Šest godina od tragične smrti Etele Merk, zaštitnice napuštenih životinja i ljudi

Etela Merk u azilu; Foto: Vojvođanska zelena inicijativa

Da se ne zaboravi

 ČOPOR ANĐELA

Četiri meseca pre tragične smrti Etele Merk, vlasnice azila za napuštene životinje u blizini Bačke Topole, Zelena Patrola je provela dan sa Etelom snimajući emisiju za serijal. Etela Merk je bila po zanimanju akademska slikarka, a po životnom pozivu, anđeo za napuštene životinje. Jedan dan je bio dovoljan da se vidi i oseti koliko je Etela posvećena i spremna da se uhvati u koštac s problemima, koji vladaju u ovoj oblasti. Na salašu 116 u Bačkoj Topoli, Etela je odgajala svog sina, Super Vida! i vodila azil za napuštene životinje.

Na Etelinom salašu, u tom momentu, nalazilo se od 500 do 600 pasa i oko 100 mačaka, koje je ona sklonila sa ulice i pružila im što privremeni, što trajni dom. Do tada, Etela je već nebrojeno mnogo kuca i maca uspešno dala na usvajanje i pomogla i vlasnicima i životinjama da nađu svoju pravu „osobu“. Ona je svoje nasledstvo prodala da bi kupila salaš i obezbedila što bolje uslove u azilu. Ali, bilo je potrebno unapređivati kvalitet života stanovnika u azilu. Kucala je Etela na mnoga vrata, i građani i privatne kompanije su pomagali. Jedino je izostala pomoć nadležnih u lokalnoj samoupravi. Etelin azil je bio jedan od dva azila u Srbiji koji je, u tom trenutku, imao sve potrebne dozvole za rad i funkcionisanje.

Etelina energija je bila zarazna. Ona je uspevala, uz vrlo malu pomoć nadležnih ili samih građana, da nahrani, okupa, očisti i udomi na stotine i stotine pasa i mačaka. Opština, pokrajina i država su od Etele očekivali, i dobijali pomoć a zauzvrat jako malo davali. Ona se, skoro sama, brinula o svim tim životinjama, o njihovom fizičkom i mentalnom zdravlju i o tome da im svima nađe pravi dom. A kome je Etela našla dom, tu više problema nije bilo. Nijedna životinja nije vraćena sa izgovorom da ne odgovara tom vlasniku ili porodici. Mnoge životinje, ali i ljude, je Etela usrećila ali pomoć nije dobijala. Mučila se, borila sa državnim institucijama i birokratijom, molila, trudila se…ali pravu pomoć nije dobila.

Njena požrtvovanost nije se završavala u granicama njenog azila, ona je svakog trenutka znala gde su „potrebiti“ ljudi i životinje u Bačkoj Topoli i okolini i iskreno se starala, o svakom siromašnom građaninu i napuštenoj životinji!

         

              Za pomoć i dobro delo nikad nije kasno. Nikad…

Etela je imala san. Njen san je iznenada prekinut vatrom koja je progutala nju, veliki broj životinja i kuću na njenom salašu. Zbog duga za struju od 45.000 RSD, isključena joj je struja u azilu! Samilost nisu pokazali ni lokalna samouprava ni EPS! Ona je samo tražila odlaganje plaćanja! Struja je isključena i Etela je morala je da pali sveće koje su, pod nerazjašnjenim okolnostima, 8. marta, dovele da požara u kome je Etela živa izgorela. Šta se tačno desilo, nažalost, nikada nećemo saznati. Istrage, iako je bilo, nikada nije dala odgovor na to šta se zaista desilo. Da li je u toj poslednjoj noći Etela sanjala svoj san? Da li je sanjala ogroman otvoren prostor pun životinja koje imaju tu slobodu da trče, uživaju, igraju se a nikome ne smetaju? Etela je imala jedan san! Etela je sanjala da proširi azil koji je vodila, da poboljša uslove u kojima će te životinje boraviti, da im pruži nešto što većina tih životinja nikad nije osetila, ili još gore, možda je i osetila na kratko ali kada su se njihovi „vlasnici“ predomislili onda su im to i oduzeli. A to je ljubav. Etelin san je ljubav za sve životinje i ljude!

Etela sigurno „gore“ sada ima svoj „nebeski čopor“ i konačno može da uživa sa njima u svoj slobodi i bezgraničnosti koju je zasigurno zaslužila. Ali ona zaslužuje ipak malo više od toga. Zaslužuje da je se setimo svi mi, ne samo njen sin i njena porodica i još po koja osoba dobre volje, koju je Etela zadužila ili neko koga je „zarazila“ svojom pozitivnom energijom za životinje. Etela zaslužuje spomenik u ovoj zemlji. Ali Eteli ne treba spomenik. Nikad joj nije ni trebao. Treba joj azil. Treba joj da od gore može da vidi kako je njena vizija i dalje živa, kako njen san nije zaboravljen. Etelin spomenik bi bio azil o kakvom je ona sanjala, koji bi radio i pomagao i ljudima i životinjama u njenu čast.

Etela je živela za bespomoćne ljude i životinje. Ona je za njih i ginula i poginula. Bila je anđeo na zemlji, anđeo je i na nebu. Ona i njen čopor anđela zaslužuju mnogo više od samog sećanja…

Dino Mujanović, Vojvođanska zelena inicijativa


Priču o njenoj borbi i tragičnoj sudbini možete videti u dokumentarnom filmu Imam san – Jedan dan sa Etelom Merk“, u produkciji Vojvođanske zelene inicijative.

Ovih dana je tim Zelene patrole imao sreću da razgovara s Vidom, sinom Etele Merk. Kako živi, šta sanja i šta ga rastužuje, pogledajte u filmu „Ja sam Vid. Etelin sin!“

PODELI