imam mišljenje i o zdravstvu, sudstvu, politici i mislim da prilično dobro poznajem neke stvari koje nisu direktno deo moje profesije. Kada bismo se svi bavili time što najbolje znamo, svima bi nam bilo mnogo bolje. Poznajem obrazovanje jer ne samo što radim u obrazovanju, već radim u oblasti gde mi obrazujemo nastavnike.

U ovom trenutku dva su problema u obrazovanju. Prvi je u primeni Bolonjske deklaracije u visokošlostvu, a drugi je dualno obrazovanje u srednjim školama. Kakav je vaš stav?

To su zaista vrlo bolna pitanja i mislim da su nastala iz jednog pristupa obrazovanju koje je karakteristično za naše Ministarstvo prosvete, pa i državnu upravu, poslednjih trideset godina. Bolonja i dualno obrazovanje su samo nekakve ideje, to su alati, a kao bilo koji alat – sve zavisi šta ćete sa njim uraditi.

Svrha bolonje je bila skratiti vreme da se proizvede jedan stručnjak. To je bio glavni argument. Studijski programi su se razvijali, kumulativno se dodavalo neko znanje i bilo je potrebno izbaciti zastarelo i skratiti vreme školovanja jednako kvalitetnih stručnjaka. Loše je što mi to nismo uradili.

Mi smo dualno obrazovanje imali osamdesetih godina prošlog veka. Mašinska škola je nastala kao odgovor na potrebu Mašinske industrije koja je bila gigant i snabdevala Evropu, Afriku, Aziju. Kako je tada nastalo dualno obrazovanje? Imali ste gigante, imali ste fabrike, pa ste obrazovali ljude za te potrebe. Za koga ćemo sada da obrazujemo radnike? Valjda treba prvo napraviti privredu, pa onda razmišljati o tome da to stručno obrazovanje prati potrebe te privrede. U trenutku kada vi nemate ništa, ja ne razumem insistiranje na tom dualnom obrazovanju.

Da ne govorim sada o ideji da je dualno obrazovanje poželjno za našu državu. Zašto bi to bilo poželjno? Valjda je poželjnije da se kaže da će država da uloži novac u obrazovanje nekih stručnjaka za dvadeset prvi vek, a ne za devetnaesti.

Koliko su ljudi iz državne uprave i tog administrativnog aparata slušali struku, akademsku zajednicu i sve koji su uključeni direktno u obrazovanje?

Odluke donose ljudi bez ikakvih konsultacija sa stručnim ljudima. Stvaraju se paralelni centri moći, uprkos postojanju celokupnog sistema institucija od predškolskih ustanova do Nacionalnog saveta za obrazovanje. Nekim sitnim odlukama koje nisu bile ni predmet javne rasprave. Šta je Zavod za unapređenje vaspitanja i obrazovanja? Šta je to i čemu služi? To je nešto gde su zaposleni neki ljudi, ne znamo koji, ne znamo kako, ne znamo ko ih je izabrao, ne znamo koje su im kvalifikacije i reference. Možda su oni kvalifikovani, najbolji, ali sistem je potpuno dezavuisan. Odjednom sad to nešto je vrhunski značajna institucija koja odlučuje o svemu u obrazovanju. Ceo sistem je zaobiđen.

Radi se o sistematskom pravljenju parlelnog društva. Mi danas na delu imamo, čini mi se, društvo koje je razoreno i gde mi pripadamo i drugo gde su ti paralelni centri moći. Odlučivanje, naročtio kad je vezano za novac, kao i za druge stvari, ide preko tih paralelnih institucija.

Ne mogu da shvatim kada se to desilo, ali smatram da je to toga došlo nedostatkom kritičkog promišljanja kuda vode određene odluke. Imali smo sedamnaest reformi obrzaovanja za dvadeset godina. Nikad nismo imali temeljno promišljanje kuda sve ovo vodi, već danas ćemo ovo, sutra ćemo ono i gde završimo – završili smo.

Tekstove profesorke Paunović na Peščaniku možete pročitate ovde.