Trgovina ljudima – problem svih nas

Foto: B.R

Seksualna eksploatacija je najdominantniji oblik trgovine ljudima i žene su najizloženije – pokazuje statistika. Postoje brojni načini vrbovanja, a najčešće se koriste lažna obećanja o besplatnim putovanjima u inostranstvo, lažni oglasi za posao, prinudni brakovi, kao i lover boy strategija, odnosno lažni dečko koji poziva devojku da zajedno započnu novi život u inostranstvu. Znanje o tome ko sve može biti žrtva trafikinga, kako prepoznati žrtvu i kome se obratiti za pomoć su najbolji načini za prevenciju trgovine ljudima – istaknuto je na prvoj regionalnoj konferenciji o trafikingu u Nišu. Na konferenciji su učestvovali Ćelstina Mukolari (Çelstina Muçollari) iz udruženja Žene ženama (Skadar, Albanija), zatim Radmila Žigić iz bosanskog udruženja Lara, predstavnica udruženja Astra iz Beograda Marija Anđelković i Tatjana Nikolić iz niškog Centra za devojke i Anti trafiking mreže. Na konferenciji je govorila i Sanja Kljajić iz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima iz Beograda i Mitar Đurašković nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima.

“Konferencije poput ove su dobar način da se spreči trgovina ljudima – potrebno je umrežavanje i saradnja. Uverili smo se da kriminalci vrlo brzo i lako sarađuju, što znači da se  i institucije i nevladine organizacije moraju povezivati na svim nivoima. Neophodno je da znamo koje su grupe najugroženije – mlade žene, deca, deca romske populacije, socijalno ugroženi, kao i na koji način možemo prepoznati žrtvu trgovine ljudima“, kaže Radmila Žigić iz udruženja Lara, u Bosni i Hercegovini. Ona dodaje da devojčice i žene koje su trafikovane, a budu u skloništu neko vreme, odnosno potraže pomoć, mnogo lakše prebrode sve, lakše grade novi život u odnosu na one koje odluče da se same bore sa tim.

“Najbolji način prevencije je plasiranje brojnih informacija u etar – zbog čega su nam mediji dragoceni. Treba govoriti o načinu na koji trgovci vrbuju ljude, kako da prepoznaju žrtvu trafikinga i na koji način osoba može biti eksploatisana. Mislim da je neophodno da dođemo do što većeg broja žrtava, jer je  siva brojka na ovom području velika. Treba posebno raditi na prepoznavanju žrtava, to jest kako da ih prepoznaju svi oni koji mogu doći u kontakt sa njima. Zbog toga je jedna od glavnih aktivnosti Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima razvoj i preciziranje pokazatelja da je osoba žrtva trafikinga, i to pokazatelja za različite sisteme. Potpuno je drugačiji način na koji nastavnik u školi može da prepozna dete koje je žrtva trgovine i kako to može da uradi socijalni rad, na primer. Institucije ne mogu da reaguju ako nemaju informaciju“, kaže Sanja Kljajić iz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima.

Ćelstina Mukolari (Çelstina Muçollari), psiholog u udruženju Žene ženama u Albaniji ističe da ova organizacija ima i skloništa za hitne slučajeve, što znači da potencijalna žrtva ili žrtva trgovine ljudima prvobitno biva smeštena tamo, a kasnije se premešta u specijalizovano sklonište za žrtve trgovine ljudima, gde dobija potrebnu pomoć. „Od 2006. godine Albanija pripada zemljama koje su i početne i završne tačke trgovine ljudima, pre svega trgovine ženama i devojkama, a do sada je zabeleženo 109 slučajeva“, dodaje ona.

Najbolje mere zaštite od trgovine ljudima prema Antitrafiking mreži, koju čine osam organizacija iz svih delova Srbije, su provera poslodavaca u inostranstvu i ugovora o radu, provera firme preko koje putujemo, raspitivanje o našoj ambasadi u zemlji u koju odlazimo, kao i osoba od poverenja sa kojom imamo tajnu reč, odnosno lozinku koju kažemo ako mislimo da smo u opasnosti. Ovoj osobi je takođe poželjno dostaviti fotokopiju ličnih dokumenata. Ova organizacija ima i aplikaciju „Ban Human Trafficking“ koja može pomoći u prevenciji trafikinga.

„Od 2000. godine do 2016. godine SOS telefon udruženja Astra imao je 28.846 poziva. Od toga imali smo 4.838 klijenata – to nisu samo žrtve trafikinga već i njihove porodice i prijatelji. Identifikovali smo 485 žrtava, od kojih je 35% bilo maloletno. Ranije su žrtve trafikinga uglavnom bile iz Moldavije, Rusije, Ukrajine, međutim sve je više slučajeva interne trgovine, odnosno trgovine u zemlji. Institucije se sve više uključuju, a sama definicija trgovine ljudima mnogo je bolja nego što je bila. Ipak, identifikacija žrtava i direktan rad sa žrtvama još uvek predstavlja najveću prepreku. Još uvek se dešava da se žrtve sreću u sudnici sa onima koji su ih eksploatisali, što ne poboljšava saradnju žrtava i institucija“, rekla je Marija Anđelković iz udruženja Astra.

Prosečno trajanje sudskog postupka kada je reč o trgovini ljudima je 2 godine i 4 meseca. Najduži postupak trajao je 5 godina, a najkraći samo 3 meseca. Prema rečima predstavnika organizacija koje pomažu žrtvama trafikinga najviše zabrinjava to što je 52% presuda oslobađajuće.

„Od kako je 2009. godine trgovac ljudima osuđen na 45 dana zatvora, pokrenuta je inicijativa za isključenje olakšavajućih okolnosti kada su u pitanju ovakvi slučajevi. Minimalna kazna zatvora je 3 godine, a ako je eksploatisan maloletnik pet godina, a kada je reč o kriminalnim grupama 10 godina zatvora“, ističe nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima Mitar Đurašković.

Pomenimo na kraju da je grad Niš jedini veći grad u regionu koji ima Deklaraciju o borbi protiv trgovine ljudima, usvojenu 2013. godine.