Politika seksizma: Forenzički psihijatar i dobre domaćice

Primećujem da je na srpskoj medijskoj sceni izuzetno popularno pisati otvorena pisma, vređati, ponižavati, linčovati, ali i izmišljati visokointelektualne eksperte fiktivnih titula, i nesumnjive podvale istih.  I ja bih napisala nekoliko otvorenih pisama, ali nisam sigurna koliko bi ona bila učinkovita, imajući u vidu da sigurno ne bi bila poslednja vest,  ne bi se iščitavala na nacionalnoj televiziji u prajm tajmu, ne bi bila šokantna, skandalozna i ne bi sadržala ništa u šta nećete poverovati. Jer u Srbiji je danas sve moguće.

U otvorenom pismu radnog naziva Poštovana Politiko ne bih pisala mnogo o potpunom urušavanju kredibiliteta, o krajnje neodgovornom ponašanju i diskreditaciji čitave novinarske profesije. Ne bih se posebno bavila ni neinteligentnim ilustrovanjem teksta, kao ni bahatim izvinjenjem koje dodatno vređa publiku. Ne bih puno pažnje posvetila ni pseudo identitetu dr Petra Veličkovića, forenzičkog psihijatra, sudskog eksperta za poveravanje dece iz Kanade. Ne bih, jer je Politika, možda, zaista bila prevarena, i možda nije bilo loše namere, pa je ovo idealna priliku za poštovanje pretpostavke nevinosti, retke vrste u našim medijima.

Međutim, ukoliko je zaista realno da tekst i fotografija prođu kroz toliko ruku koliko je potrebno da budu objavljeni u jednom ozbiljnom mediju, a nikome ne padne na pamet da vrsnog stručnjaka dr Veličkovića, i njegovu navodnu fotografiju provere, što je izvodljivo za par sekundi, i ukoliko lažni tekst nije tendenciozno plasiran, zašto niko nije reagovao na otvorenu relativizaciju nasilja nad ženama i mizogeni diskurs? Pitala bih u otvorenom pismu, možemo li, poštovana Politiko, da osim Vašeg izvinjenja za “nesumnjivu podvalu autora teksta”, dobijemo i izvinjenje za učestvovanje u kreiranju seksističke klime u Srbiji, gde je statistika nasilja nad ženama i smrtnosti žena kao posledice istog, iz dana u dan sve više poražavajuća?

Prošle godine je Informer pisao o tome kako “žene ne vole da rade”, zatim da je “uloga žene kao majke, da vodi računa o muškarcu”, da je “ženin jedini cilj da istrenira muškarca da se prema njoj odnosi na način koji ona smatra ispravnim”, da je “današnjim ženama mozak ispran feminističkim pričama”, kao i da “žene ne mogu sebi da priušte da se fokusiraju na jednu odredjenu intelektualnu disciplinu”. Vi ste im se, napisala bih, poštovana Politiko, pridružili u diskriminaciji, a to što je ona na prvi pogled bezazlenija, ne ublažava posledice. Niti umanjuje odgovornost.

Drugo otvoreno pismo pisala bih ženama i devojkama koje trpe nasilje i dok protestuju protiv njega, samo da im kažem da ne misle svi da su one tu jer “nisu dobre domaćice”, jer su “plaćene za to”, ili jer “ima svakakvih”, uprkos dobacivanjima na ulici, ali i zabrinjavajućim komentarima na društvenim mrežama, koji oslikavaju duboku netolerantnost i rigidnost društva u Srbiji.

A treće otvoreno pismo uputila bih upravo Fejsbuk filozofima iz fotelje, velikim muškarcima, edukovanim Informerovim savetima. Ovo pismo bi verovatno bilo najduže, i imala bih veliki problem – odakle da počnem? Možda ne smem da se obratim bez pitanja jer sam žena, ko zna.

Ali, kako objasniti nekome ko je čitav svoj život bivao vaspitavan da su dva tri šamara vaspitna mera, da ženu ne treba da bije? Kako objasniti nepostojanje uzročno posledične veze između pirsinga, tetovaža, alkoholizma, mini suknja i opravdavanja nasilja u porodici, i sarmica i dobrih žena? Kako objasniti da argument “fino vaspitane žene i devojke, nikada neće dozvoliti da se tako nešto (nasilje) njima dogodi”, podrazumeva sposobnost žena i devojaka da zapravo dopuste nasilje. Kako se to dopušta nasilje? Nasilnik kao pita je l sme da te udari pesnicom u glavu, i onda mu ti kao daš dozvolu? A je l smem da te šutnem u stomak? Ne, ajde bolje u kičmu.

Zatim, kako objasniti da su racionalizacija nasilničkog ponašanja i opravdavanje izjavama “kad bi žene manje varale, muževi ih ne bi bili”, potpuno degutantne, i kako staviti do znanja da je konformističko “šta se to mene tiče”, zapravo podrška nasilničkom ponašanju?

Pisala bih i otvoreno pismo institucijama i nadležnim organima, samo da ih pitam da li znaju kako smo do ovde došli, i kako ćemo dalje? Ali pošto su u Srbiji na čelu pojedinih institucija upravo oni koji u javnom govoru iskazuju ljubav prema novinarkama koje lako kleknu, sumnjam da se ovim fenomenom sistemski ozbiljno bavi.

Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je potpuno namerna.

Povezane vesti

Zorica Mršević: Mediji sve bolje razumeju fenomen nasilja nad ženama Pozitivna i negativna diskriminacija Roma u medijima Ako žene stanu, staje sve – poručuju Bosanke posle femicida i traže podršku Nasilje u porodici – da li znaš kome da se obratiš?