Šta je preostalo od medijskih sloboda u Srbiji?

Foto: A.S

Medijske slobode su za političare u Srbiji vruć krompir. S jedne strane, to je dobra demokratska legitimacija pred spoljnim svetom, a s druge, u nedovoljno razvijenoj demokratskoj svesti političara, to je opasnost za državu i naciju, čitaj sopstvenu poziciju, vlast i moć.

To naravno nije specijalitet Srbije, ima ga svugde u svetu, ali je on kod nas, naročito u tekućoj deceniji, razvijen gotovo do savršenstva. Tako se u našem političkom životu pod medijskim slobodama podrazumevaju hvalospevi vlasti dok je njihov drugi podrazumevani deo, traženje racionalnih agumenata i kritičko preispitivanje ponašanja vlasti, definisan kao antidržavno delovanje, rad za strane interese i, u krajnjoj liniji, izdaja. Po onoj Sartrovoj – Pakao to su drugi.

Ograničenja medijskih sloboda u Srbiji postala su kristalno jasna u predizbornoj predsedničkoj kampanji i u građanskim protestima koji su usledili.

Podatak da je 92 odsto ukupnog vremena i prostora u medijima u predizbornoj kampanji bilo opredeljeno za Vučića dok je za ostale predsedničke kandidate ostalo osam odsto, odluka REM-a da ne kontroliše medije u kampanji iako mu je to obaveza kao i neaktivnost Agencije za borbu protiv korupcije koja takođe ima definisanu funkciju u tom procesu, pokazuju da je granice medijskih sloboda određivao Vučić sam.

Transparent sa protesta “Protiv diktature” u Nišu, Foto: AS

Ovo opasno približavanje severnokorejskom modelu vidljivo je i u izveštavanju o građanskim protestima koji traju danima. Izuzetno su retki lokalni mediji koji izveštavaju o tome. Televizije sa nacionalnom pokrivenošću izveštavaju o ovim događaju preterano suzdržano, najčešće u poslednjim minutima emisije, pred vremensku prognozu, a neke, kao paradržavni TV Pink to čine netačno, zlobno i sa nebuloznim optužbama. Javni TV servisi Beograd i Novi Sad o tome izveštavaju skrajnuto, dužinski skromno i bez živih izjava, prepričavajući ih, a nama ostaje da verujemo da je prepričano istina.

U velikom broju izveštaja za iniciranje protesta optuženi su politički protivnici vlasti što ničim nije dokazano a sami protesti su okvalifikovani kao pokušaj destabilizacije države, što je optužba bez ikakvih realnih osnova. Osim, ukoliko glavni eksponent vlasti Alksandar Vučić, ne shvata državu na način francuskog kralja Luja XIV – Država to sam ja.

Nešto je bolja situacija u pisanim medijima a adekvatnu sliku događaja prenose Danas, Vreme i NIN.

U navedenim primerima ponovo su u upotrebi kvalifikativi domaći izdajnik i strani plaćenik za građane koji ne podržavaju aktuelnu vlast. Njeno lice, Aleksandar Vučić je cinično izjavio da je demokratsko pravo svakog da iskaže svoj stav, pogotovo onih koji nemaju šta da rade. Tako je ostalim negativnim kvalifikativima dodao i one neradnik i lenjivac, glorifikujući ponovo sopstvenu ocenu o sebi kao samoizgarajućem radniku koje se ne bi postideli ni najzadrtiji sledbenici najrigidnijeg protestantskog vođe, Švajcarca Žana Kalvina.

Intenzivna upotreba kvalifikativa domaći izdajnik i strani plaćenik za novinare i medije započela je u eri Slobodana Miloševića. Posle mirne demokratske promene vlasti 2000. nekadašnja opozicija a tada vlast, ove kvalifikative koristi mnogo ređe a za kontrolu medija i ograničavanje medijskih sloboda koristi sofisticiranije metode, ne toliko efikasne. Ta promena je pogodovala blagom razvoju medijskih sloboda ali i pojavi tabloida i tabloidizaciji dela postojećih medija.

