Rastislav Dinić: Ako vam nije dobro, onda nešto

Filozof i politički teoretičar Rastislav Dinić; foto: Ivan Dinić

Kako su se vremena menjala – meni je postajalo očiglednije da sam bio u nekoj vrsti progresivističke zablude da stvari idu na bolje nekako same od sebe, i da ja tu povremeno intervenišem svojim tekstom na Peščaniku. Vremenom sam shvatio da to nije dovoljno i da se moram aktivnije uključiti na redovnom i svakonedeljnom nivou. Tako danas doživljavam i politiku i način kako građani treba da se angažuju u politici“ započinje razgovor za naš portal filozof i politički teorertičar Rastislav Dinić.

Osim što se bavi akademskim radom, Dinić od 2008. godine piše za portal Peščanik, a pre nekoliko meseci pridružio se i građanskoj borbi u niškom Udruženom pokretu slobodnih stanara.

Mediji i kritičko mišljenje

Malo je medija koji neguju kritičko promišljanje u Srbiji. Šta za Vas znači da pišete za jedan takav portal kao što je Peščanik?

Kada sam počinjao da pišem za Peščanik intervenisao sam tekstom ponekad, kada vidim da niko drugi nije reagovao na nešto što se desilo, a smatrao sam da je značajno da reagujem i da posedujem neki teorijski okvir u kome mogu da reagujem.

Zašto je to bilo tako?

Video sam Srbiju kao, još uvek relativno neuređenu, ali kakvu-takvu ustavnu parlamentarnu demokratiju u kojoj mnogo toga nije na svom mestu, ali se polako menja na bolje. Uloga nekog ko ima neko teorijsko obrazovenje je da tu i tamo reaguje povremeno, u nekom „fine tuning-u“ demokratije.

Šta se do danas promenilo kod vas?

Sada vidim i ulogu svojih tekstova na drugačiji način: tada sam ih video kao nastavak moje akademske karijere i mojih akademskih interesovanja, kao neku vrstu suve razmene argumenata, a danas sve više vidim svoje tekstove kao nešto što treba svaki put da, bar delom, ima neku mobilizacijsku ulogu.

Građanski aktivizam

„UPSS je grassroots pokret u pravom smislu te reči“;
foto: Ivan Dinić

Osim pisanog aktivizma, pridružili ste se i građanskom aktivizmu u Udruženom pokretu slobodnih stanara. Zašto ste se pridružili UPSS?

Bilo mi je smisleno da se priključim onom pokretu koji je zaista kultivisao spontano građansko nezadovoljstvo i koji se ozbiljno i neposredno bavi problemima građana. UPSS je grassroots pokret u pravom smislu te reči. To je pokret građana koji su se samoorganizovali da bi odgovorili na neke nepravde.

Zbog čega je građanski aktivizam važan?

Vidimo da bez našeg neposrednog učešća politika više ne može da funkcioniše normalno. Devedesetih smo zaista imali neki ideal. I to je zanimljiva stvar. Mislim da postoji jedna vrlo velika i značajna razlika između građanskog aktivizma početkom devedesetih, i tokom devedesetih do danas. Ta razlika bi mogla da se vidi u sloganu „Da živimo kao sav normalan svet“.

Šta je, zapravo, to značilo?

Činilo nam se tada da je to ono što postoji u zapadnim demokratijama, a to je značilo: ja sam građanin, ja zalivam svoj vrt, glasam, informisan sam koliko mogu, ali ne moram da budem građanski aktivan jer postoje profesionalni političari. Mislili smo da kad jednom sklonimo autoritarizam, doći će demokratija kada možemo da se posvetimo svojim životima. Dobar deo energije se zasnivao na tome.

Kakav je današnji građanski aktivizam?

Danas naš problem nije samo jedan režim, nego ceo sistem parlamentarne demokratije, kako izgleda u Srbiji, bez stalnog građanskog angažovanja i participacije počinje da se urušava sam od sebe. Što je najgore, ne samo u Srbiji.

Socijalna (ne)pravda

Jedan bitan segment građanskog aktivizma je i borba protiv socijalne nepravde. Kako građani mogu da se bore na jugu Srbije gde su socijalne razlike velike u odnosu na severni deo i prestonicu?

Jedan uslov je da se zajedno bore. Čini mi se da je, ne samo bitno da prevaziđemo neke poluiskonstruisane kulturalne razlike, nego da budemo spremni da ponekad žrtvujemo i svoj privatni interes i da shvatimo da je nekada ostavrenje naših privatnih interesa dugoročno najbolje da se borimo za zajednički interes, za zajedničko dobro.

