Tačno devet decenija prošlo je od rođenja “princa poezije”, Nišlije Branka Miljkovića. Iza sebe je ostavio nekoliko značajnih dela, a njegova prerana smrt za neke je i danas misterija. Mediji su ga nekada predstavljali kao “mračnu pojavu” i “ukletog pesnika”, podseća pisac Dejan Stojiljković. Ipak, danas, kako kaže, on je inspiracija umetnicima, a lagano izlazi na videlo slika pravog Miljkovića.
Rođen između dva svetska rata, odrastao u ratnim godinama, stvarao u svojim dvadesetim… Jedan od najpoznatijih srpskih pesnika i rođeni Nišlija, ostavio je veliki trag u domaćoj književnosti. Iza sebe je ostavio pet zbirki pesama: “Uzalud je budim”, “Poreklo nade”, “Smrću protiv smrti”, “Vatra i ništa” i “Krv koja svijetli”. Pisao je i eseje i kritike, a bavio se i prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.
Ipak, Petar Džadžić, književni kritičar i navodni Brankov prijatelj, napisao je da se “Miljković drogirao smrću”, pa je tumačenje njegove poezije, naročito akademsko, kretalo upravo od te rečenice. I u javnosti, “princ poezije” kako ga danas zovemo, nekada je izgledao mračno. Pisac Dejan Stojiljković, autor knjige o Branku “Zvezda nad prazninom”, kaže da je u medijima, a i šire, plasiran i kao “ukleti pesnik sa nakrivljenim šeširom od čijeg oboda mu se ne vide oči”.
Vremenom se to promenilo i lagano izlazi na videlo slika pravog Miljkovića, genija punog života, koji je voleo ljude i svet oko sebe i izgarao u svom pozivu pesnika. Zato je i meni bila želja da u romanu opišem tog Branka koji je bio dobar drug, sin i brat, koga su prijatelji i kolege poštovali a žene volele – kaže Stojiljković.
Dejan Stojiljković; Foto: MRCN/B.R.
U vreme kada je Branko živeo i stvarao, umetnici su važili za društveno-odgovorne pojedince, koji se bave i realnim problemima u društvu. Društvena pozicija umetnika se u današnje vreme, vreme tranzicije, izgubila, smatra Stojiljković.
U periodu kada je Branko živeo, postojao je fenomen “druga pisca” kao društveno odgovorne individue koja se ne bavi samo umetnošću već se fokusira i na realne probleme oko sebe. To se najlakše postizalo članstvom u Komunističkoj partiji gde se i Branko učlanio. Ali njemu nije trebala nikakva članska karta da pokaže svoj blistavi talenat. Zato su ga mnogi netalentovani mediokriteti prezirali i podmetali mu, ogovarali ga i saplitali.
I upravo zbog nesporazuma sa nekim pesnicima i prijateljima, Branko je 1960. godine otišao u Zagreb kako bi radio kao urednik kulture u “Radio Zagrebu”.
“Najsjajniji plamen najbrže izgori”
Nedugo nakon odlaska u Zagreb, 12. februara 1961. godine, u svojoj 27. godini, pronađen je kako kleči obešen o drvo. Taj događaj, kao i poslednje tri godine Brankovog života, prati Stojiljkovićev roman “Zvezda nad prazninom”. Autor romana uveren je da je pesnik ubijen. Ipak, objašnjava i zašto do danas manjkaju dokazi i ne znamo šta se zaista dogodilo.
Zato što u totalitarnim državama tako biva. A socijalistička Jugoslavija u vreme Branka jeste bila to. Jedna partija, jednoumlje, jedan jedini i doživotni predsednik… Zato je Branko i bio prilično subverzivna pojava, ne samo u pisanju, nego i u privatnom životu. Ta kolizija sa sistemom, gde nije imao nikakve šanse da pobedi, odvela ga je prvo neku vrstu autodestruktivnog samoegzila a onda u Zagreb, gde je pronađen kako kleči obešen o drvce debljine dečje ruke. Čak je na glavi imao šešir, nakrivljen.
Stojiljković kaže i da porodici nikad nije dostavljen izveštaj o obdukciji, a i da je “cela istraga o navodnom samoubistvu je na brzinu zbrda-zdola sprovedena i zaključena bez iole relevantnog dokaza da je pesnik digao ruku na sebe”. Takođe, ni Miljkovićeva porodica nikad nije prihvatila teoriju o Brankovom samoubistvu. UZ to, kaže Stojiljković, sva dokumentacija je uništena, a dva dosijea koje je Branko imao u policiji i DB-u su prazna.
Opet, mnogo decenija kasnije – njegova poezija se čita a on je mitska figura za neke nove generacije i inspiracija mladim i manje mladim umetnicima. Njegovo delo živi i to je svojevrsna pobeda nad smrću.
Nakon romana, o životu i radu Branka Miljkovića moglo bi da se priča i na daskama koje život znače.
Postoji preliminarni dogovor da se predstava po romanu postavi u jednom beogradskom pozorištu, pošto nisam uspeo da se dogovorim sa upravom Narodnog pozorišta u Nišu jer su oni smatrali da to treba da bude još jedna u nizu jeftinih tezgi koje rade a ne ansambl predstava kakvu umetnik Miljkovićeve veličine i značaja zaslužuje. Takođe, kontaktirao me je jedan ozbiljan producent sa željom da se roman pretoči u tv seriju – navodi Stojiljković.
Branko Miljković je dokaz da je izreka “Najsjajniji plamen najbrže izgori” apsolutno tačna,smatra pisac Dejan Stojiljković.
