„Poštovati glumca kao umetnika, ali i kao misleće biće, i adekvatno ga nagraditi za njegov rad i trud, najjednostavnija je i najdovoljnija satisfakcija za posao kojim se bavi i život kojim bi bio zadovoljan“, navodi Marjan Todorović, glumac Narodnog pozorišta u Nišu.
Pozorišna publika zna ga kao Bogdana u predstavi OdabraNi i Uništeni, Šefa u Brodu ljubavi, Nikolu Bagaru u predstavi Veliki manevri u tijesnim ulicama, a muzička kao Joker-a iz kultnog niškog hip-hop dvojca D-fence. Poznat je i po svojim dramskim tekstovima, za koje je i nagrađivan, a poslednji Mmm… gde smo ono stali?! uvršten je u pet najboljih originalnih dramskih tekstova na konkursu Sterijinog pozorja.
Ova drama napisana je 2011. godine, a Todorović ističe da se za sedam godina ništa nije promenilo, te da smo stali kao društvo i rapidno srljamo unazad.
„Kada sam prošle godine naišao na konkurs Sterijinog pozorja, ja sam se setio tog teksta, izvadio ga iz fioke, malo obrisao od prašine, pročitao i shvatio da uz minimum korekcija on i dalje savršeno stoji u današnjem vremenu. Čak je sa ove distance pomalo i naivan u svojoj ogoljenoj brutalnosti, ali svaka rečenica apsolutno stoji na svom mestu. I upravo to potvrđuje činjenicu da mi, kao društvo, ne samo da smo stali, već bukvalno više ni ne idemo i ne trčimo već jurimo unazad“, kaže za naš portal Marjan Todorović.
Priznanja i nagrade koje dobijaju pozorišni umetnici širom Srbije pokazuju da umetnosti i te kako ima van centra. Međutim, za razliku od Beograda, gde postoje desetine pozorišta, kako gradskih i privatnih, tako i onih koji pripadaju nezavisnoj produkciji, manja mesta imaju samo jedno pozorište. Koliki je izazov biti glumac u lokalnom pozorištu?
Glumac je izazovno biti dok god ima publike koja se interesuje za pozorišnu umetnost i to, bar po mom mišljenju, nema nikakve veze sa time u kom se gradu pozorište nalazi i koliko je teatara u nekom mestu. Jer glumac kao takav ne može igrati dve predstave u dva različita pozorišta u isto vreme. E sad, pitanje je na kom umetničkom i estetskom nivou jedan teatar funkcioniše i koliko se glumac kao umetnik u koncepciji jednog pozorišta pronalazi, i što se toga tiče, naravno da je daleko i bolje i lepše i interesantnije kada jedan grad ima veći broj pozorišta, ali što se samog izazova glume tiče, uopšte nije bitno da li glumac igra u Beogradu, Nišu, Svilajncu ili Prokuplju ako svoj posao radi iz srca i na najbolji mogući način. Jer, na kraju krajeva, mi nikada ne igramo za grad kao grad već za ljude u tom gradu, a ljudi ima i ovakvih i onakvih u svakom gradu.
Dakle, sve ima svoje dobre i loše strane. Šta su prednosti, a šta mane malog izbora pozorišta van Beograda?
Mana je daleko više nego prednosti, jer ako teatar posmatramo kao umetnost koja ima svoje ljubitelje, onda je, realno, daleko bolje kada na repertoaru imate veći asortiman različitih vrsta pozorišta i u tome je Beograd u daleko boljoj poziciji u odnosu na pozorišta iz unutrašnjosti. Ali to, svakako, ne znači da i samo jedno pozorište u jednom gradu ne može da pruži različite vrste predstava, samo što je to već pitanje organizacije, koncepcije i same raznolikosti repertoarske ponude te kuće.
Neretko se u medijima provuče vest da je pozorište, glumac ili glumica dobila neku nagradu na pozorišnom festivalu u zemlji ili inostranstvu. U kojoj su meri lokalna pozorišta, naročito sa juga Srbije, prepoznata i priznata u svetu pozorišne umetnosti u našoj zemlji?
