„Munjevitim akcijama treba u svim garnizonima u Srbiji najhitnije sprovesti kao taoce sve komuniste, sve muškarce na koje pada sumnja, sve Jevreje i izvestan broj nacionalistički i demokratski nastrojenih stanovnika“ glasilo je naređenje generala Bemea 10. oktobra 1941.
Ovom naredbom započet je holokaust (sistemski progon i genocid etničkih grupa u Drugom svetskom ratu od strane Trećeg rajha i njegovih saveznika) u okupiranoj Srbiji. Nekoliko meseci kasnije, tačnije maja 1942. godine Emanuel Šefer, SS oberfirer i šef službi bezbednosti Trećeg rajha u Srbiji, proglasio je Beograd jednim od prvih „judenfrei“ (oslobođenim od Jevreja) gradova u Evropi.
Svi jevrejski muškarci u Nišu uhapšeni su već 20. oktobra 1941. i odvedeni u Logor „Crveni krst“, a njihove žene i deca prebačeni su u logor Sajmište u Beogradu. Zatočeni Jevreji iz niškog logora streljani su na stratišu Bubanj nakon pokušaja bega logoraša 12. februara u znak odmazde, a poslednja dva Jevrejina, od kojih je jedan bio doktor Velizar Pijade, streljana su 1943. godine. Jevrejske žene i deca ubijeni su u gasnim komorama u Beogradu.
Oko 340 niških Jevreja, od ukupno 352 koliko ih je po popisu živelo u Nišu, stradalo je. Kako navodi predsednica niške jevrejeske opštine Jasna Ćirić, niko od predratnih Jevreja iz Niša nije preživeo Drugi svetski rat i dodaje da je nekoliko porodica, koje trenutno žive u Nišu, došlo iz drugih gradova.
Ukupan broj jevrejskih žrtava tokom Drugog svetskog rata procenjuje se na 4-6 miliona. Oslobađanje nacističkog logora Aušvic u Poljskoj 27. januara 1945. od strane 322. streljačke divizije Crvene armije, Ujedinjene nacije uzele su kao datum obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta 2005. godine.
Osim Jevreja, komunista i ostalih protivnika nacizma, u niškom logoru bili su zatočeni i Romi iz Niša i okoline. O Romima u logoru svedoče dokumenta, kao i romska narodna pesma Phabol lampa, čiji je najpoznatiji interpretator bio poznati niški i romski muzičar Muharem Redžepi, otac novinara i aktiviste Turkijana Redžepija.
„Zna se približan broj i srpskih i jevrejskih, a naše žrtve kao da nemaju značaja, i eto, nema nas nigde, a dali smo doprinos i u borbi u Drugom svetskom ratu“ tvrdi Redžepi i dodaje „Što se tiče Logora, pre nekoliko godina snimljen je dokumentarac o stradanju Roma, i osim tog filma, koji ne znam gde je, i jedne knjige nemamo ko da nam priča kako je bilo tamo jer nema više nijednog živog svedoka“.
U Arhivu grada Niša, Narodnom muzeju Niš, Memorijalnom kompleksu “12. februar”, Muzeju žrtava genocida u Beogradu, kao i u muzejima i institutima koji proučavaju holokasut čuvaju se svedočenja očevidaca hapšenja, progona i ubijanja Jevreja, Roma i ostalih koji su progonjeni ili su se borili protiv nacističkog režima.
“Meseca februara 1942. godine odveden sam od strane Feldžandarmerije oko četiri sata izjutra zajedno sa oko 25 mojih sunarodnika (Cigana) kamionom na mesto zvano Bubanj. Po našem dolasku dobili smo od Nemaca ašove i krampove, pa smo čekali do 6 časova, a tada su počeli da pristižu kamioni sa Jevrejima. Kad bi kamion stigao, Nemci su izvodili iz njega po 12 lica, pa ako su bila nešto bolje odevena, svlačili ih i potom odvodili na jedno 30-40 metara od kamiona. Tu bi ih poređali leđima okrenutim Nemcima koji treba da ih streljaju. Na 6 metara daljine od žrtava, stojali su oko 12 Nemaca i na dati znak pucali u potiljak žrtava. Pošto je posao završen sa prvom dvanaestoricom, Nemci su dovodili drugih 12. Tako je to išlo celog dana, sve do 4 časa po podne, tako da je celog dana streljano 1000 osoba. Sva streljana lica bili su Jevreji, a među njima i dve žene i oko 12 dečaka između 12-13 godina”
Percepcija Holokausta u današnjem Nišu
Nizom događaja u svetu obeležen je Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta. U Nišu, osim izložbe DEHUMANIZACIJA u EU info pointu, nije bilo drugih spomena na žrtave ovog stravičnog događaja.
„Obeležavanja ima svuda, osim u Nišu, koji ovaj dan ne konstatuje”, kaže Jasna Ćirć i dodaje da je pokušala da, kao predsednica jevrejske opštine, održi sećanje na sve žrtve koje su u Nišu stradale tokom Drugog svetskog rata.
„Iz Niša ima nastavnika osnovnih i srednjih škola koji su o trošku Izraela išli da izučavaju holokaust, ali na žalost, vidite, nisu se uopšte setili ovog dana“ zaključuje Ćirić.
Da je bitno sećati se stradalih i na ovaj dan, saglasan je i Turkijan Režepi
„Kod nas te ’kulture’ sećanja nema – ni vlasti, ni grad, ni opština, a ni mi pripadnici romske zajednice ne sećamo se“ kaže on i dodaje da treba ovaj dan da se nekako naglasi, kao i da je potrebno da se za to dobije i podrška lokalne samouprave, „pa čak i da je samo polaganje venca na Bubunju“.
