Da li znate da u Nišu, gradu na jugu Srbije, postoji mesto na kome je tokom II svetskog rata život izgubilo toliko ljudi, da im se i broj ne zna? Zimi i leti, po vejavici i suncu, iz obližnjeg logora smrti, na brdo Bubanj dovođeni su i tu streljani, partizani, komunisti, saboteri, oni koji su ubijani radi odmazde ili označavani nižom rasom. Gotovo celokupna jevrejska zajednica Niša, nestala je na ovom mestu.
Najveći broj ljudi fašisti su streljali na Bubnju odmah posle uspešnog bekstva 108 logoraša iz Koncentracionog logora na Crvenom krstu u noći između 11. i 12. februara 1942. godine. Tela pogubljenih su u danima pred kraj rata, u pokušaju prikrivanja tragova zločina, otkopana i spaljena. I od njihovog praha je brdo Bubanj postajalo sve veće, sve nadmenije. Ono je danas ne samo svedočanstvo zločina i mesto sećanja na stradale, već i simbol otpora i pobede nad fašizmom.
O percepciji značaja stratišta u posleratnom društvu svedoči podatak da je od početka potrage za odgovarajućim idejnim rešenjem memorijalnog parka do njegove realizacije, 1963. prošlo skoro deset godina. Vodeći računa o tome da spomenik po svojoj izražajnosti treba da predstavlja prošlost, sadašnjost i budućnost, doneta je odluka da se na konkursu prihvati rad zagrebačkog vajara Ivana Sabolića. On je osmislio memorijal koga čine pristupna staza, arhitrav sa reljefom, popločani plato i spomenik tri uzdignute pesnice. Ovaj park, simbolički srazmeran veličini žrtava, je, po zamisli autora simbol borbe, pobede i prkosa, mesto na kome buduće generacije mogu da uživaju u progresu koje je sloboda donela.
Na arhitravu, reljefu dužine 32 metra, predstavljeno je pet kompozicija, koje simbolišu mašinu za ubijanje, vešanje i streljanje rodoljuba, bunt naroda, kapitulaciju osvajača i najzad, plodove pobede- nezadrživo kretanje progresa. Na njemu su uklesani stihovi niškog akademskog slikara Ivana Vučkovića.
„Iz krvi komunista i rodoljuba nicale su pesnice revolucije, pesnice slobode.
Streljali su nas, ali nikada nisu ubili, nikada pokorili.
Mi smo zgazili mrak i suncu oslobodili put.“
Iza arhitrava se prostire terasasti plato sa čije se travnate površine uzdižu se tri ogromne betonske pesnice visine 13, 14 i 16 metara. Preteći izmahnute put neba, one simbolišu bunt i ustanički zov jednog slobodnog naroda.
Prošlo je više od pola veka od dana inauguracije bubanjskih pesnica. Kao proglašeno kulturno dobro od izuzetnog značaja spomenik je sačuvan u periodu posle raspada Jugoslavije. Komunističko znamenje je uklanjano, identitet gradova menjan, a pesnice sa Bubnja su trajale. One su, poput istodobnih spomenika podignute kako bi podsećale na tragična i slavna dešavanja iz prošlosti, ali su podignute i da vaspitavaju. Umetničkom koncepcijom i snagom lokalnog i ličnog emotivnog nasleđa naroda ovog dela Srbije, pesnice su nadrasle političku poruku koju nose. Bubanj je kao čuvar sećanja na žrtve i nosilac poruke univerzalnosti slobode, nadrastao monopol trenutne politike.
Ipak, Bubanj je tokom poslednjih decenija bio skrajnut sa kulturne mape ovih krajeva, a pažnja je bila posvećena drugim istorijskim periodima.
Možda je sada trenutak da se upitamo da li time pokazujemo da smo odustali od promocije vrednosti borbe za slobodu? Da li je u međuvremenu Bubanj kao otelotvorenje kolektivniog pamćenja postalo deo kolektivnog zaborava?
