Među brojnim inicijativama za obeležavanjem stratišta bila je i akcija Narodnih novina koje su kroz razgovor sa političkim moćnicima, ali i roditeljima palih na Bubnju promovisale nužnost podizanja obeležja koje će biti srazmerno veličini palih žrtava.
O percepciji značaja stratišta u tadašnjem društvu svedoči podatak da je od početka potrage za odgovarajućim idejnim rešenjem memorijalnog parka do njegove realizacije prošlo skoro deset godina.
Narodni odbor grada je januara 1954.god. raspisao prvi konkurs za izradu idejnog projekta za spomenik na Bubnju. U uslovima i programu konkursa zahtevao se projekat za monumentalni spomenik koji bi u sebi sadržao svu veličinu slobodarske borbe naroda ovih krajeva u toku Naronooslobodilačkih ratova, stradanja 10 000 streljanih na Bubnju, kao i neke najopštije elemente istorijske prošlosti i težnji za nacionalnim oslobođenjem. Međutim, ni jedan od 20 prijavljenih radova za konkurs, nije prema oceni žirija zadovoljio ove zahteve. Zbog toga je žiri doneo odluku da ne dodeli ni prvu ni drugu nagradu, već samo dve treće i dve otkupne.
U godinama koje su useledile, diskusija oko memorijalnog obeležavanja mesta pogibije nije jenjavala. U Nišu je dvanaestog jula 1958. održan sastanak Državnog odbora za podizanje spomenika palim žrtvama za narodno oslobođenje ovoga kraja. Tada je doneta odluka da spomenik posvećen slobodarskoj borbi naroda čitave južne Srbije bude podignut na Bubnju.