„Moji su u selu 1958. kupili radio prijemnik ’Dubrava’. Stalno sam slušao program Radio Niša i Radio Beograda, zamišljao kako taj mikrofon izgleda, slušao te ljude i to mi je bilo interesantno. Godina za godinom, 1978. pojavio se konkurs na radiju i ja sam se prijavio, došao, prošao i počeo da radim“, započinje priču o svojoj ljubavi prema radiju čuveni glas Niša Ozren Rašić.
Karijeru je započeo u Radio Nišu 1. februara 1978. godine. Kako kaže, ostvario je svoj dečački san kada je tog dana otvorio vrata Radija u Ulici Lole Ribara. Mislio je, dalje priča, da je sve gotovo samim dolaskom i da će odmah sesti u studio i početi da radi kao voditelj.
„Posle tri dana video sam da to nije to – da treba naučiti zanat, da treba raditi na obogaćivanju opšteg obrazovanja. Da biste radili na radiju, treba da imate kratku, jasnu, preciznu rečenicu – rečenicu koja će slikati“, kaže Rašić.
Na putu do studija i voditeljskog mikrofona dosta je učio, „krao zanat“ kao reporter sa terena i tako naučio da slika rečima.
„Od jutra do večeri sedeo sam u radiju, obavljao svoje radne zadatke, a onda sam sa starijim kolegama prvo slušao, pa gledao, a onda i nešto radio i učio, učio, učio svakog dana i pokušavao da od svakog tog majstora zanata uzmem ponešto, ali nađem i svoj put“.
Osim u jutarnjem programu, Ozren Rašić dao je svoj pečat i inicijativom da se u program Radio Niša uvrsti i svakodnevna emisija za mlade koja je išla uživo:
„U vreme kada sam došao na Radio imali smo emisiju ’Omladina pred mikrofonom’ koja je trajala godinama, ali su to uglavnom bile snimljene emisije. Stalno sam govorio da imamo univerzitet, ljude sa svih strana Jugoslavije i da treba da uradimo audiciju, izaberemo mlade koji će nam kasnije biti kadar. Prvo je ta moja priča bila neozbijno shvaćena, pa može, pa ne može, i jednog trenutka tadašnji urednik Vita Đorđević meni kaže da ću dobiti mogućnost da radim omladinski program i da napravimo poligon da mladi uče i da se čuju“.
Na tom poligonu oprobali su se mladi, a Ozren Rašić kaže da je veliki broj njih i ostao u novinarskom poslu, dok su oni koji su otišli iz „zanata“ – dobili korisno znanje.
„U startu smo birali one koji su rođeni za ovaj posao i trudili se da im bude lako – ne da im olakšamo, nego prepoznajući kapacitet koji imaju, znali smo da će se snaći. Neki su u međuvremenu shvatili da to nije posao za njih i da bi mogli da se bave naukom, pa imamo ljude iz te omladinske redakcije koji su postali univerzitetski profesori, advokati itd. To im je, kažu kada se sad sretnemo, bilo dobro iskustvo u komunikaciji sa ljudima, u sagledavanju činjenica“.
Pre radijske priče, Ozren Rašić se oprobao u pisanom novinarstvu:
„Ja sam u listu ’Zbivanja’ radio šest meseci, ali čekaš da list izađe, ne javiš odmah tog trenutka šta je bilo: završi se događaj, radio to javi i ljudi su čuli, a ja sam tek tada počeo da pišem tekst“.
Svoj doprinos dao je i počecima televizije u Nišu – bio je jedan od članova ekipe koji su vodili projekat Eksperimentalne televizije 1986. godine.
„Televizija je bilo odlično iskustvo, međutim, nisam bio oduševljen jer dosta rano sam, učeći zanat na radiju, saznao šta bi trebalo da se dogodi kako bi neko uspeo na radiju, šta na televiziji. Za televiziju je potrebno da se spoji glas i lik“.
Pred kamere se vratio dvadeset i jednu godinu kasnije u prvoj epizodi serijala „Preduzetnički duh juga – juče, danas, sutra“ produkcije Media i reform centra Niš. Tu je bio narator priče o počecima i velikim uspesima privrede u Nišu.
„Dao sam glas tom periodu u kome sam živeo. Niš je grad koji nikada u životu ne bih promenio. O mom Nišu da govorim, o periodu u kome sam živeo, nije bilo teško govoriti. Sa druge strane, nije bilo ni lako – kadrovi, lokacije, kako pratiti kameru jer na radiju je lako i mogu da se pomeram, gestikuliram, a na televiziji ne. Drago mi je kad vidim taj konačni proizvod jer svakom od nas je stalo da upiše svoje ime u istoriju ovog grada“.
Nakon dvadeset pet godina vođenja jutarnjeg programa Radio Niša, glas Ozrena Rašića više nije išao u etar sa frekvencije ovog simbola grada. Kako i sam navodi, zatvaranje Radija ga je pogodilo.
„Radio Niš bio je moja druga kuća. Kada saberem sve vreme koje sam proveo od 1978. do 2010. više sam proveo u radiju, nego kod kuće. U mom Radio Nišu samo još ugalj nisam unosio. Sve sam znao, svaku tačku, svaku ćošku, provodio dane i noći u studiju. Znao sam da radim kad zatreba i do petnaest sati. Ništa mi nije bilo teško jer sam od toga živeo, hranio svoju dušu onim što volim i hranio svoju porodicu“, kaže Rašić.
Međutim, njegovo iskustvo i znanje koje je stekao u Radio Nišu pomogli su mu da nakon trideset godina otvori još veća vrata – ona kroz koja se ulazi u Radio Beograd.
„Preći u informativni program Prvog programa Radio Beograda je velika čast. Bilo je ogromno zadovoljstvo i za sve ovo vreme ja sam radio tempom koji sam sebi ne mogu da objasnim. Ovo je bila posebna priča jer raditi za kuću koja sledeće godine slavi 95 godina, na kome su govorili Radivoje Marković, Marko Marković, Mija Stevović, Draga Jonaš. Pazite, Ozren Rašić govori na Prvom programu Radio Beograda – pa to je priznanje i bukvalno je to kruna moje životne priče“, zaključuje doajen radio novinarstva u Nišu.