Ta, kako tako, podnošljivija situacija je prekinuta dolaskom na vlast Srpske napredne stranke, proizašle iz ultranacionalističke Srpske radikalne stranke čiju vrednosnu orijentaciju i dalje uveliko baštini. Pored promene glavne političke orijentacije – od pravljenja velike Srbije ka Srbiji kao članici EU kao glavnoj spoljnopolitičkoj orijentaciji, malo šta se promenilo, naročito prema medijima. Napori da se maksimalno kontrolišu mediji i da se polje medijskih sloboda maksimalno suzi ostali su praktično isti. Kao i u periodu od 1998. do 2000, kada je tadašnji ministar informisanja bio sadašnji premijer i predsednik Aleksandar Vučić, čija je partija SRS bila koalicioni partner Miloševićevim socijalistima. Tada je donet rigidan Zakon o informisanju, verovatno najgori i najlošiji zakon za medije u srpskoj istoriji.

Vređanje, šikaniranje, pretnje, napadi i sve vrste pritisaka samo jačaju. Vučićeva vlada je tokom poslednjih šest godina pod svoju dosta čvrstu kontrolu stavila četiri od šest televizija sa nacionalnim pokrivanjem. Među njima se, po žestini napada na neistomišljenike, ističe TV Pink, verovatno najgledanija u zemlji. Dva programa javnog tv servisa su pod sve jačim i uspešnijim pritiskom. Kontrola nad javnim TV servisom u Vojvodini uspostavljena je promenom celokupnog rukovodstva nakon parlamentarnih izbora u aprilu prošle godine.

Slično je i sa regionalnim i lokalnim televizijama. Posebno je indikativan primer TV Studija B koji se iz pristojne i demokratski nastrojene gradske televizije pretvorio u grub i primitivan propagandni biro vlasti. Tako su, kada govorimo o medijskim slobodama na televiziji, one spale na kablovsku TV N1, franšizu američkog CNN i retke lokalne televizije.

Slična je situacija i sa novinama. Tako je, na primer, najstariji dnevnik Politika otkazao saradnju svetski poznatom karikaturisti Dušanu Petričiću zbog toga što je “često” crtao premijera Vučića. Dnevnik Danas, koji nastoji da realno prenese sliku stanja u Srbiji, ima mali tiraž, stalno je na mestu žestokih napada vlasti i provladinih tabloida, pre svega Informera, sada je ostao i bez velikog broja reklama što dovodi u pitanje njegov opstanak. Tabloid Kurir, koji je nekada bio udarna pesnica vlasti, sada se sistematski bavi obilatim kršenjem profesionalnih standarda. Dva najznačajnija nedeljnika, Vreme i NIN, su pod stalnom ofanzivom vlasti. Novinari Vremena, Danasa i kritički raspoloženih istraživačkih mreža (BIRN, KRIK i drugi) su stalna meta napada i pretnji, pa i onih smrću. Nedeljnik NIN je krajem prošle godine, u jednom od najbržih sudskih procesa u srpskoj istoriji, osuđen da plati 300.000 dinara nadoknade za duševni bol ministru policije samo zbog konstatacije da je odgovoran za neke poteze policije na čijem je čelu.

Ili, preko 2.500 medijskih priloga koji imaju kritički odnos prema vlastima svrstano je u izložbu Necenzurisane laži koju je pripremila premijerova SNS, što pokazuje jadno stanje medijskih sloboda u Srbiji.

To potvrđuju i sledeće činjenice. Svaka kritika se ocenjuje kao laž, napad na premijera i njegovu porodicu, pa čak i kao pokušaj državnog udara. Na konferencijama za medije sve češće nisu dozvoljena novinarska pitanja. A kada su dopuštena, svako koje nije udvoričko, onoga koji ga je postavio kao i medij iz koga dolazi izlaže se šikaniranju i uvredama. I to kako od strane pitanog, najčešće premijera Vučića tako i od novinara, njegovih obožavalaca. Sajtovi na kojima se pojavljuju kritički komentari ili nezgodna pitanja za vlast, često bivaju obarani ili blokirani od, pretpostavlja se, SNS botova.

I, na kraju, ali ne po značaju, zvaničnici EU koji su vezani za pregovore sa Srbijom o njenom priključivanju, ali i drugi, često veoma blago, površno i preterano biranim formulacijama opisuju sumornu medijsku situaciju u Srbiji. O tome rečito svedoče i brojne čestitke i ocene Vučićeve pobede na izborima za predsednika, gde su gotovo nevidljive kritičke opaske, koje su sramotno pomirljive i neshvatljivo diskretne i maglovite.

Iz svega ovog proizlazi da je od medijskih sloboda, kada je Srbija u pitanju, preostalo samo slovo S, prvo slovo od reči sahrana, što postaje sve izvesnija budućnost srpske medijske scene.