Dejan Tasić: Nije Nišville samo da dođe Kendi i odsvira

Mladi novinar Dejan Tasić je 1995. otišao po akreditaciju za mali lokalni festival muzike o kojoj je vrlo malo znao. Danas, 22 godine i 22 akreditacije kasnije, Dejan je strastveni ljubitelj džeza, a nekada klupski festival, sadа je svetski. U poslednjih 10 godina Nišville konstantno raste, a sa njim i svi koji su deo njega.

2006.

Dejan, verovatno kao i mnogi, Nišville 2006. pamti po tome što se festival preselio iz skučenog Doma vojske pod otvoreno nebo – na Letnju pozornicu u Tvrđavi. Te godine je Šaban Bajramović dobio nagradu za životno delo i čuvenim govorom na engleskom otvorio Nišville.

„Kad radiš nešto i počneš da doživljavaš da to postaje veliko, iz Doma vojske gde smo se svi gušili po onim hodnicima odlazimo na Tvrđavu, shvatamo da festival toliko raste, da može da parira Filmskim susretima, koji su u to vreme bili događaj sa tradicijom. Sećam se rasporeda bina: glavna bina bila je na pozornici, to je Earth, a Sky je tamo gde glumci za vreme Filmskih susreta sede.”

Muzičar po kome Dejan pamti Nišville 2006.  je Bili Kobm (Billy Cobham). „Za nas koji smo kao klinci slušali rok muziku,  Bili Kobm i njegov album Spectrum je bilo jedino što smo znali o džezu. Mislim da je te godine press bio u Media centru i znam da je pored nas novinara, bilo brdo ljudi sa tim albumom, koji su došli da im se Kobm potpiše.“

2007.

„2007. već počinje da živi ceo grad. Dolazi jedan čikica, Donald Bird (Donald Byrd), jedan od najuglednih američkih džez trubača, i sa našim Romima svira po ulici. Počela je promocija na traktorima, ceo grad poprima duh Nišvilla.

Nisam ja tad mnogo znao o  džezu, ali su nam pričali da je on mnogo nezgodan lik, da je jedan od najboljih džez muzičara. Mi tada, možda, nismo to toliko kapirali, ali onda ti počneš da slušaš džez i kasnije ukapiraš koliko je taj lik veliki. Za njega kažu da je najvažnije što je u džez uneo soul i funk muziku. On je bio vođa benda u kome je Herbi Henkok (Herbie Hancock) svirao i kažu da je presudan uticaj imao na njega. Bird je umro 2013. Na žalost, sa njim nisam pričao. Nije tad bilo toliko lako da dođeš do njih, kao sada na primer.“

2008.

Nišville 2008. Dejan pamti po najvećoj tremi do tada, i to zbog Duška Gojkovića. „Moji prijatelji i ja smo isposkidali sa interneta svu njegovu muziku, a nismo ni znali da on dolazi te godine. Na zimu je, za B92, izdao album Samba tzigane, i pojavila se i knjiga Džez je sloboda.

Rekli su mi „nema šanse da uzmeš izjavu od njega i odradiš razgovor“, ja ne znam kako sam njega ubedio. Sećam se da je imao neku šarenu košulju, seli smo za sto u klubu, on pije viski, puši cigaru… Toliku sam tremu imao, baš zbog toga što sam u to vreme slušao Duška. Bio je vrlo fin – kad počneš da pričaš o muzici s njim baš osetiš koliko on slobodno razmišlja – isto kako svira, tako i razmišlja.“

2009.

Nišville se naredne godine ponovo seli – ovoga puta na „poljanče“, odnosno Plato u Tvrđavi. Dejan kaže da tada ponovo „kapira“ da festival postaje sve veći i veći.

„Dolaze ljudi sa strane, iz drugih gradova i kapiraš da nije samo Exit veliki festival u Srbiji, već to postaje i Nišville. Te godine je, nakon prvog puta 2006, ponovo došao Incognito. Bio je mnogo lud koncert – kiša je padala, vođa benda je bio fenomenalan. Kendi je tada u Niš došla prvi put, i bio je baš dobar koncert. Baš se videlo da su pravi profesionalci. Kada razgovraš sa Kendi ukapiraš da joj je baš drago što je ovde. Ona poštuje Nišville i o njemu dosta zna, ma koliko to zvuči čudno. Kad neko, koga znaš sa MTV-a, ko svira sa Princom (Prince), sa Stjuartom (Dave Stewart) iz Eurythmics-a, dođe u Niš i priča fenomenalne stvari o Nišville-u…“ Dejan pamti da je od te godine bilo mnogo jednostavnije doći do muzičara, i uraditi intervju. „Tada smo počeli da idemo i na tonske probe.“

2010.

