Vođena je višedecenijska borba kako bi žene dobile pravo glasa, zatim pravo da učestvuju u političkom životu i procesima odlučivanja. Međutim, i nakon dugog perioda emancipacije postoji uverenje da je politika i dalje rezervisana za muškarce.
Čak 15% muškaraca sa juga Srbije smatra da žene ne treba da se bave politikom, a 10% njih navodi da žene ne mogu biti dobre političarke, zbog porodičnih obaveza. Sa druge strane i nešto više od 9% ispitanica smatra da ženama u politici nije mesto, a 12% njih sumnja u uspeh političarki, upravo zbog obaveza koje žena treba da ispunjava u kući, pokazalo je istraživanje Media i reform centra Niš na uzorku od nešto više od 500 ispitanika sa teritorije Niša i okoline.
Iako je procenat žena u Skupštini Republike Srbije porastao sa 1,6% , izabranih 1990. godine na 21,6% posle izbora 2008. godine, procenti i dalje ne govore u prilog postizanju rodne ravnopravnosti na mestima odlučivanja. Nakon izmene izbornih zakona 2011. godine, i izbora održanih 2012, broj narodnih poslanica se povećao na 32,4% kao direktna posledica tih izmena, navodi se u Lokalnom akcionom planu za rodnu ravnopravnost Grada Niša.
„Kada govorimo o prisustvu žena u parlamentu, mi imamo, faktički, zakonsko rešenje kojim je obezbeđeno da jedna trećina, odnosno svaki treći kandidat na listi mora da bude manje zastupljeni pol, odnosno, u slučaju Srbije, žena. Međutim, u praksi se vidi da je to puko ispunjavanje kvote, i da ni same političke partije kada kandiduju svoje predstavnike ne razmišljaju o tome zašto važno da žene budu jednako zastupljene“, ističe Jovana Strahinić iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju, i objašnjava:
„To se vidi i na osnovu toga da kada žena izgubi mandat, odnosno povuče se sa funkcije, ili ode na porodiljsko ili trudničko odsustvo, nju ne zamenjuje žena, već naredni kandidat sa liste, a s obzirom na to da je u 90% slučajeva broj žena na listi jednak zakonskom minimumu, automatski na njeno mesto dolazi muškarac.“
Žene gotovo nevidljive na lokalu
Iako postoje veliki pozitivni pomaci kada su žene u politici u pitanju, posebno na nacionalnom nivou, situacija je znatno drugačija kada je reč o regionalnom i lokalnom nivou. Naime, žene su tu gotovo nevidljive u organima izvršne vlasti.
„Deo problema leži i u tome što političke partije nemaju dovoljno razvijenu infrastrukturu na lokalu, jer su i one, kao i čitava država, centralizovane. Iz toga proizilazi da najkvalitetniji kadrovi, pa i kada se radi o ženama, prelaze na nacionalni nivo. One budu unapređene, a na jačanju kapaciteta na lokalu se ne radi,“ navodi Jovana Strahinić, i dodaje:
„Drugi deo problema je u tome, a to sam zaključila iz razgovora sa brojnim političarkama, da je zapravo mnogo teže raditi u svojoj sredini, gde vas sagledavaju i iz drugih uglova, ne samo kao odbornicu ili predstavnicu političke partije, već i kao ženu, suprugu, majku, nemajku, pa je taj socijalni pritisak još veći, te je teže dokazati svoje profesionalne kvalitete.“
Šta misle građani i građanke?
Što je pozicija viša to je manje žena
U publikaciji Rodna ravnopravnost u jedinicama lokalne samouprave, navodi se da je najveća razlika u učešću žena i muškaraca na najvišoj poziciji u opštinama/gradovima, na poziciji predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, tačnije da su na ovim visokim pozicijama žene manje zastupljene.
„Godinama unazad, naročito kada govorimo o visokim pozicijama, žene tu nisu dovoljno zastupljene, iz prostog razloga što je tradicionalno na ženama da brinu o domaćinstvu i deci, pa su samim tim u manje lagodnom položaju. Tu postoji i problem da se o ženama u javnom životu komentariše iz drugačijeg ugla, nego kada su muškarci u pitanju. Za njih se ne komentariše kako su se obukli ili našminkali,“ kaže Strahinić.
I Nevena Petrušić, profesorka na Pravnom fakultetu u Nišu i bivša Poverenica za ravnopravnost, tvrdi da se žene zaista suočavaju, kada je reč i o ulasku i u osvajanju javnog i političkog prostora u kome deluju, sa dosta poteškoća.
„Brojni su slučajevi diskriminacije, odnosno postupanja na osnovu rodnih stereotipa i predrasuda. Kada vi vidite jednu ženu, i kada je ona na nekoj poziciji gde donosi odluke, ostvaruje važne zadatke, vrši neku javnu funkciju, a nemate ni o čemu drugom da pišete nego o tome kako ona izgleda, kakvu boju voli, kakve cipele nosi i kolika joj je dužina suknje, onda sama ta činjenica pokazuje kako se na žene gleda“ ističe, i dodaje:
„U prvom planu su ženski atributi koje treba opisivati, a ne ono što žena radi, eventualno uspesi koje postiže… Dakle gleda se kako žena izgleda, a ne čuje šta ona ima da poruči javnosti. To je samo po sebi zapravo izraz stavova koji vladaju u našem društvu u odnosu na žene.“
Petrušić ističe da se u patrijarhalnom srpskom društvu još uvek smatra da je primarna uloga žene da bude majka, domaćica, da dobro izgleda, da bude lepa, i da se smeje.
„To zaista pogađa mnoge žene, i način na koji su žene percipirane je nešto što mnoge žene odvraća da se zapravo na nekin način angažuju, iako su to žene koje imaju šta da kažu, koje bi se rado kao ekspertkinje u nekim oblastima ostvarile.“
Rezultati pomenutog istraživanja pokazuju da su u samo 12 jedinica lokalne samouprave žene gradonačelnice ili predsednice opština, a u gradskim većima na četiri muškarca učestvuje tek jedna žena.
Statistika pokazuje i da je u čak 55 opština ili gradova (33%), broj odbornica ispod zakonskog minimuma.
“Eto vidite, i jedna vrlo jasna norma, koja dakle ne trpi različita tumačenja, je norma koja se ne poštuje. I sećam se izgovora ‘Šta da radimo, nemamo dovoljno kvalitetnih žena’. Taj izraz je upotrebljen. ‘Kvalitetni’ kao da se radi o nekoj stvari pa treba da bude kvalitetna, a naravno niko ne postavlja pitanje ‘imamo li dovoljno kvalitetnih muškaraca’,” naglašava Petrušić.
Zašto su političarke važne za društvo?
“Žene u politici i na pozicijama odlučivanja u vladama i zakonodavnim telima daju doprinos redefinisanju političkih prioriteta, stavljajući na dnevni red nove stavke koje odražavaju specifične probleme, vrednosti i iskustva žena i nude nove perspektive u vezi sa glavnim političkim pitanjima. Bez aktivnog učešća žena i uključivanja ženske perspektive u sve nivoe odlučivanja ne mogu se postići ciljevi ravnopravnosti, razvoja i mira”, navodi se u publikaciji Rodna ravnopravnost u jedinicama lokalne samouprave.
“Društvo čine žene i muškarci, u politici se donose odluke, kreira budućnost ovog društva, i u donošenju takvih odluka treba da učestvuju svi oni kojih se to tiče”, objašnjava Petrušić. “Dakle žena treba da bude svuda gde se odlučuje, jer se odlučuje o životima žena i muškaraca, odlučuje se o životima njihove dece, prema tome, nema ničeg prirodnijeg nego da se u jednoj zajednici odluke donose zajednički.“
Jovana Strahinić navodi da je značaj prisustva žena u svim procesima, osim emancipacije žena i dovođenja na jednak položaj, i to što „treba razmišljati iz drugog ugla, a žene jednostavno imaju drugačiju perspektivu.“
„Dobar primer je politika rađanja, koja je jako bitna ovoj vlasti – sigurno je da žene imaju veoma drugačije viđenje i mogu da sagledaju mnogo više aspekata u vezi sa ovom temom. Upravo zbog toga je važno da rodna zastupljenost na pozicijama odlučivanja predstavlja realnu strukturu stanovništva,“ objašnjava.
Odgovornost na institucijama
Nevena Petrušić naglašava da ono što usvojimo kao strategiju i kao akcioni plan za strategiju, treba striktno sprovoditi. “Treba obezbediti uslove da se to može sprovoditi, i to mora biti prevashodno posao države i njenih institucija.”
Strahinić zaključuje da dosta treba da se radi i na emancipaciji žena, i njihovom rasterećivanju, kao i razbijanju stereotipa da žena nije dobra žena ukoliko se ne bavi kućom i porodicom. „Treba da postane uobičajeno da i muškarac, kao partner, suprug ili otac, podnese terete tih drugih poslova, i da ženama damo prostora da se bave sobom i svojom karijerom“.
Medijski sadržaj „Zašto politika nosi pantalone?“ deo je projekta “Glasno i jasno o (ne)ravnopravnosti polova”, podržanog od strane grada Niša u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja od javnog interesa u 2017. godini.
