Melanholično i nostalgično putovanje u prošlost. Put na točkovima, na skejtu, uz dobru muziku kroz niške ulice. Stranice koje bude sećanja na bezbrižnost i lakoću mladih, nežnih godina. Ovako bi, u kratkim crtama, mogao da se oslika novi roman “Daske” niškog novinara i pisca Uroša Dimitrijevića.
“Daske” su u prodaji od aprila, a Nišlijkama i Nišlijama biće predstavljene na promociji 27. jula u 20 sati u sali SKC Niš. Roman prati živote Vuka i Mitra, a iste likove upoznali smo u Uroševom prvom romanu “Siroti mali ratovi”, koji je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Ipak, autor kaže da iako imaju iste junake, ova dva romana zapravo nisu povezana.
Vuk i Mitar su tu, pa, zato što nisam bio spreman da pustim te likove, ali istovremeno nisam ni bio spreman da nastavim priču tamo gde je stala u prvom romanu. Međutim, iako sam hteo da se bavim tim likovima, nisam želeo da me prvi roman ograničava u bilo kom smislu, tako da Vuka i Mitra iz romana “Daske” možemo da posmatramo kao Vuka i Mitra iz neke druge, paralelne dimenzije. Da li će se, nekakvim čudom, oni susresti sa Vukom i Mitrom iz “Sirotih malih ratova”, ko zna. Koncept multiverzuma odavno postoji u stripovima, iz kojih vučem ogroman deo inspiracije za pisanje, pa sam eto, rešio da stvorim i sopstveni mali multiverzum sa Vukom i Mitrom kao centralnim figurama,
Njegov prvenac “Siroti mali ratovi” objavljen je 2020. godine, a imao je zanimljiv “životni” put. Na početku ga nije bilo u knjižarama, već je put do čitalaca pronašao “gepek prodajom”. Onda se početkom 2021. sve promenilo, kada je roman ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Ovaj veliki uspeh Urošu i dalje izgleda nestvarno, a put “Dasaka” je, kaže, nešto drugačiji.
Reakcije na prvi roman su premašila sva moja očekivanja i i dalje ne mogu da verujem da je knjiga dogurala dotle. Sa “Daskama” je malo drugačije. Prvo, prodao sam auto, pa više ne mogu da ih prodajem iz gepeka, a možda ni ne bi bila fora ponavljati isti trik dva puta zaredom. Međutim, “Daske” idu nekom svojom putanjom i tempom, ipak je to refernca na skejt, koji ima točkove, tako da je dovoljno da se malo odgurnete i već ćete uhvatiti zalet nekako.
Od početka pisanja prvog romana, do njegove krajnje verzije prošlo je, kaže autor, mnogo više vremena nego što je to bio slučaj sa drugim romanom.
Iako u oba slučaja nisam bio siguran da li će se nekome dopasti ono što pišem, tokom pisanja drugog romana sam makar malo bio sigurniji u sam proces pisanja, jer sam uspeo da nađem sistem koji mi odgovara. Prvi roman sam pisao znatno duže, jer sam se stalno vraćao i ispravljao napisano, umesto da guram napred. Napisao bih nekoliko strana, a zatim bih se sutradan vratio i sređivao to dok ne padnem u nesvest, a onda nekako nastavljao. A sada sam imao drugačiji, čini mi se maratonski pristup. Ideja mi je bila da istrčim trku, napišem prvu ruku, završim priču, a da se potom vraćam i uređujem koliko god je potrebno. I moram da priznam da mi se takav sistem više dopada. Bukvalno ću svaku narednu knjigu tako da pišem.
“Daske” je stvarao manje od pola godine, tačnije od februara do juna 2022. Roman je pisao delom na kompjuteru, a delom u svojoj svesci.
Ne zato što sam željan nekakvih starih metoda pisanja, već mi se dešavalo da mi opadne koncentracija, a da je lakše održavam kada ispred sebe imam samo papir, a ne i ekran sa milijardu tabova i, samim tim, distrakcija. Više vas boli ruka, ali je pisanje malo kvalitetnije. Naravno, to sam radio tipa samo za prvo i poslednja dva poglavlja, kada je trebalo, pretpostavljam, najviše da se zapne.
U novom romanu likovi su zapravo mlađi nego u prethodnom. Kako kaže “Daske” su coming of age roman, pa su likovi sazreli za tih nekoliko nedelja koliko radnja traje.
I sazrelo mi je pisanje, što je valjda važno.
