Rokenrol neće umreti sve dok bude dece sa sjajem u očima koja žele da promene svet, smatra Petar Peca Popović, novinar, muzički kritičar, urednik i publicista. On u svojoj knjizi “Tragovi u beskraju” čuva rokenrol i sećanje na najveća imena svetske, kao i domaće muzičke scene i podseća da ljudi ni danas često nisu svesni koliko su jugoslovenski muzičari pomerali granice.
Među koricama knjige “Tragovi u beskraju”, autora Pece Popovića, nalaze se priče više od 70 poznatih muzičkih izvođača, među njima i stranih, ali i brojnih domaćih koji, kako Popović kaže, nikada ne smeju biti zaboravljeni. Na promociji u dvorištu Univerziteta u Nišu, ovaj večiti rokoholičar, sa posebnom setom se prisećao i velikih imena muzičke scene koji su bili Nišlije.
“Osećam se uvek divno u Nišu, ali i tužno. Prvi put sam došao u Niš a da nema moja dva druga iz mladosti – nema Mike i Minje. Ja sam njih upoznao 1972. u januaru u studiju Radio Beograda, kada su ta dva momka i neodoljiva Spomenka došli u emisiju “Veče uz radio””, prisećao se Popović.
Kako kaže, imao je to zadovoljstvo da na početku njihove karijere upozna i sada već velika imena – Nešu Galiju, grupu Kerber, ali i mnoge druge.
“Zato, kad dođem u Niš, ja dođem u svoj grad”, navodi.
Njegova knjiga govori i o muzičarima koje su preminuli tokom pandemije – od jula prošle godine, do aprila 2021. Vojkan Borisavljević, Zoran Simjanović, Đorđe Balašević, ali i Nišlije Minja Marković i Miroljub Jovanović – Mika Tambura samo su neke od njih. Popović ističe kako će ti gubici ostaviti dubok trag na kulturu.
“Jel možete da zamislite kakav je to gubitak za jednu kulturu za jedan jezik i za jednu liniju civilacijske odbrane kada umru ti ljudi. To su neki ljudi koji su otvarali neke prostore u našoj kulturi. A da ne pričam koliko je ovaj spisak je potresan i veliki…”, navodi on.
Dodaje da u knjizi na spisku onih kojih više nema, nažalost, nije i Đorđe Marjanović, jer je kaže, drugo izdanje tada već bilo u štampi. Ipak, na promociji je govorio o snažnom utisku kada ga je kao dete, prvi put video na sceni. Seća se kako su u to vreme izvođači bili umereni, u odelima, i odmeravali svaki pokret na bini. A onda se, kaže, pojavio Marjanović, koji je potpuno ovladao scenom, skinuo mikrofon sa stalka, skinuo sako. Za tadašnje generacije on je, tvrdi Peca, osvajao svoje parče slobode.
“Mi smo znali da je mikrofon način da se ostvari sloboda. Da se kaže da ono što se obično čuva u podrumima, što se čuva u herbarijumima, a ne sme da se kaže naglas da nas ne bi smatrali nevaspitanim, bezobraznim, drskim ili nekim ko hoće da menja svet. Ja pripadam generaciji koja je u skidanju mikrofona sa stalka i bacanju sakoa sa bine videla nešto što generacija mojih roditelja nije mogla da vidi – da čovek bude svoj.”
Muzika tadašnje Jugoslavije pomerala je granice i stvarala nove muzičke prostore. Upoređujući tadašnje domaće izvođače, sa najvećim stranim zvezdama, Popović kaže da je jugoslovenska muzička scena u mnogim segmentima bila i bolja od svetske.
“Prve ploče naših važnih autora su mnogo pismenije i pametnije nego prve ploče Bitlsa i Rolingstonsa. Prevedite stihove sa prva četiri albuma Bitlsa, sa prva tri albuma Rolingstonsa, i prevedite sa tri albuma bilo koje domaće rok grupe – Indexi, Bijelo Dugme ili Riblja Čorba, pa ćete videti razliku. Mi toga nismo svesni. Mi smo suviše bili blizu. I tek kad smo izgubili neke od tih ljudi mi smo videli da smo ustvari odrasli u tom dobrom ambijentu”.
Kao primer za to Peca izvdaja Arsena Dedića, koji je, kaže, prvi pevao u svoje ime i objašnjavao svet kroz svoje pesme.
“On je prvi progovorio u svoje ime. Da on to nije uradio nikad rokenrol u ovoj zemlji ne bi bio isti. Da nije Dedića, Trifunovića i Duška Radovića nikad ne bi Jugoslovenska rok scena bila tako pismena, tako kulturna i tako važna. Kada kažem kulturna, ti stihovi koji su kazani u tim pesmama su šifre koje generacije nose kroz svoj život i ne stide se toga. Naša muzika je zahvaljujući tim ljudima bila pametnija nego muzika koje smo kao klinci voleli iz sveta”, kaže Popović.
Da ti veliki ljudi koji su svojom muzikom menjali stvarnost ne budu zaboravljeni Peca Popović video je kao svoju misiju.
“Znate, mi pripadamo narodu koji se hvali svojom istorijom. Ali je lako zaboravljamo, kad neko umre odmah ga zaboravimo. Ja sam mislio da je moja dužnost da ne zaboravim te ljude. Jer bez tih ljudi ja ne bih bio ništa. Mnogi iz moje generacije ne bi se ohrabrili da zaneseni muzikom nešto napišu. Mi smo inficirani 60im godinama”.
On svojom knjigom dokazuje da rokenrol ne umire, a kako kaže, njegova dalja sudbina zavisi od budućih generacija.
“Važno je da li deca sanjaju da mogu sa gitarom napraviti pesmu koja će promeniti njihovu porodicu, njihovu ulicu, školu, njihov grad i ceo svet. Dok ta deca imaju taj sjaj u očima imamo šanse”, zaključuje Peca Popović.
Inače, knjiga “Tragovi u beskraju” počinje sa “Biti još veći i glasniji”, a zatim slede delovi “Život je samo kratka prolazna svečanost” i “Dečaci ne plaču, osim”. Popović navodi da od sedamdeset izvođača, od kojih je tridesetak stranih, tek njih šestoricu nije poznavao. Sa mnogima od njih je, kaže, bio i dobar prijatelj.