Ipak, otvaraju se fabrike na jugu, ali uglavnom su to strani investitori. Da li samo država može da bazira svoju ekonomiju na tome?

U političkoj teoriji se razlikuju deskriptivna od normativnih pitanja. Deskriptivno, ako je pitanje „da li ta država može da opstane“, odgovor je može da opstane i to prilično dugo. Normativno pitanje je „da li država koja je prestala da štiti javni interes još uvek ima poltički legitimitet“.

„Nije to javni interes ukoliko se taj porast javno ne raspodeli“;
foto: Ivan Dinić

Ne mislim da je legitimitet crno-bela stvar, ali svakako ako država ne može da brani interes svojih građana, što joj je posao, lagano gubi demokratski legitimitet. Što manje brani javni interes, a što je više u službi privatnih interesa – sve je manje legitimna. Onda ne samo da neće imati sluha za radnička prava, nego će se aktivno truditi da razgradi postojeću strukturu radničkih prava i postojeće institucionalne zaštite radničkih prava čemu prisustvujemo i u Srbiji sa novim zakonom o radu, sa dopunama zakona o radu, sa praksom koja odudara i ispod nivoa je takvog zakona o radu.

To je klasična priča kao kad predsednica Vlade kaže radnicima iz Kragujevca da moraju da pokažu patriotizam i ljubav prema zemlji žrtvujući svoje interese zarada ljubavi prema zemlji. To je vrlo providna ideološka podmetačina i na nju ne treba nasedati. Tu se i dalje tvrdi da se brani javni interes koji je porast BDP-a. Nije to javni interes ukoliko se taj porast, za koji vidimo i da ga nema, javno ne raspodeli. Kada je društvena dobit tako nepravedno raspodeljena, ne znam da li možemo i dalje da pričamo o javnom interesu. To je pitanje, ne više samo klasnih, nego i georgafskih nejednakosti. Ako država treba da garantuje svim građanima jednake šanse, da li stvarno dete iz Bele Palanke ima jednake šanse kao i dete sa Vračara? Ne, nema. Da bi došlo do studija, koštaće ga više, a pri tom već startuje od mnogo gore ekonomske pozicije u opštem slučaju.

Obrazovanje i demokratija

Kada ste već pomenuli studije, koliko je demokratija uslovljena obrazovanjem?

Bez obrazovanja nema demorkatije, ali bez obrazovanja nema ni načina da zaštitimo sopstveni interes, kao ni ekonomskog napretka. Bez obzira što nam se govori da ćemo ekonomski napredak da ostvarimo tako što ćemo žrtvovati neke ideale humanističkog obrazovanja.

Na šta tačno mislite?

Mislim pre svega na dualno obrazovanje za koje ne mogu da nađem dovoljno loše reči. Loš je zato što decu u vrlo ranoj dobi odvaja po klasnim osnovama. Deca iz viših klasa će ići da studiraju, deca iz nižih klasa će biti osuđena na manulene poslove. To je, zaista, stvaranje jeftine radne snage i osuđivanje cele države na dugoročnu trku do dna.

Kakvo obrazovanje je potrebno da bi bilo na strani građana?

Smatram da je obrazovanje koje obuhvata prirodne, društvene i humanističke nauke nešto što osposobljava građane, ne samo da se dobro snađu u sopstvenom životu i time obezbedi uspehe u životu i pruži jednake šanse. Bez kvalitetnog obrazovanja građani nikada neće postati dovoljno kompetentni da se uključe u odlučivanje, a to znači da će odlučivati u njihovo ime neko drugi – odlučivaće se na njihovu štetu.

Da li postoje načini kako poboljšati stanje na jugu?

Ima puno teorijskih odgovora. Pitanje je koji odgovor odgovara našoj situaciji, a tu ulaze u igru neki drugi faktori koji se ne mogu uhvatiti samo apstraktnim pojmovima teorije. To je već politika kao veština i politika kao praksa.

Ako pustimo  mehanizam sam da radi, a mi građani samo sa strane gledamo ili povremeno nešto dobacimo – to nikako nije dovoljno.

Tekstove Rastislava Dinića možete pratiti na Peščaniku, a uživo sa njm možete i porazgovarati u prostorijama UPSS u Zoni 3, kao i na tribini ili protestu koje ovo udruženje redovno organizuje.