Šta je uzrok studentskih protesta, da li se mogu porediti sa onima iz devedesetih, koji su zahtevi studenata sa juga, i šta će sa njima dešavati? Mišljenje o ovim i drugim temama, za mediareform.rs iznosi profesor Filozofskog fakulteta u Nišu, sociolog, dr Dragan Todorović.
On je, na protestima devedesetih, učestvovao kao tek upisani srednjoškolac, tokom dvehiljaditih i nakon toga, bio je aktivan na društvenoj sceni, i kao učesnik i posmatrač društvenih dešavanja.
„Mi smo živa laboratorija. Ja se ponekad šalim sa studentima, kažem im kako je ponekad dosadno živeti u Švedskoj, Finskoj i drugim uređenim zemljama, u kojima je sve pod konac. Meni je drago što se sve ovo zbiva, što studenti, naročito studenti sociologije, mogu da na delu da prepoznaju sve stvari koje uče u teoriji. U tom smislu, studenti ne treba da budu pasivni, već ova dešavanja treba da prepoznaju kao eksperimente koji prevazilaze granice teorije“, kaže Todorović, i dodaje: „Ne možemo da budemo slepi i gluvi za situacije koje nam se dešavaju u neposrednom okruženju, jer ako smo takvi, onda i ne zaslužujemo promene.“
Protesti nekad i sad
Još kao srednjoškolac šetao je „protiv diktature“, ali ističe da se protesti devedesetih i ovi veoma razlikuju.
„Mora se shvatiti kontekst unutar koga su se stvarali društveni pokreti tada i kontekst sadašnjosti. Prema tome, ne bih nikako stavljao znak jednakosti između onog što se dešavalo ’96 i ’97 i ovog sada. Ima zajedničkih elemenata, ali bilo bi veoma pogrešno reći da je situacija ista i proizvoditi rešenja koja su se tada ili desila ili u tom trenutku bila funkcionalna, i prenositi ih na početak trećeg milenijuma“, ističe profesor Todorović, i objašnjava: „Društveni kontekst unutar koga su se zbivale društvene promene ’96 i ’97 je bio potpuno drugačiji. Postojao je opšti konsenzus velikog broja ljudi i čitave opozicije oko toga kako treba skinuti autoritarni režim Slobodana Miloševića. Postojala je apsolutna podrška zapadne javnosti. U načelu je postojala mnogo tamnija medijska slika nego što je danas – bilo je vrlo malo opozicionih medija. Neke stvari su išle na ruku jednom opštem raspoloženju o rušenju starog i uspostavljanju novog.
Sada nemamo takvu situaciju. Sada je situacija da se neke stvari ipak legitimno zbivaju – predsednički izbori, na primer, koji se dešavaju u nekakvoj definisanoj političkoj situaciji. Postoje pravila, od kojih ima nekakvih odstupanja, ali postoji obrazac po kome se ponašamo i imamo rezultate kakve imamo. Ne možemo da kažemo da je Vlada sada autoritarna do te mere, jer nema posezanja za silom, nema gušenja nekih sloboda, na način na koji je to nekada bilo, pre dvadeset godina. Konačno, nema raspoloženja Zapada prema Srbiji onakvog kakvo je bilo pre dvadeset godina. Ne postoji potreba i želja stranih faktora da se mešaju. I onda se automatski izbija argument onima koji bi se tu pojavili kao glasnogovornici nekog drugačijeg političkog gledanja.
Sada imate drugačiji kontekst, imate završene predsedničke izbore, više-manje legitimne, imate vlast koja odgovara stranim subjektima, i sad, na čemu bazirati nezadovoljstvo? Ono što se dešava je nešto što se u sociologiji zove alternativa, nešto što se naziva društveni pokret, alternacija nečemu što je zvanična politika i legitimno vršenje vlasti kroz postojeće institucije. Dakle, sada mladi definitivno ne smatraju više da su postojeći oblici vršenja vlasti kanal posredstvom koga će oni ostvariti svoje želje, i pokušavaju to da predstave u formi nekog alternativnog pokreta“.
Todorović primećuje da na društvenoj sceni Srbije vlada jedna opšta politička apatija, a studenti su, kako kaže, raspolućeni između realnog i virtuelnog.
„Studenti, i generalno mlađe generacije, mnogo više žive u virtuelnom nego u realnom svetu, delom zato što ih stvarni svet ne zadovoljava, a delom zato što imaju mogućnost da virtuelno proglašavaju kao zamenu za stvarnost. Dosta vode je proteklo dok su se opasuljili studenti da je život zapravo u ovom svetu.
Mislim da se od predsedničkih izbora, nedavno završenih, očekivalo da budu neki lakmus papir, konačna provera, ima li opozicija nekih kapaciteta. Smatram da je postojao neki prećutni konsensus da su možda izbori tačka preloma kad Srbija može da krene i nekakvim drugačijim putem nego što je onaj koji se predstavlja od strane vlasti kao izabrani put Srbije. Taj dugo iščekivani drugi krug je trebalo da bude nekakvo osvešćenje neke Srbije koja ne misli isto kao Aleksandar Vučić i SNS. Ali desio se jedan nepredviđeni momenat – drugog kruga nije bilo.
Kao da su neke izdane nade. Kao da je iznevereno neko očekivanje. Kao da se podrazumevalo da će doći do drugog kruga, i da će onda konačno doći do objedinjenja svekolike opozicije. To se nije desilo. I onda imate situaciju kao da detetu ne date slatkiš, i onda se ono oseća nezadovoljno, jer je uradilo nešto što ste vi očekivali, a za uzvrat nije dobilo ništa. Mislim da su studenti dali kakvu-takvu podršku, participirali na neki način, a sada smatraju da su iznevereni i da nemaju adekvatnu satisfakciju za to što su uložili.“
Todorović, međutim, dodaje da ukoliko se u pokret uključe neke društvene grupe, koje reprezentuju klase i društvene slojeve, onda to može da vodi u pravcu sistemske promene. „Kao što je Sindikat policije, Vojska, kao što je Udruženi pokret slobodnih stanara, Udruženje ratnih i vojnih invalida… Ako iza pokreta, na primer hipotetički stane Univerzitet, stanu fakulteti, osim individualnih iskazivanja, onda to potpuno može promeniti pravac protesta. Dakle, ako sve to preraste u tom smislu da postoje tela, organizacije i institucije, koje staju iza ovog pokreta, to može poprimiti potpuno drugačiji pravac. Takođe, ne mogu se izvlačiti generalizacije iz slučajnog uzorka. To što ćete videti baku sa transparentnom, ne znači da ta baka reprezentuje stariju populaciju, za koju se zna da je stabilno biračko telo SNS-a. To može da bude jedna lasta, ali jedna lasta ne čini proleće.“
Zahtevi juga
Nišlije su, kao po nekom ustaljenom šablonu, odlučivanja i zahteve prepustili severu Srbije. Do desetog protesta specifičnih zahteva juga nije bilo, što Todorović objašnjava nepisanom pasivnom pozicijom koja je predodređena jugu i jugoistoku Srbije.
„U praksi poslednjih dvadesetak godina zbivanja na terenu su pokazala da Niš vrlo često zna da bude predvodnik. Da Niš zna da pokrene, da iz jedne apatije, iz jednog opšteg sivila krene. Niš je vrlo često adresa sa koje se krene, međutim, Niš neprestano pristaje na tu sekundarnu poziciju, paternalističku, da neko ko je jači bude iznad vas, a to je redovno uloga Beograda, pa i u nekoj meri Novog Sada. Kad Nišlije treba da kroje konkretne i suštinske zahteve, to kao da se prepusti „nekim pametnijim, umešnijim i sposobnijim“. Umesto da mi ispostavimo zahteve, pa da se onda Beograd i Novi Sad pridruže i podrže ih, čak da među tim zahtevima lokalni i regionalni budu ti koji preovladavaju, mi se neprestano plašimo da naše staro odelo iznesemo u javnost i pokažemo koliko ima zakrpa. Mi sad pristajemo na veće globalne zahteve, a zaboravljamo da su zapravo jug i jugoistok bolna tačka i u privrednom, i u ekonomskom, i u kulturnom pogledu u Srbiji danas. Zašto mi nemamo u Nišu to što imaju Beograđani i Novosađani, pa da kažemo da smo ravnopravni, pa da kažemo da su njihovi zahtevi potpuno legitimni i da oslikavaju muke koje ima prosečni Nišlija, ili stanovnik jugoistočne Srbije?