Spomenik Šabanu Bajramoviću podignut je 2010, dan pre početka Nišvila.

 „To je stvarno bio događaj! Prvo se vodila polemika mesecima gde da stoji taj spomenik, pa što baš ovamo na keju… To uopšte nije bilo mesto gde se skupljaju mladi, kao sad – bilo je obično mesto. Kad su otvarali spomenik shvatili smo koliko je Šaban poštovan čovek bio. Razgovarao sam tada sa Goranom Paskaljevićem. Njemu je bilo dovoljno samo da pomeneš  da hoćeš da pričaš o Šabanu, i on je toliko otvoren, jer on voli tog čoveka i bilo mu je drago što se nešto tako dešava. Te godine u Nišu je bio i Solomon Burk (Solomon Burke), i tad smo upali iza scene, jer je neko iz grada ulazio u bekstejdž pre svirke, pa smo i mi smo ušli s njim. Bilo je teško doći do njega, pa smo mogli da postavimo samo par pitanja. I tako ti gledaš njega kako sedi, jer nije mogao da ustane, i on odgovara na pitanja, a ti si oduševljen jer si čuo mnoge stvari o njemu i mnogo ti je drago što je neko takav došao…“

2011.

Za Dejana 2011. godinu su obeležili volonteri. „Volonteri su počeli 2010, zapravo, ali tek se 2011. osećalo koliko su oni bitni, jer je bila potpuna promena, i u press centru vidiš mlade ljude, onda ovi ovamo koji te dočekuju, učestvuju u montiranju opreme, pa onda misliš „dobro, to su sad neka deca iz škole“, a onda shvatiš da nije – vidiš ljude iz Rumunije koji su došli… Snimali smo i jednog našeg klinca, našeg dečka iz Britanije koji je došao ovde da bude volonter na Nišville-u. Toliko je čuo lepih stvari da je hteo da dođe u Srbiju, da se vrati – otišao je odavde jer mu nije bilo lepo, ali vratio se zbog Nišville-a nazad… Shvataš da se priča toliko raširila da to sad prevazilazi neka očekivanja od nekog klupskog festivala. Prosto, volonteri su na neki način postali, ono što je Ivan Blagojević rekao, mini festival. Oni su neka priča potpuno za sebe. Sad je i nezamislivo da Nišville postoji, a da nema volontera.“

Dejan kaže da i novinari koji dolaze da prate festival pokazuju koliko je on značajan. „Mislim da su baš tih godina, dan za danom dolazili jedno veče nemački novinari, drugo veče britanski, pa su nas iz TON-a zamolili da im pomognemo, pa smo išli s njima po gradu…“

Tu godinu pamti i po zanimljivom razgovoru sa liderom grupe Mungo Jerry. „Otišli smo na tonsku probu i uvek ti je frka kad prepadaš nešto ljude na tonskim probama, negde po nekim putanjama… Međutim, njima je to toliko normalno, kad ti kažeš da si iz medija, pogotovo nacionalnog, pa kažeš da bi hteo intervju… Prosto shvatiš kako oni to doživljavaju kao promociju sebe i kao super stavr, a ne kao novinari koji te saleću da te smaraju ili da ti napakoste…. Baš mi je ostavio utisak taj pevač i gitarista.“

2012.

„2012. godine bio je bend Brand New Heavies, drugi put“, priseća se Dejan, „ali meni je taj trenutak kada su oni završavali koncert tog poslednjeg dana Nišville-a bio fantastičan, jer sam očekivao da će svi, nakon što Brand New Heavies završi da odu, jer svi su došli zbog njih. Međutim, mnogo ljudi ostaje da sluša Eyot…

Tad shvatiš da Nišville nije samo Nišville, nego je razlog zašto postoji naša velika grupa kao što je Eyot. To je ono, za razliku od Filmskih susreta, dobro kod Nišville-a, to što se širi na sve strane, i nije Nišville samo da dođe Kendi i odsvira, već mnogo više od toga…“

2013.

Važno ime koje je obeležilo 2013. godinu bio je Kajl Istvud (Kyle Eastwood).