Ono što je javna tajna u krugovima našeg esnafa poslednjih decenija jeste to da je, u skladu sa kompletnom politikom čitave države, i pozorište, nažalost, podleglo uticaju centrifuge i u najvećem broju slučajeva postalo poligon za potkusurivanje kaprica uticajnih pozorišnih klanova i moćnika koji konce čitavog sistema drže u svojim rukama. To je na različitim nivoima više ili manje svuda isto, ali činjenica jeste da je najveća snaga takvih uticaja svakako u epicentru svih dešavanja, a to je, u našem slučaju, upravo naš glavni grad. S tim u vezi, potpuno je jasno da je pozorištima iz unutrašnjosti daleko teže da ostvare neki veći uticaj na širem nivou, ali to i dalje ne znači da pravi kvalitet kad–tad neće biti prepoznat i podržan.
Sa čim se sve suočavaju glumci u lokalnim pozorištima?
Ako uzmemo činjenicu da je pozorište kao institucija jedan od najvećih koncentratora ljudske sujete na jednom mestu, onda shodno tome možemo da povučemo i sledeću paralelu – što je grad, pozorište i broj ljudi koji u njemu rade veći, to je i sukob različitih sujeta dramatičniji, a samim tim i odnosi među glumcima različitih generacija lošiji. To je ono što je konstanta uvek i svuda, ali daleko od toga da je to jedini problem. Ono što takođe jeste jedna od, nažalost, već ustaljenih praksi jeste i to što svako pozorište sa svakim novim direktorom skoro potpuno menja svoj dotadašnji identitet, jer svaki novi upravnik, skoro po pravilu, smatra da pozorište kreće upravo od njega i onda, shodno tome, kompletno menja repertoar i sastavlja novi po ličnom nahođenju, skidajući pritom s dotadašnjeg repertoara i one predstave koje su kvalitetne, ali su urađene za vakta prethodnog, pa samim tim nisu deo njegovih zasluga, a to ogroman broj novih teško može da podnese. Ipak, mislim da najveći problem leži u tome što mladi glumci vrlo retko dobijaju pravu šansu da pokažu šta, kako i koliko zapravo umeju, znaju i mogu, a samim tim i da se ravnopravno izbore za svoje mesto pod reflektorom.
Drugi važan deo pozorišta jeste i publika. Kakav je njen odziv i njena reakcija na repertoar u Narodnom pozorištu Niš?
U našem gradu postoji jedan vrlo stalan broj onih koji izuzetno prate sve što se u našem teatru događa i to su, na sreću, ljudi koji itekako razumeju pozorišnu umetnost i znaju da prilično objektivno ocene šta je dobro, a šta ne. Oni su nam, na neki način, i najbolji marketinški tim, jer upravo je to ona publika na konto čije se preporuke i oni koji ne posećuju teatar tako često zainteresuju za ono što je dobro. S tim u vezi, i predstave koje se pojavljuju na našem repertoaru imaju duži ili kraći rok trajanja. Najlepše u svemu jeste to što je u poslednje vreme sve više mladih ljudi koji počinju da budu stalni pozorišni konzumenti.
Na nedavno održanoj tribini o kulturi pomenuli ste kolege koje rade komercijalne predstave. Koliko bulevarski repertoar ima prođu u instituciji kulture kao što je pozorište?
Odmah da se razumemo, ja nemam ništa protiv bulevarskog teatra, jer i to jeste vrsta pozorišta, ali samo do tačke gde taj bulevar ima dovoljno mere i ukusa i ne podleže primitivnim potrebama najširih narodnih masa. U skladu sa tim, prirodna je potreba svakog teatra sa prefiksom „nacionalni“, a i svakog ozbiljnog pozorišta koje drži do svog renomea, da ima svoj umetnički savet, sastavljen od eminentnih ljudi iz kulture, koji će, shodno ponudama glumaca koji privatno odrađuju svoje tzv. tezge, pre svih ostalih odgledati predstavu koja im se nudi, a onda odlučiti da li ta predstava jeste ili nije adekvatan sadržaj za instituciju tog kalibra.
Kroz karijeru ste uspeli da budete angažovani, kao u serijalu Pozorištance. Šta danas treba da bude pozorište – beg od stvarnosti, angažovanost ili nešto treće?
