Slobodan Cvejić: „Važno je socijalno preduzetništvo učiniti prepoznatljivim“

Profesor Slobodan Cvejić; Foto: Evrokontakt

Socijalno preduzetništvo su inovativne inicijative ljudi ili grupa ljudi usmerene na rešavanje određenih problema u društvenoj zajednici sa primarnim ciljem da se kroz sprovođenje ekonomske aktivnosti, delatnost, rešava neki širi problem. Sticanje profita je od sekundarnog značaja, smatra Slobodan Cvejić, profesor na Odeljenju za sociologiju Filosofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i direktor istražavanja SeConS grupe, koja se bavi istraživanjima u oblasti socijalnih politika i održivog razvoja.

Svašta može biti problem u zajednici. Kroz socijalno preduzetništvo se ne rešavaju privatni problemi. Bitno je da je problem koji je prepoznat u široj zajednici, ali ne mora biti direktno vezan za siromašne ili invalide. To može biti ekološki problem, problem koji ometa lokalni razvoj. Sve su to problemi kojima se bave socijalni preduzetnici…“.

Mnoge velike firme u socijalizmu su otvarale tzv. zaštitne radionice, priča Cvejić, i to su bili delovi velikih preduzeća u kojima su zapošljavane osobe sa invaliditetom.

Išlo se na to da se omogući radnicima preduzeća koji imaju problem da se uključe u radni proces tako kako je organizovan standardno, da se stvore uslovi da oni mogu da ostanu zaposleni, da rade uz određene elemente podrške. To se obično zvalo zaštitna radionica. To se prenelo na novi period, na obnovu kapitalizma u Srbiji, i u jednom periodu su se te zaštitne radionice odvajale od matičnih preduzeća, poslovale nezavisno uz velike subvencije države, a onda je u jednom momentu procenjeno da to može da bude efikasnije, produktivnije“.

Kako kaže Cvejić, promenjen je Zakon o preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Stvoreni su uslovi u kojima su beneficije i dalje postojale ali su ova preduzeća podstaknuta da posluju konkuretnije na tržištu i da uz takve subvencije mogu da posluju samostalno. „Nakon promene zakona, donekle se promenio i broj tih preduzeća i sada ih imamo oko 50 u Srbiji. Većina njih posluje rentabilno i otvorena su nova, koja su pod tim zakonom zadovoljavale uslove. To je prvi tip socijalnih preduzeća koji je u modernoj Srbiji prepoznat, i to su preduzeća koja imaju tradiciju i preneta su kao koncept iz prethodnog perioda“.

Ono što se dešavalao sa zadrugama nije imalo jak, čvrst istorijski koren, smatra direktor istražavanja SeConS grupe. One su dominantno bile poljoprivredne, a tokom socijalističkog perioda njihova realna uloga koja je u velikoj meri bila socijalna je kompromitovana velikim uticajem države na upravljanje tim zadrugama.

Tek sad se pojavljuju nove zadruge, po novom zakonu koje posluju drugačije, ali one u ovom formatu u kakvom sad postoje ne mogu da se svrstavaju u socijalna preduzeća, osim onih koje nose naznaku socijalna zadruga, jer novi zakon omogućuje da postoje socijalne zadruge. Po mojim saznanjima takve u Srbiji su danas samo dve. Tako da odatle nemamo neku jaku liniju tradicije. Socijalna preduzeća su kod nas prilično nov fenomen. Dominantan oblik su, zapravo, ekonomske delatnosti, ekonomske inicijative, socijalno preduzetničke inicijative udruženja građana i fondacija. To je tip socijalnih preduzeća koji se kod nas najčešće javlja. Naravno, one ne nose naziv osim ako neformalno ne žele tako da se zovu“.

Zakon o udruženjima građana i o fondacijama omogućava da one obavljaju delatnost u određenom obimu i da na taj način ostvare prihod koji mogu da usmere u ovakve svrhe. Jedan broj ovih organizacija je to iskoristio i to je najčešći tip koji se kod nas javlja, smatra Cvejić.