“Ima mnogo boljih muzičara od njega, ali je on primamljiv zato što je sin Klinta Istvuda. Meni je mnogo zanimljivo bilo da mi priča, osim o muzici koju svira, i o svom ocu, pošto je i on veliki ljubitelj džeza, ima diskografsku kuću u kojoj izdaje džez muziku… Pričali smo o tome da li mu smeta to što je u senci oca. Sa druge strane, to što je on postao džez muzičar je produkt toga što njegov ćale voli džez muziku… Pričao mi je i da mnogo voli da gleda Novaka Đokovića, i da je išao da ga gleda kad je igrao u Parizu, i da je oduševljen njim… Posle smo otišli sa njim da ga snimamo na radionici, i tada sam video koliko to znači ovim klincima koji su tu, i koliko on uživa da podeli sa njima neko znanje – kao neka univerzalna ljubav koja se širi.“

2014.

„2014. pamtim po tome što je u press centru bila neka stalna postavka nekih slika i grafika, i među njima je bio portret Dejvida Bouvija (David Bowie), i ja sam hteo da probam da sa svim ljudima sa kojima radim intervju jedan na jedan to  radim ispred njegove slike, da mi to bude kao neka amajlija… Te godine je bio i sastav Blues brothers, i Mop mop i Ijoka Okoavo“, koja je bila interesantna za novinare, priča Dejan, i dodaje: „Ona je bila poznata, znali su je klinci, i mislio sam da je neka uobražena zvezda, da će biti komplikovano da izvučeš nešto od nje i onda – press konferencija kao zen neki, smirena priča, tako govori o ljubavi, tako priča s ljubavlju o muzici, o afričkim ritmovima, o svojim kolegama sa kojima svira u bendu… Slušaš je šta priča i bukvalno osećaš koliko ta žena zrači, koliko je harizmatična, koliko ima neku fenomenalnu energiju.“„Mop mop je takođe bio fenomenalan“, kaže Tasić. „To je bio najbolji koncert te godine. Oni su negde oko pola sata ili sat vremena nakon ponoći počeli svirku, i već je počela publika da odlazi. Bilo je kiše. I onda su počeli da sviraju neku stvar, toliko dugo su ponavljali „ash, Niš“. Bilo je fantastično! Oni su neka čudna mešavina – tu su neki Italijani, neki Beligijanci, baš je neka muzika koja je sa svih strana onako pokupila uticaj – mnogo zanimljivu muziku prave. Još ta kiša – vidiš njih na bini, pa se okreneš ovamo i vidiš ljude koji su srećni, vidiš ljude koji ih slušaju i smeju se, okreneš se ovamo – zagrljeni par; svi su mokri, a svi uživaju i gledaju Mop mop za koju većina prisutnih nije ni znala. Uopšte se ne osećaš kao u Nišu – baš se osećaš svetski.“

2015.

2015. je godina sa još jednom novinom – otvoren je Midnight Jazz Dance Stage. „Mnogo je lepo što je i Dejan Gavrilović ušao u tu priču, opet je on nekako oduvek bio deo toga, i sada on ima jedno parče festivala. Sećam se da je doveo Džoja Negra (Joey Negro), koji je, inače, oženjen Srpkinjom. On je baš popularan, i remiksuje odličnu dens muziku i soul“, priča Dejan.

2016.

„Više volim kad na Nišville dođu neki klasični džezeri, gde nešto novo naučiš, gde nije previše slatkasto i pop, ali opet ako hoćeš da festival bude veliki onda moraš da dovedeš velike zvezde, a Džos Stoun (Joss Stone) je definitivno jedna od njih. I mislim da prošle godine, na zatvaranju u nedelju uveče, da nikad više ljudi na Nišville-u nije bilo“, kaže Tasić. „Ja se sećam, pošto smo imali neko uključenje u Dnevnik, ostali smo gore gde je VIP deo. Odatle sam video da što se više bližilo vreme kada ona treba da počne – dolazilo je sve više i više poznatih ljudi. Kad pogledaš odozgo koliko je to more ljudi kažeš „šta je ovo postalo“…

„Neopisiv je osećaj kada te ljudi u inostranstvu gledaju preko satelita, i doživljavaju te kao nekog ko izveštava sa tako bitnog događaja, i drago ti je jer je to priča o našem festivalu, o našem gradu, o nama….“

Odbrojavamo do ovogodišnjeg Nišville-a.

Povezane vesti

Nišville – od Doma vojske do Tvrđave Nevidljivi Nišville – iza festivalskih bina „Festivali“ u okviru Nišville-a Nišville: Za Svetski dan jazz-a besplatni koncerti u pet država