Meraklijka, Nišlijka, naučnica, slikarka, violinistkinja, lokal patriotkinja – Aleksandra Mirić voli Niš i južnu Srbiju na poseban način. To pokazuje kroz naučni rad, posvećenost kulturnoj baštini i umetnošću.
Ove godine njena slika „Sveci što marširaju“ nagrađena je godišnjom nagradom „Matiću u čast“, na jedinom konkursu u Srbiji na temu nadrealizma. Slikarstvo je za Aleksandru hobi u kome ima najveću slobodu, a kao arhitekta-konzervator svoju profesionalnu karijeru posvetila je kulturno-istorijskom nasleđu južne i jugoistočne Srbije. Živela je dugo na relaciji Niš – Francuska. Na Univerzitetu Lion 2 u Francuskoj odbranila je doktorat u oblasti arheologije, a na Univerzitetu u Nišu, doktorat iz arhitekture.
Aleksandrina orijentacija na proučavanje baštine potekla je, kako kaže „iz edukacije, odnosno iz vaspitanja koje je ponela iz porodice – da poštuje porodično nasleđe“, što je definisalo njenu profesionalnu karijeru.
„U mojoj porodici je jako potenciran transfer vrednosti i baština se pre svega odnosi na vrednosti koje sam ponela od njih. Ja sam partizansko dete, ja sam dete ljudi koji veruju u rad, koji veruju u iskrenu posvećenost i u filantropiju. To je nasleđe koje mi je ostavljeno na čuvanje, gde nisam imala izbora da ne verujem u empatiju, u filantropiju, u antifašizam, u slobodu… Svesna sam da je to porodično nasleđe uticalo i na one najintimnije momente mog stvaralaštva – što u arhitekturi, što u slikarstvu“, kaže Aleksandra.
U njenom ateljeu, uz slike su i reparirani komadi starog nameštaja i drugi porodični predmeti koji su joj dragi. Ona veruje u to da stvari, dokle god je to moguće, treba koristiti i da nas u današnje vreme to izdvaja iz „tog ludila potrošačkog društva“. Trudi se da sve što za nju nosi neku emociju i lepu energiju porodičnog života, upotrebljava dokle god može.
„Bila sam na lepoj svadbi i nosila sam najvredniju stvar koju imam u garderobi. To je haljina pravljena od spavaćice moje prababe koja je bila lepo tkana, pamučno platno, fino, a koje su moja nana i moja mama vezle. I mnogo mi je draga. Ta haljina iz generacije u generaciju postaje sve kraća, međutim, evo četvrta generacija kako je ona u funkciji i mnogo je volim, zaista. Ja sam sa te svadbe ponela neku novu emociju, koja jeste utkana u tu haljinu“.
Južnjački mentalitet joj u mnogome odgovara. Bez obzira što je živela van Srbije i bila jako otvorena za kulturne različitosti, Niš je uvek bio njen prvi izbor. U ovim krajevima ona vidi nešto posebno i izdvaja duh ovih krajeva kao najveću specifičnost.
„Mislim da mi – ovakvi posebni kakvi jesmo, zapravo jesmo deo nekog sveta u kome treba bežati od ekstrema koje nacionalizam uzgaja i podržava. Patriotizam ili lokal patriotizam, s druge strane, svedoči o jednoj otvorenosti da se uživa u lepotama lokalnog, ali i spremnosti da se uživa u lepotama nekog drugog lokalnog i neke druge sredine. Mi uživamo u svojim meracima na drugačiji način u odnosu na ljude severne Srbije. Ali, baš te male posebnosti nas čine specifičnim. To što ja volim naše merake, ne znači da možda ne bih uživala u nekom sevdahu“.
Svoj merak iskazuje i kroz violinu. Od kako su joj roditelji „tutnuli“ instrument u ruke, bez mnogo pitanja, u periodu kada je sticala opšte obrazovanje, interesovanje za kulturu ovih krajeva je iskazivala i kroz muziku.
„Meni se muzika zapatila i posebnu satisfakciju sam osetila kada sam počela da sviram u AKUD „ORO“. Tamo sam petnaest godina bila prva violina, zato što je i to bio način da istražim nešto što me mnogo zanimalo, a to jeste kultura ovih krajeva. Tako da ja sad prepoznajem melodije i znam mnogo toga o toj muzici – to su ritmovi koje sanjam, koji su mi u srcu. Violinu sam aktivno svirala ranije. Sviram je još uvek – iz meraka“.
Slikarstvo je nešto što dugujem sama sebi
Slika „Sveci što marširaju“ koju je Aleksandra naslikala na likovnoj koloniji „Art to go jazzy“ 2016, tokom trajanja Nišvila, nagrađena je godišnjom nagradom na jedinom likovnom konkursu u Srbiji na temu nadrealizma „Matiću u čast“. Sledeće godine, u Narodnom muzeju Ćuprije, Aleksandra će otvoriti samostalnu izložbu. „To je nešto što me mnogo veseli zato što je fina šansa da se naprave novi kontakti, da se upoznaju novi, lepi, fini ljudi. Umetnici su ti koji su stalno u preispitivanju, koji su u stalnoj potrazi za refleksijom svog rada, koji su u muci da plasiraju svoja dela i baš ova vrsta podrške je nešto što mi se čini da mi je trebalo u tom trenutku, tako da je nagrada došla u lepo vreme“.