Pouke holokausta
Istoričar Vladimir Veljković navodi da „treba staviti jači akcenat na to šta je u stvari bio nacizam“ kao ideologija sa njenom genocidnom politkom i rušilačkim odnosom prema tekovinama evropske civilizacije.
Osim borbe protiv „povrtka nacizma“, Veljković kaže da je potrebno proučiti način na koji su građani pacifikovani – u Nišu je bio logor, „a sa druge strane grad u kome se to dešava nastavlja da živi svoj život“.
„Zadatak je istoričara da prouči zbog čega su ti ljudi pristali da budu mirni, zbog čega nisu uzeli puške u ruke i krenuli da oslobode taj logor“ kaže on „I kako su jednostavno mogli da se pomire sa jednim terorističkim poretkom, koji bez ikakvih problema satire njihove sugrađane“.
4 Comments
Zapanjujuće je koliko netačnosti, faktografskih grešaka, pa i prekrajanja istorije se koncentrisalo u samo jednom članku.
Prvo i osnovno, vređa kako intelekt tako i dostojanstvo upadljivo izbegavanje pominjanja pojmova “Nemačka” i “Nemci” u celom članku. Sramno, podaničko prekrajanje istorije, i to na na ovaj dan i na ovu temu, je više nego nedopustivo; to je naprosto agresivno arogantno smejanje u lice žrtvama i njihovim potomcima.
Fotografija uz tekst nije iz Niša već iz Šapca. Takođe, sugeriše da su glavni akteri holokausta, genocida nad Romima, i zločina nad stanovništvom Srbije – Srbi.
Judenfrei nije proglašen Beograd, već Srbija. Aktivnosti koje su vodile uništenju Jevreja nisu počele tek 10. oktobra 1941. godine, već odmah nakon napada nemačke na Jugoslaviju i kapitulacije, nizom naredbi i akata kojima su Jevreji obeleženi i kojima su im oduzeta osnovna ljudska i građanska prava.
Ostaje nejasno kako su “Jevrejske žene i deca ubijeni (su) u gasnim komorama u beogradskom logoru nakon streljanja na Bubnju”; prvo su bili streljani na Bubnju, pa ubijeni u Beogradu? Takođe, u logoru “Sajmište” nije bilo nikakvih gasnih komora, a u samom logoru nije vršeno ubijanje.
Ako je od 352 niških Jevreja u ratu stradalo “oko 340”, kako to da “niko od predratnih Jevreja iz Niša nije preživeo Drugi svetski rat”?
Holokaust nije “sistemski progon i genocid etničkih grupa u Drugom svetskom ratu od strane Trećeg rajha i njegovih saveznika” već isključivo označava genocid nad Jevrejima u tom ratu.
Ako ovaj članak poručuje kakvu reformu srpskih medija treba izvršiti, onda je bolje da se ne diraju, takvi kakvi su.
Novinar je već u uvodu naveo generala Bemea, Treći rajh i njegove saveznike kao krivce za holokaust. Sasvim je jasno da se radi o Nemačkoj.
Takođe, holokaust je progon ne samo Jevreja več i nas Roma kao i Slovena u Evropi. O ostalom, pogledajte i pročitajte svedočenja preživelih i njihova sećanja na odnos Nišlija prema logorašima, Romima pre svih, pa će vam biti jasnije da su i mnogi naši sugrađani sarađivali sa okupatorom.
Članak pomaže da se i istina o nama Romima pročita.
Rasime, internet je veliki i blizu; informacije su na dohvat ruke. Holokaust označava isključivo genocid nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu, i ne obuhvata ni Rome, ni pripadnike nekog drugog naroda ili vere. U novinarstvu, baš kao i u nauci pa i u svakodnevnom životu, pojmovi treba da se razumeju i upotrebljavaju na odgovarajući način.
Izbegavanje pominjanja Nemačke i Nemaca kao okupatora i ubica u Srbiji u vreme Drugog svetskog rata je upadljivo, toliko da se ne može se tumačiti drugačije nego kao namerno. prosečnom čitaocu nije ni malo jasno čiji su bili pominjani oficiri, i šta je to “Treći rajh”. Jugoslaviju nisu 1941. godine napali i okupirali “nacisti” već Nemačka i Nemci. Sistematsko izbegavanje da se to izričito napiše, toliko prisutno u srpskim medijima danas, je ravno podaničkom, kvislinškom ponašanju koje se navodno kritikuje.
A to da je saradnja sa okupatorom bila sveprisutna nije uopšte sporno. No, treba jasno predstaviti stvari, ko je bio okupator a ko pomagač; ko je upravljao okupiranom Srbijom, ko je doneo svoje poglede na svet, svoje zakone, ko je u krajnjem slučaju vršio masovna ubistva. Ko je okupacijom omogućio domaćim šovinistima da rade šta su radili; ko ih je doveo i održavao na vlasti. Relativizacija uloge Nemaca u zločinima počinjenim tokom nemačke okupacije Srbije, u nemačkim logorima, od strane nemačkih vojnika, je potpuno besmislena – osim ako se ne radi sa namerom.
Sa takvim podaničkim ponašanjem medijskih radnika, novinara, i političara danas, nije ni čudo što opet isplivava na površinu šljam i ološ, pa opet imamo odnos prema Romima u Nišu kakav imamo. I ne samo u Nišu, i ne samo prema Romima.
Kad vec pozivate na internet odite na sajt americkog muzeja holokausta i vidite da li i zlocin nad Romima nije holocaust. Jeste. Ne znam zasto negirate tu istinu. Na tom sajtu nadjite i snimke svedoka zlocina u Nisu pa saznajte i o tome. Te zlocine nisu sprovodili samo Nemci, jer nacizam je ideologija zla koja zahvata i druge narode. Ne pricajte u predrasudama to nas skupo kosta.