Uroš ne živi u Nišu već duže vreme, a radnja romana dešava se upravo u ovom, njegovom rodnom gradu. Zato i roman odiše nedostajenjem i melanholijom za Nišom i nekim bezbrižnijim godinama.
Ovo je zapravo jedan nostalgični i melanholični put u prošlost, u vreme kada mi je Niš bio najlepši grad na svetu. Moj mlađi brat Sava, koji ima 11 godina, je često umeo da me pita prvo zašto živim u Beogradu, a potom i zašto živim u Parizu, i ja sam, naravno, imao neke svoje razloge. A kada bih ja njega pitao koji je njegov omiljeni grad, nadajući se da će to biti taj u kojem ja trenutno živim, on bi mi odgovorio da je to Niš. Ako bih ga pitao koji mu je omiljeni park, rekao bi Čair. A zbog čega? Pa zato što tu provodi vreme svakog dana, tu su mu drugari i tu mu je porodica. I onda sam shvatio da je postojao čitav period u mom životu kada je Niš bio moje omiljeno mesto na planeti. Gde god da sam otputovao, uvek sam jedva čekao da se vratim, jer su u Nišu bili moji drugari s kojima sam vozio skejt, ili je bila devojka koja mi se sviđa i slično. Ovo je roman o tome.
Svako gradove vidi na svoj način, smatra autor. Njegov Niš je onaj koji vidimo i osećamo u “Daskama”.
Eto, kada sam bio mlad, Niš mi je bio grad koji raste, u kom se svašta dešava. Grad u kom svi nešto jure i proleću, bili na skejtu, biciklu ili pešaka. To se, vremenom, malo promenilo, ali onda sam se odselio, pa se taj neki osećaj vratio, u malo izmenjenoj formi. Sada sam u Nišu, nažalost, samo dva ili tri puta godišnje. Nedostaju mi porodica i prijatelji. A oni boje taj grad, najviše od svega. Tako da kad dođem, kada sam sa njima, Niš mi je ponovo lep.
Javnost i kritičari su “Daske” okarakterisali kao omladinski roman, koji se ne sreće često kod nas, pa predstavlja i pravo osveženje. Ipak, Dimitrijević kaže da roman nije namenjen samo mladima i da ne postoji osoba kojoj ne bi preporučio roman.
Ne zato što mislim da treba svi da ga pročitaju, već zato što se trudim da pišem romane koje će razumeti i, nadam se, voleti veliki broj ljudi. Vidim da se “Daske” karakteriše kao “roman za mlade”, što ne znači da treba samo mladi da ga čitaju. Mladi treba da ga čitaju da bi videli da je potpuno normalno što se tako osećaju i da su se isto osećale i mnoge generacije pre njih, dok oni stariji treba da čitaju ili kako bi se podsetili kako im je nekada bilo, ili kako bi razumeli mlade i pomislili “Ah, sad shvatam o čemu se tada radilo” ili još bolje “Baš sam bio idiot što ih tada nisam razumeo”.
Uroš je inače diplomirao novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Nišu, nakon čega je radio u “Vice-u”, a potom i u srpskoj redakciji BBC-a. Poslednjih godina živi u Parizu gde radi za grupu francuskih strip izdavača.
Od pre nekoliko meseci predstavljamo i DC comics, moju omiljenu izdavačku kuću za stripove, tako da su mi Betmen, Supermen, Fleš i ostali, u neku ruku, u opisu posla. Naš cilj je da u razne države, a tu ubrajam i Srbiju, naravno, donesemo najbolja francuska i DC strip izdanja. Srpska strip scena doživljava pravi procvat i jako sam ponosan na sve naše izdavače i na trud koji ulažu da domaćoj publici predstave sjajna izdanja.
Svi koji žele da pročitaju “Daske”, roman mogu pronaći u svim Laguna knjižarama ili putem sajta izdavača Doma kulture Studentski grad, kao i drugih beogradskih knjižara koje imaju opciju onlajn prodaje.
Povezane vesti
Stefan Janjić o medijskoj pismenosti: Kako su Ivermektin i Pavlovićeva mast postali “otrovni” za društvo 
Mediji, udruženja i aktivisti oštro osudili intervju sa višestrukim silovateljem u Informeru, građani protestovali ispred redakcije 
Ilustrator Predrag Stamenković: Čar karikature je da pogodi u centar 
Intervju Informera sa višestrukim silovateljem uznemirio javnost i oživeo traume žrtava