Ne bih ja rekao da pozorište treba da bude beg od stvarnosti, već upravo suprotno – prepoznavanje i suočavanje sa njom. Shodno tome, angažovani teatar i jeste upravo nešto što mene kao glumca najviše privlači i inspiriše, ali ne u kontekstu modernih alternativnih pristupa kakvih je danas sve više, sa gomilom kontroverznih parola i zbunjujućim konceptom igre, već više kroz prepoznavanje i proživljavanje pravih, iskrenih i ličnih emocija i paralelnu razmenu kreativne energije sa partnerima na sceni i dobrih vibracija sa publikom u sali. Po mom mišljenju, dobro pozorište je ono koje čoveka dira u emociju, taman kao i lepa pesma ili kvalitetna knjiga.
Vaše pojedine kolege stale su uz vlast, pojedine uz opoziciju. Da li postoje stvari koje glumac sme, a koje ne sme da radi, pošto se u društvu pravi takav diskurs?
Svaki čovek, a samim tim i glumac, individua je za sebe, ima svoju glavu kojom misli i svoje srce koje ga vodi. Ja ne mogu da pričam o tome da li su postupci mojih kolega koji se politički angažuju opravdani ili ne, jer ko zna koga koji motiv vodi, ali što se konkretno moje glave i mog srca tiče, znam da se sigurno nikada neću politički angažovati, u smislu stajanja pod zastavu bilo koje stranke, isto kao što znam da ću uvek imati svoj stav i svoje mišljenje o garnituri koja je na vlasti i onoj koja je u opoziciji, jer mi svakako živimo u vremenu gde je politika, nažalost, pustila duboko korenje u svim segmentima društva, pa tako, hteli mi to ili ne, utiče i na svakoga od nas pojedinačno. U tom kontekstu, ja, pre svega kao čovek, računam da imam pravo da se borim za svoje bolje sutra i jasno i glasno kažem šta mi odgovara a šta ne, a kao glumac, samim tim što sam na neki način javna ličnost, možda i skrenem pažnju većeg broja ljudi na društveno-političke anomalije koje se tiču svih nas.
Da li je moguće pozorište izmestiti iz same zgrade i da li to može da se nazove pozorište?
Postoji jedna izreka koja kaže: „Dok god postoji jedan čovek koji na sceni nešto radi i samo jedan čovek koji sedi u publici i zainteresovan je da to gleda – to je pozorište“. Shodno tome, teatar može da bude svuda, a ne samo u zgradi koja nosi to ime. Ja sam lično odgledao gomilu kvalitetnih pozorišnih predstava, koje su baš bile izmeštene iz samog teatra, isto kao što sam u pozorištu odgledao masu nečega što ja nikada ne bih nazvao pozorišnom predstavom.
U Nišu, uslovno rečeno, imamo tri pozorišta – Narodno, Pozorište lutaka i Akademsko pozorište SKC-a. Koliko bi publika i glumci bili otvoreni za, recimo, nezavisnu produkciju koja radi na manje uobičajen način od formalnih pozorišta?
Sva tri pozorišta koja ste naveli rade dobro i to je ono što me raduje. Ali to nikako ne znači da bi nam još jedno, dva, tri ili pet novih u našem gradu bilo višak. Naprotiv, kada postoji veći kvantitet, onda se svako trudi da bude bolji od onih drugih, a samim tim podiže se i kvalitet svega što je u ponudi. S tim u vezi, ja nikako ne bih imao ništa protiv da dobijemo još koju novu pozorišnu scenu, isto kao što ne bih imao problem ni da na toj novoj sceni radim nešto novo i drugačije od ovoga što je na repertoaru mog matičnog pozorišta.
Pročitajte i…
“Pozorište je dekodiranje iz perspektive sadašnjosti”, Spasoje Ž. Milovanović, direktor Narodnog pozorišta
“Verujem u pozorište koje pokreće”, Milena Minja Bogavac, dramaruškinja i direktorka Šabačkog pozorišta
“Problem sa stanjem kulture je u nezainteresovanosti države”, Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar
