Zašto je umetnica uvek „estradna“, a umetnik uvek „veliki“?

Aleksandra Pejić / Foto: Aleksandar Radmanović

O izvanrednim ženama u oblasti umetnosti još od antičkih vremena bilo je malo reči. Čak i kada bi se o njima govorilo, opisivane su kao neobično talentovane žene koje su prevazišle ograničenja svoga pola i uspele u muškoj oblasti.

Žene koje su se bavile umetnošću vekovima su se suočavale sa izazovima rodne neravnopravnosti, kako u kontekstu obrazovanja, tako i prilikom pokušaja da od svojih dela zarade i steknu priznanja.

Većina umetnica sve do 19. veka bile su, pre svega, supruge ili ćerke umetnika, pa su ih obučavali muški rođaci. Njima nisu bile dozvoljene akademske studije, a ukoliko je bilo mogućnosti za školovanje, ženama su zabranjivani časovi anatomije. Zbog toga su one bile ograničene na portrete i mrtvu prirodu, navodi su Bruklinskog muzeja povodom izložbe „Žene umetnice 1550 – 1950“.

Izvor: tate.org.uk

Takođe, žene su vekovima sistematski isključivane iz podataka o istoriji umetnosti, jer je postojalo mišljanje da su žene inferiorni stvaraoci. U tom smislu, ilustrativan je “kompliment” umetnika Hansa Hofmana upućen apstraktnoj ekspresionistkinji Lenori Li Krasner: “Ovo je toliko dobro da je za ne poverovati da je delo žene.”

Jedino teže od biti glumac je biti glumica

U filmskoj industriji i danas postoji duboko ukorenjena diskriminacija i stereotipizacija osoba ženskog pola, pa iako žene čine polovinu svetskog stanovništva, u filmovima dobijaju manje od trećine uloga sa tekstom.

Rodna analiza 700 najpopularnijih filmova u periodu od 2007. do 2014. godine pokazala je da od analiziranih 30,835 likova, ženski su zastupljeni u samo 30.2% slučajeva. U samo 11% pomenutih filmova rodna zastupljenost i govorne uloge bile su izbalansirane.

Ukupno 21 od 100 najboljih filmova 2014. godine imalo je ženu kao glavnog lika, ili istaknutu glavnu žensku ulogu. Žene starije od 45 gotovo su nevidljive u vodećim ulogama.

Samo 21.8% govornih likova u akcionim filmovima i avanturama bile su žene, dok ih u komedijama ima 34%. U provokativnom izdanju prikazano je 27,9% žena, dok je to slučaj sa 8% muškaraca.

Aleksandra Pejić / Foto: Goran Vujic

„Nisam sigurna koliko su stereotipi i dalje uvreženi.  S obzirom da se krećem u krugu ljudi gde se svi učimo širini pogleda ili se barem trudimo, nisam imala prilike da to osetim na svojoj koži u tolikoj meri, ali u ’stvarnom’ svetu se svakako žena u kulturi i umetnosti čini kao egzotična i možda ne baš zaštićena vrsta“, priča glumica Aleksandra Pejić.

Glumac Dušan Matejić siguran je da se žene u umetnosti posmatraju kroz razne stereotipe – “počev od toga da su to neke neozbiljne žene, preko toga da nisu sposobne da imaju porodicu, pa do toga su to žene lakog morala. To je uvek tako bilo, i čini mi se da se teško i sporo iskorenjuje takav stav prisutan među ljudima.”

Međutim, on smatra da su, iako stereotipi postoje, žene u glumi sasvim ravnopravne sa muškarcima, i ističe da je ponekad popularnost glumice i veća, nego popularnost glumca.

Dušan Matejić / Foto: MRCN / T.Dj

“Ali, s druge strane, zbog stereotipa ume da se dovede u pitanje priznatost glumice! Često možemo da čujemo da je ova glumica dobila neku ulogu na ovaj ili onaj način ne tako lep i pohvalan. Naravno, predrasuda. I naravno, uspeh se ne prašta! Postoji stara rečenica – jedino teže od biti glumac je biti glumica, navodi Matejić.

60,9% muškaraca smatra da postoje brojne predrasude o umetnicama u Srbiji, a istog mišljenja je i 61,3% žena, pokazalo je istraživanje Media i reform centra Niš o mišljenjima građana juga Srbije o ravnopravnosti polova.

Aleksandra Pejić kaže da je put umetnosti svakako teži za žene:

„U najvećoj meri to je zbog nedostatka dobrih ženskih likova u literaturi. Samim tim se umanjuje i broj prilika i zadataka ženama u kojima mogu da se pokažu u punom sjaju, a to onda može delovati kao umanjivanje značaja.“

U samoj pozorišnoj istoriji je zanimljiva činjenica da su prvi glumci bili glumci, dakle – muškarci. Žene nisu igrale, nisu se bavile glumom. Muškarci su igrali i ženske uloge. Zatim, u dramskoj literaturi lako može da se primeti da je mnogo više muških likova nego ženskih, i mnogo više dobrih i kompleksnih, pa ako hoćete i glavnih muških uloga, nego ženskih. To je tako oduvek. Što ne znači da ne treba da se menja, priča Dušan Matejić.

Aleksandra i predrasude o „estradnim umetnicama“ objašnjava nedostatkom prilika da se žene u punoj meri iskažu:

„Taj nedostatak prilika može biti glavni okidač za biranje sredstava kojim će se do prilika doći, a samim tim i etiketa koje će se same prikačiti,“ zaključuje Pejić.

Da muškarci i žene imaju iste šanse kada je uspeh na polju umetnosti u pitanju smatra 70,3% muškaraca, dok isto smatra 58,3 ispitanica. 17,7% ispitanica ubeđeno je u suprotno.

Sindrom zadihane umetnice

Aleksandra Pejić / Foto: Srdjan Doroški

„Umetnost sama po sebi iziskuje ogromna ulaganja, što fizička, što vremenska, što emotivna, a s druge strane nije moguće ostvariti se kao umetnik ukoliko iza sebe nemate potporu u vidu porodice i ljudi koji vam znače“, priča Aleksandra, i dodaje:

Užasno je teško, bilo da ste muškarac ili žena u umetnosti. Potrebni su čelični živci i konstantno ostvarivanje kompromisa, a nije uvek jednostavno proceniti šta ide na koji tas vage da bi se ravnoteža uspostavila.

Ipak, kada govori o društveno nametnutim ulogama i široko rasprostranjenom „sindromu zadihane domaćice“ Aleksandra kaže da u njenoj priči tome nema mesta:

Pristajem na zadihanu domaćicu samo ako je stvar ličnog izbora! Ja mislim da smo taj sindrom posisali s majčinim mlekom, kao i grižu savesti. Kriva je možda delimično tradicija, loše postavljeni narativi, mentalitet i nedostatak preispitavnja.“

Umetnost o ravnopravnosti

Kada je reč o problemu neravnopravnosti polova, Aleksandra kaže da ga razni umetnički projekti revnosno tretiraju, i da je i sama u njima učestvovala, ali naglašava:

„Vrlo je bitno kako se temama rodne ravnopravnosti pristupa, jer pogrešna postavka ume da odvede i u pogrešno tumačenje. Svakog od nas boli druga priča, ali se prepoznajemo i susrećemo u zajedničkim. Od ogromnog je značaja da se te priče zapravo čuju i dopru do ljudi, a ne da se samo ispričaju zarad ispraznog pomodnog aktivizma, zaključuje.

Aleksandra Pejic / Foto: Nemanja Miščević

Medijski sadržaj „Zašto je umetnica uvek „estradna“, a umetnik uvek „veliki“?“ deo je projekta “Glasno i jasno o (ne)ravnopravnosti polova”, podržanog od strane grada Niša u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja od javnog interesa u 2017. godini.