Ne čije je, već kakvo je
Zamisli život da živiš u zemlji koja nema jasne granice. One de iure postoje, ali de facto nisu te, jer veliki deo čovečanstva, onaj najrazvijeniji, u kome vladaju demokratija i poštovanje ljudskih prava, misli drugačije, tako da je taj deo čovečanstva de iure priznao de facto nezavisnu državu. U stvari priznaje de facto stanje i traži rešenje za trajno smirenje. I borbe i bitke i ratovi za taj deo teritorije traju vekovima.
U tom istorijskom vihoru su nastali i građeni su i mitovi i svetinje i ona prava i fejk istorija i velika umetnička dela i politički programi dva naroda koji tu vekovima žive, sa više ili manje svojih pripadnika sa svojim ličnim sudbinama i sa različitim statusom, kako pojedinaca tako i naroda-kolektiviteta u carevinama, kraljevinama, republikama i pokrajinama, i konačno u tranzicionim demokratijama koje bi trebalo da budu javna stvar – res publica.
U tom kolopletu događaja i tragedija i u vrtlogu raznih propalih ideja i ideologija, u jednom trenutku se pojavljuju dvojica likova, ideoloških sledbenika svojih učitelja totalitaraca, koji su poznati po tome da su bili nosioci antidemokratskih ideja, proizvođači zla i stalno u potrebi da izraze svoj nacionalni identitet kroz nasilje prema onom drugom. Mržnju neću da spominjem, jer ona se ovde podrazumeva.
Tim ljudima je neko jači i pametniji, predložio da se prekine sa nasiljem, mržnju neću opet da spominjem, jer ona se i ovde podrazumeva, i dao im je plan za mir i podršku da pričaju o tome. I jedan i drugi su primorani da nerado sede, da se gledaju, da “pričaju” i konačno da onima koje decenijama “lože” na fejk patriotizam moraju da objasne da je i naše i njihovo. E to je najteže.
I to je tačno, mislim to, da je i naše i njihovo. Kroz vekove žive ljudi na toj teritoriji i ima ih u različitim brojevima u tim entitetima. Ako krenemo od toga da i jedni i drugi priznaju da je i naše i njihovo, već smo na pola puta do rešenja. Ako pokušamo da shvatimo kakvo su iskustvo drugi narodi imali, a mnogo veći i po broju i po tragediji sukoba (čitaj milionskih brojeva uzaludnih smrti), sa pomirenjem koje je nastalo i današnjim životom u toleranciji, nastavljamo i pravimo već drugi korak na putu rešenja.
Ti narodi i te države koji su prošli iskustvo pomirenja i žive u toleranciji, danas su poželjna društva i mesta za život novih pokoljenja, naravno i onih pripadnika dva naizgled neprijateljska naroda koji se i dalje bore za deo teritorije koja je nečija de facto, nečija de iure, a neki de facto priznaju i de iure.
Ovi narodi koji su shvatili, a da bi živeli u toleranciji i poštovanju onih drugih, doneli su Ustav koji štiti i jedne i druge, koji traži poštovanje i jednih i drugih i koji je osnov da takva društva i takve države i teritorije budu poželjno mesto za život za sve. Dakle, novi Ustav za tu teritoriju po modelu koji je istorijski dokazan kao uspešan je treći korak na putu rešenja. Samo tako postoji budućnost za te ljude na toj teritoriji. Nije pitanje čije je, već je pitanje kakvo je.
Ostaje dilema ko će ova tri koraka da predloži i sprovede. Sigurno je jedno, neće oni izrasli i uzbujali na ideologiji krvi i tla jer oni će i dalje proizvoditi nesreću, pre svega za svoje narode. I jedni će stalno tvrditi da je samo naše, a oni drugi da je samo njihovo.
I opet sa početka ove priče, zamisli život da živiš u državi koja nema jasne granice. One de iure postoje, ali de facto nisu te…
Zamisli život…
Autor Nebojša Rančić je ekspert za javne politike