Prekomerna upotreba sile

foto: pexel/Izhar Khan

Veliki broj fizički neadekvatnih postupanja policijskih službenika prema licima u pritvoru, nedovoljno temeljne aktivnosti krivične istrage, loši uslovi u pritovrima i zatvorima neke su od zamerki Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja iznetih u Izveštaju Vladi Republike Srbije tokom ad hoc posete u maju i junu 2017. godine. Nadležna vlast Republike Srbije, kao i Republičko javno tužilaštvo u svom odgovoru obavezali su se da će u skladu sa preporukama Komisije uraditi sve potrebno kako bi se stanje ovog problema poboljšalo.

Koordinator Mreže CHRIS i koordinator CHRIS kancelarije u Nišu Dragan Đorđević komentarišući izveštaj navodi da je „sve drugo više u fokusu kada su u pitanju pristupni pregovori i u otvaranje poglavlja za pristupanje EU“, ali nedovoljno se osvrće i obraća pažnja  na problem torture.

 „I dalje se dešavaju stvari, a to nisu pojedinačni slučajevi, već  je to praksa tokom isleđivanja i uglavnom od strane inspektora, kako i stoji u Izveštaju Komisije. I dalje je postupanje prilikom privođenja i isleđivanja – iznuđivanje dokaza i priznanja. Primena domaćih i evropskih mehanizama je jedini način da se menja ta policijska kultura  i ustaljeni obrazac ponašanja“, pojašnjava on.

Prvi poster Mreže CHRIS na kome je prikaz policijske torture za vreme demonstracija; foto: MRCN/B.R.

Šta je tortura?

Prema Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka, tortura označava „svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije izvršenje je osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega ili zastrašivanja ili vršenja pritiska na neko treće lice ili iz bilo kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije ako taj bol ili te patnje nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom. Taj izraz se ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju.”

 

Bojana Trivunčić iz Mreže pomoći IAN navodi da su žrtve torture uglavnom pripadnici diskriminisanih i marginalizovanih grupa u društvu:

„Najčešće se dešava u zatvorima, pritvorima, institucijama zatvorenog tipa kao što su psihijatrijske bolnice, institucije socijalnog staranja i gde se najčešće dešava da osobe borave u nehumanim uslovima i dešava se nečovečno i ponižavajuće postupanje“.

Bojana Trivunčić, Međunarodna mreža pomoći IAN; foto: MRCN/D.P.

Međutim, iako se tortura dešava, ne postoji precizna statistika koja će pokazati broj osoba koje su doživele torturu, iako je, kako Trivunčić navodi, to jedna od preporuka Komiteta za borbu protiv torture Ujedninjenih nacija. Ono što ona ističe kao prepreku za precizniju evidenciju žrtava torture je manjak mehanizma za identifikovanje u institucijama koje su pod rizikom, kao i svest o važnosti toga.

Organizacije poput CHRISa, IANa i Centra za ljudska prava Niš u kontaktu su sa žrtvama torture. Osim ovih organizacija, Dragan Đorđević napominje da postoji i Nacionalni preventivni mehanizam koji treba da svojim delovanjem stvori okruženje i utiče preventivno kako bi se smanjio broj slučajeva zlostavljanja, torture, nečovečnog ponašanja.

Ipak, Đorđević navodi da i pored svega toga slučajevi torture se teško dokazuju, dugo traju. Ono što ističe kao još jednu veliku prepreku su mala mesta u kojima su žrtve izložene raznim pritiscima:

„Jedan od karakterističnih slučajeva je da u malim mestima postoje i ’dežurni krivci’, veoma često pripadnici romske zajednice, a ima i ’dežurnih svedoka’ koji navodno potvrđuju nečije krivično delo. Jeste da je drugačija situacija, unutrašnja kontrola radi bolje nego pre, ali je izvesno da je tortura i dalje prisutna, kao i da je pritvor pravilo, a ne izuzetak“.

Ono što je praksa, kako navodi Đorđević, je da nakon svake prijave za torturu u slučajevima intervencije policije prilikom privođenja, automatski žrtva dobije prijavu za ometanje službenog lica u vršenju dužnosti. Osim ovog problema, on dodaje da žrtva mora da dokazuje da je u instituciji izvršena tortura nad njom, iako bi teret dokazivanja šta se dogodilo trebalo da bude na vlastima,  koje moraju da pruže  uverljivo i van svake sumnje objašnjenje kako je neko lice zadobilo povrede dok je boravilo u pritvoru ili zatvoru.

„Tortura sigurno neće da se iskoreni, ali mora da se svede makar na najmanju moguću meru  i da se svaki krivac kazni, a svaka žrtva dobije satisfakciju. Jako je teško iskoreniti takvo postupanje policajaca, ali mora da se smanji i da to budu pojedinačni slučajevi“, kaže Đorđević i dodaje da policija ima prava da primeni silu zarad javne i lične bezbednosti, ali ne i da je prekomerno upotrebi.

Procesi koji se vode po prijavi za torturu uglavnom traju dugo, a poslednji slučaj koji je vodila Mreža CHRIS u januara ove godine nakon skoro deset godina završio se u korist žrtve.

Dragan Đorđević, Mreža CHRIS; foto: MRCN/B.R.

„Obično kada se završi ovakav proces, uslovno budu oduđeni policajci koji su vršili torturu, naravno uz suspenziju sa posla, ali u ovom slučaju presuda je bila pet i osam meseci efektivnog zatvora“, navodi Đorđević i dodaje da suđenje još nije okončano jer je u toku žalbeni postupak koji su pokrenula dvojica okrivljenih policajaca.

Sud je u ovom slučaju, navod Đorđević, direktno primenio član 3 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a pozvao se i na slučaj Habimi protiv Srbije kada su zatvorenici niškog KPZa nakon pobune 2006. godine i torture od strane čuvara i specijalnih jedinica MUPa na sudu dobili i materijalnu satisfakciju.

Kako bi se iskorenila tortura, Bojana Trivunčić navodi da je potrebno ukazati na to šta se dešava grupama ljudi u našem društvu i samim tim bude tolerantnije, a diskriminacija manja. Time bi i nasilje bilo smanjeno.

„U našem društvu nasilje se generalno toleriše i prihvata, nasilje nad mnogim ugroženim kategorijama ljudi, pa tako i nasilje od službenih lica“, zaključuje ona.