U poslednje vreme nešto češće se javljaju klasične firme, najčešće društva sa ograničenom odgovornošću ili preduzetnici koji mogu da zaposle još nekog, samostalni preduzetnici koji imaju jednu ovakvu misiju, cilj da rešavaju određeni problem i da svojim poslovanjem koje je potpuno konkurentno na tržištu ostvare nekakvu ekonomsku dobit koja potom može da bude iskorišćena da bi se rešavali određeni problemi. Taj broj je mali, ja ne mogu da kažem tačno koliko ih je jer bi bilo potrebno na odgovarajući način to ustanoviti, ali pošto često sedim u određenim žirijima, odborima za izbor kandidata koji dobijaju podršku socijalnim preduzećima kroz određene programe imam priliku da vidim da se pojavljuju takvi slučajevi. Tako da je to ono što imamo najčešće u Srbiji i tome možemo da dodamo još Agencije za lokalni i regionalni razvoj, nekakve poslovne inkubatore. Sve zavisi u kom formatu oni posluju i na koji način je kod njih ograničena raspodela profita. Raspodela profita je jedan od nužnih kriterijuma za definisanje socijalnih preduzeća“.

Socijalno preduzetništvo treba učiniti vidljivim; Foto: Evrokontakt

Da li je Srbiji potreban Zakon o socijalnom preduzetništvu?

Cvejić smatra da u ovom trenuku nije neophodan zakon, ali da se treba zapitati da li jedna zemlja ima politiku upravljalnja socijalnim preduzetništvom? Politika se sprovodi na različite načine i ako država to radi ona ima više instrumenata, administrativnih instrumenata kojima može da upravlja.

Zakon je jedan od najčvršćih. Kada imate nameru da temeljno regulišete jednu oblast, a da biste nešto temeljno regulisali onda morate sasvim jasno da znate šta je to i da imate ideju kako hoćete tim da upravljate. Mi ovde govorimo o pojmu koji još nije poznat ni svim akterima u sistemu, pogotovu ne donosiocima odluka koji nemaju jasnu predstavu koliko toga ima i o čemu se tu radi, a ipak postoji intencija da se jedan takav zakon donese i da se nešto reguliše. Zemlje rade to na različite načine. Neke zemlje imaju Zakon o socijalnoj ekonomiji što je širi pojam od socijalnog preduzetništva, s obzirom socijalna ekonomija uključuje i zadruge i razne od strane od države osnovane organizacije koje obavljaju nekakvu delatnost od opšteg interesa i ostvaruju određene društvene ciljeve. Tako da je jedan širi pojam, pa u okviru toga oni prepoznaju da on postoji kao tip, ali puštaju da te firme u raznim oblastima, da socijalna preduzeća u raznim pravnim oblicima posluju, ostvaruju te neke svoje ciljeve“.

Postoje države koje su donele strategije za razvoj socijalnog preduzetništva, prepoznale su da postoji takva pojava, da tu postoji nekakva potreba i nekakvi problemi i za jedan period nastoje da zapravo čitavu oblast kroz određene strateške mere usmere u određenom pravcu, priča Cvejić. Ishod jednog strateškog perioda ili dva može da bude donošenje zakona kada se prepozna da je ta oblast sada uređenija i jasnija, kako bi se znalo šta i sa kim treba uraditi.

Ako vi rešite da donesete zakon koji će zapravo nametnuti definiciju socijalnog preduzeća i reći od sutra ovo jeste socijalno preduzeće a ovo nije, u situaciji u kojoj ni vi još neznate šta sve jeste socijalno preduzetništvo u principu ne može da bude dobro rešenje. Pitanje koliko će naneti štete, čak i ako ne donosi korist, pa da kažemo onda ‚Dobro, igrali smo se malo donošenja zakona. Ništa strašno’. Ali, ako to nanese i nekakvu štetu, odnosno, počne da smeta onima koji su već do tada poslovali u toj zoni onda to može da bude znatan problem. Ja ne mogu naravno da znam, ako je namera zakonodavca da u jednom momentu promeni i Zakon i o udruženjima građana i tamo uskrati mogućnost da udruženja obavljaju određenu delatnost, pošto očekuje da će tome biti mnogo otpora, onda prvo donese Zakon o socijalnim preduzećima pa kaže ‚Ako hoćete to radite evo vam Zakon o socijalnim preduzećima pa radite to tamo’. Onda sa stanovišta nekog ko sprovodi takvu ideju to deluje logično. Ali sa aspekta onog ko se bavi socijalnim preduzetništvom tu ništa ne deluje logično“.

Ipak treba voditi računa tome da se socijalno preduzetništvo, čak i u ovim uslovima koji nisu podsticajni ni na koji način osim kroz donacije stranih donatora, kroz nekakve fondove koji su na taj način otvoreni, ipak razvijalo u Srbiji, podseća Cvejić.

Pojam se postepeno afirmisao, ima mnogo ljudi koji znaju o čemu sad razgovaramo. Možda ne znaju definiciju ali, otprilike, znaju šta je to nešto. I nešto što je još važnije to je što je socijalno preduzetništvo počelo da rešava na većoj skali određene probleme koji u zemlji postoje i na koje sistem ne može adekvatno da odgovori, što je normalno, što se dešava i u mnogim drugim zemljama. Mi smo indirektno to ovde i priznali time što smo rekli da udruženja građana mogu da budu pružaoci određenih usluga socijalne zaštite ako su akreditovana. Sve je to normalno i da tražite akreditacije i da imate garanciju da će oni to rade kako treba, ali smo se mi saglasili da pustimo nekoga da obavlja deltanost od koje će zarađivati i rešavati ozbiljan problem koji postoji u društvu i to je u redu. I sad na nekom drugom mestu hoćemo da kažemo da to ne može tako i da mora da se radi drugačije“.

Privreda je, kao i društvo, živ fenomen, smatra Cvejić i ekonomske aktivnosti idu svojim tokovima, pogotovu u ovoj zemlji koja ima tradiciju raznih neformalnosti i od svakodnevnog života građana do neformalnih dilova koji postoje u vrhu privrede i političkog života.

Ako su neka udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju imala ideju kako da ostvare još prihoda kako bi toj deci pomogla bolji razvoj, bolje uključivanje u društvenu zajednicu, ona će taj način naći i nakon donošenja nekog zakona. Onda to postaje apsurdno. Zašto? Neko će reći ‚Super, onda ćemo mi doneti zakon ako će se oni već snaći. Evo od sutra ovi su socijalno preduzeće’. Da ih pitate ali zašto, čemu to, zašto to raditi? Tako da, mislim, dok sve stvari ne sazreju malo bolje i dok sektor ne bude prepoznatljiviji da takvu stvar ne bi trebalo raditi. Ja bih pre išao na to da se formira jedan registar, da se dobrovoljno u njega upišu organizacije različitog pravnog statusa i formata koja će se izjasniti kao socijalna preduzeća i kojima će, recimo Ministarstvo rada i zapošljavanja i socijalne politike predložiti ko sve može da se upiše u taj registar“.

Kako kaže direktor istražavanja SeConS grupe , lepo je da se ministarstvo dogovara sa onima koji tu aktivnost sprovode, pa da makar na jednom mestu imali dobrovoljni registar socijalnih preduzeća na osnovu koga mođe da se vidi ko se kvalifikovao za to, da se prate neko vreme i da se na osnovu tih podataka omoguće mere podsticaja. Nakon toga može da se govori o donošenju zakona.

Ne treba žuriti sa tim, imamo mi još dovoljno vremena. Važnije bi bilo učiniti sektor prepoznatljivijim, povezati ga na neki način. Ja sam kroz istraživanja video i šta su potrebe socijalnih preduzetnika i šta oni naglašavaju da je njima važno. Naravno, novac i takve vrste podsticaja su uvek potrebne, ali čak iako država kaže da ne može da daje direktan novac, postoji mnogo drugih načina na koji može da se pomogne. Recimo, u pristupu javnim nabavkama na lokalnom nivou, davanju poslovnog prostora na korišćenje. U povezivanju prvo socijalnih preduzeća međusobno, zatim i drugih aktera sa socijalnim preduzećima, omogućavanju komunikacije u obezbeđivanju podrške kroz obuke i osnaživanje da nove inicijative umeju da se snađu na tržištu i da posluju po tržišnim principima. Ima mnogo aspekata u kojima postoje resursi koje država ima na raspolaganju i može da ih stavi na raspolaganje socijalnim preduzećima ako to želi, ako prepozna da je to bitan faktor“.

Izvor: Evrokontakt