Staša Gejo: Nekada treba pasti, da dobiješ zalet za dalje podvige

Staša Gejo; foto: Bjorn Pohl
Staša Gejo; foto: Bjorn Pohl

Na Olimpijskim igrama 2020. u Tokiju, u novoj olimpijskoj disciplini –  sportskom penjanju, Srbiju bi mogla da predstavlja Nišlijka Staša Gejo. Ova dvadesetogodišnjakinja je penjanjem počela da se bavi, kako kroz šalu kaže „još dok je bila u maminom stomaku“. S obzirom na to da su joj oba roditelja iskusni planinari, Staša je uz ovaj sport odgajana i vaspitavana.

„Sportsko penjanje je nerazdvojivi deo moje duše i tela. Svaki korak u svakodnevnom životu je posvećen fizičkom i psihičkom, duševnom usavršavanju mog penjanja. Bez svih tih pokreta, osećaja i različitosti penjačkih enigmi koje sebi postavljam na treninzima, moj život bi bio prilično prazan. Snaga, izdržljivost i koordinacija su neupotrebljivi bez jake volje, samopouzdanja, urednog života i posvećenosti“, kaže Staša.

Staša Gejo sa svojim ocem - iskusnim planinarom Slobodanom Gejo; foto: privatna arhiva
Staša Gejo sa svojim ocem – iskusnim planinarom Slobodanom Gejo; foto: privatna arhiva

Omiljena prirodna penjališta na koja rado odlazi kako bi se „odmorila“ od takmičenja su Kotečnik u Sloveniji i Jelašnička klisura kod Niša. Trenutno živi, studira i trenira u Sloveniji. Dok se penje, kaže da ne oseća strah, već da osvajanje stene više doživljava kao „uspešno rešavanje problema“.

„Mislim da svako prirodno penjalište ima tu čar i moć da me usreći, tako da ne moram mnogo da biram kuda ću se uputiti. Na takmičenjima je uglavnom visoka dinamika i misli su mi haotične. Zapravo, to i nisu misli, već signali svih delova tela, koji nose informacije o kretanju. Treba ih pravovremeno prepoznati i u skladu sa njima reagovati. Reakcije su brze i tada nema vremena za prave reči ili slike u mislima. Sve deluje kao neka zbrka, u kombinaciji sa publikom, ubrzanim otkucajima srca i muzikom na samom događaju. Neretko osećam adrenalin i nakon takmičenja“.

Staša Gejo; foto: Sheila McCarron
Staša Gejo; foto: Sheila McCarron

Staša je dva puta bila peta na Svetskom kupu u Minhenu i sedma na Svetskom prvenstvu u Parizu. Prve zlatne medalje u seniorskoj kategoriji osvojila je na Svetskim igrama u Poljskoj i na Evropskom prvenstvu u Minhenu. Prelazak iz juniora u seniore joj, kako kaže nije bio lak. Najveće uspehe je postigla u disciplini boldering.

„Nije bilo lako, ali sam uspela da »pokažem zube« i da održim svoje mesto među najboljima na svetskoj rang listi. Boldering je disciplina koja zahteva sinhronizaciju snage, koordinacije, dinamike, iskustva i psihičke stabilnosti. Penje se na različitim oblicima, beži se od gravitacije na najrazličitije načine uz pomoć sopstvenog tela, pada se na strunjače jer nije visoko, tako da nema užadi i dodatne opreme. Neverovatno je zabavno – penjati se i gledati druge“.

Zahvaljujući Staši ovaj sport postaje sve popularniji u Srbiji i ljudi sve više znaju o njemu. Ipak, kaže da treba još mnogo raditi na njegovoj popularizaciji. Zbog toga je i na prijemu kod predsednika Srbije prošle godine apelovala da se obezbede bolji uslovi za sve one koji se bave sportskim penjanjem i „izgradnja stene sa svim onim što je prati kako bi bili u korak sa svetom i napredovali i taj sport omasovili i približili mladima“. Ove godine proglašena je za sportistkinju Grada Niša u 2017.

„Prošle sezone sam dobila novu podršku od Olimpijskog komiteta Republike Srbije, zatim Ministarstva sporta, Saveza i Grada Niša. Godina je bila najizazovnija pa i najuspešnija do sada, i pored povremenih padova. Usred leta sam dobila novu snagu koja me je odnela do najviših ostvarenja u karijeri. Nekada treba pasti, da dobiješ dobar zalet za dalje podvige. Sportista godine je veoma prestižna sportska nagrada u Nišu. Uvek ističem da mi priznanja puno znače, jer mi javnost i pojedinci daju na znanje da dobro radim. To znači da sam na pravom putu i da tako treba nastaviti – još jače i hrabrije. Volim svoje Nišlije i veoma sam im zahvalna na podršci koju mi pružaju dugi niz godina“, kaže Staša.

Takmičarsku godinu završila je na šestom mestu Svetske rang liste. Osvojila je tri značajne medalje i bila u četiri velika finala. Kaže da sa nestrpljenjem čeka kvalifikacije 2019. za Olimpijske igre u Tokiju 2020. Obećava da će do tada vredno raditi i da ima više nego dovoljno motivacije da osvoji ono o čemu sanja – najviše sportsko priznanje na Olimpijadi.