Arhitektura, koja joj na neki način pruža mogućnost da bude kreativna, ne pruža joj dovoljno slobode, zbog toga što se u ovoj oblasti, kao i u arheologiji, bavi pre svega naučnim radom. Ona objavljuje naučne radove koji su javni i podložni kritici, pa za nju nose presiju „akademskog obrazovanja i očekivanja visokog kvaliteta“, za razliku od slikarstva.
„Slikarstvo je nešto što dugujem sama sebi i nešto što se duboko tiče moje intime. Gde, za razliku od arhitekture i arheologije, spomenika kulture uopšte, ne moram da budem racionalna, ne moram da isporučim vrhunski proizvod i u krajnjem slučaju snosim odgovornost isključivo sama prema sebi. Ja slikam tako neku sliku koja je zabavna, koja je dobar štos i onda u razgovoru sa nekim ko se zagleda u nju čujem da sam ja zapravo itekako prosula svoju intimu po tom delu, a da toga možda nisam ni bila svesna“.
Mi još uvek kulturnim dobrima dajemo isključivo kulturnu namenu
Aleksandra je 2016, u saradnji sa Media i reform centrom Niš, radila na projektu o Bubnju kojim je javnosti Niša i Srbije, kroz dvodelni dokumentarni film „Priča o slobodi“, predstavljen jedan značajan događaj za istoriju i identitet građana Niša. Nakon emitovanja filma, pokrenuta je akcija „umetničke valorizacije, odnosno revalorizacije“ spomenika na Bubnju koji je, šezdesetih godina prošlog veka, projektovao hrvatski vajar Ivan Sabolić.
„Imamo delo Hrvata koje je preživelo ove nove ratove, ostalo neoskrnavljeno i koje nosi ogromnu vrednost slobode, antifašizma, tolerancije i jednakosti. Takvo delo je bilo zapušteno i zanemareno i mi smo nekako rešili da ga se setimo ponovo. Aplicirali smo i dobili, uz podršku Ministarstva kulture, i šansu da iznesemo svoja razmišljanja u Srpskom kulturnom centru u Parizu. Media i reform centar je time uradio mnogo lepu stvar za Bubanj, jer je nešto kasnije, na zahtev niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, potraživan određeni novac za sanaciju Bubnja i država ga je odobrila. Ovaj kompleksni projekat zaokružićemo formiranjem digitalne baze podataka o Bubnju, do kojih smo došli tokom naših istraživanja. Time će sva ta saznanja koja su jako bitna za istoriju našeg naroda učiniti javnim i svima dostupnim“.
Na koji način se u Francuskoj odnose prema spomenicima kulture saznala je dok je bila na specijalizaciji u oblasti valorizacije spomenika kulture u gradu Arlu. Tamo se dosta radi na ličnom kontaktu radnika u kulturi sa publikom, a kada nema novca za velike projekte, interaktivne prezentacije, 3D modele i rekonstrukcije, organizuju se vođene posete i narod na taj način uči o svom gradu koji tada prestaje da bude tuđi, već „moj grad“. Ono što je takođe primetila u radu inostranih službi u kulturi je i fleksibilnost u upotrebi spomenika kulture.
„Ako je nešto zapušteno, a pri tom ima određenu istorijsku, kulturnu ili nekakvu drugu društvenu vrednost i to nešto postane kafana, pri čemu vlasnik kafane o dobru koje koristi brine domaćinski, u dogovoru sa službama koje se bave tehničkom zaštitom dobra – ja protiv toga nemam ništa! Ja ću rado pojesti šniclu u takvoj kafani. U Francuskoj rado odgledam film savremene kinematografije u bioskopskoj sali koja je napravljena u nekoj staroj katedrali. Mi još uvuek imamo težnju da kulturnim dobrima dajemo isključivo kulturnu namenu, što u savremenom društvu, koje voli zabavu, voli provod, voli dobru šniclu – ne prolazi baš najbolje“.
Još jedan problem su selektivnost u tretiranju spomenika kulture iz pojedinih perioda i nedovoljno atraktivne postavke koje godinama nisu menjane, pa samim tim i ne privlače posetioce da im se vraćaju. „Dozvoljavam sebi, vrlo bezobrazno, da kažem – postavke često jesu dosadne i neatraktivne, pa ljudi ostanu indiferentni, ne tiče ih se nikako. Prosto me je sramota kada me pitaju moje kolege da li sam posetila skoro neku instituciju. Ja kažem nisam. Bila sam zadnji put u trećem razredu osnovne škole i onako, bude mi neprijatno, pa se setim da se od tada do današnjih dana ništa nije desilo, a prošlo je trideset godina i žalim slučaj… To ne treba da bude kompliment ljudima koji se tim spomenicima bave“.
Pre skoro desetak godina Grad Niš se učlanio u Asocijaciju Evropskih gradova kulture AVEC, čiji je Aleksandra ambasador za južnu i jugoistočnu Srbiju, kako bi valorizovao svoju baštinu i stavio je u poziciju motora pokretača lokalnog ekonomskog razvoja. Članstvo u AVEC-u, Nišu je pružilo mogućnost korišćenja metodološkog vodiča Kvolisitis (Qualicities), čija je poenta da grad koji ima neke vrednosti postane grad kvaliteta. Implementacija strategije Kvolisitis trenutno stagnira, pa se Aleksandra, kao edukator Kvolisitisa, u poslednje vreme sa kolegama trudi da ova strategija ponovo zaživi. A za svoju dušu, sprema izložbu slika o meraku – o svakodnevnim sitnim zadovoljstvima koja ništa ne koštaju, a koja će biti izložena po čitavom Balkanu.