Beograđani i Novosađani su izneli zahteve u vezi sa Radio televizijom Srbije i Radio televizijom Vojvodina, dok Nišlije do desetog izlaska na ulice nisu pominjale javni servis na jugu.
„Nezavisni mediji govore o prijavama protiv medija u Srbiji koji su deklarativno i bez pardona podržavali Aleksandra Vučića i njegovu kampanju direktnim uključivanjima, a mi znamo da su to jedine tri-četiri mreže koje funkcionišu u Nišu. Znači umesto da smo mi ti koji su svoje probleme izneli, nama su potrebni Novosađani i Beograđani da nam kažu kako su Belle Amie, Niška televizija i Zona, zapravo kršile Kodeks novinarske profesije. Imam osećaj da neprestano pristajemo na taj sekundarni, tercijalni značaj u javnom prostoru, umesto da se izborimo makar tim svojim jadom i bedom, da to iznesemo na površinu, i da to drugi vide kao problem ovog dela Srbije. Vremenom se nekako zagušimo i pokrijemo tim zvaničnim zahtevima, i zaboravi se da je jugoistočna Srbija rak rana u brojnim aspektima funkcionisanja države.“
Podanički sistem – usud svih malih sredina
„U svom tom zanemarivanju značaja jugoistočne Srbije i Niša, kao njenog predstavnika, mi zaboravljamo da moramo da se bavimo i problemima onih gradova koji gravitiraju ka Nišu i kojima Niš služi kao reper i kao ogledalo“, ističe Todorovič, i dodaje: „Ukoliko mi kao Niš ne uspevamo da iskažemo svoje zahteve, kako da to očekujemo od Leskovca, Vranja, Vladičinog Hana i mnogo manjih gradova do Preševa i Bujanovca? Umesto da mi kroz svoje iznosimo i njihove zahteve, izgleda da ni za Niš nismo sposobni da ih preciziramo. Odgovornost Niša nije samo za Niš, nego za dobar deo teritorije Srbije, geografski i teritorijalno određen kao južna i jugoistočna Srbija“, i dodaje da je potpuno očekivano da stanovnici manjih gradova ne izlaze, ili u malom broju izlaze na ulice:
„U manjim gradovima nemate tu oštricu – oštricu koju čine mladi, studenti, taj uzrast, odnosno te društvene kategorije stanovništva koje mogu da iznesu, i treba da iznesu svaku vrstu nezadovoljstva. Njih nema. Oni su, ili preseljeni u Niš, ili su čak otišli do Beograda i Novog Sada i drugih sredina.
Drugo, postoji, u skladu sa nekim tradicionalnim patrijarhalnim duhom koji preovladava u ovom delu Srbije, manjak liberalnih i demokratskih ideja, koje se mahom vezuju za urbane sredine. Na jugu i jugoistoku Srbije vlada tradicionalni patrijarhalni mentalitet, u kome nema puno mesta za pobunu. Taj podanički sistem je usud svih malih sredina.
Treće, u tim malim sredinama konce vuku uglavnom vladajuće političke opcije, i opstanak je često povezan sa odanošću političkim strukturama, tako da i ljudi koji su svesni nužnosti promena se ne bune, jer bi time ugrozili sopstvene pozicije. Prema tome, ne treba očekivati da te male, mikrosredine rade posao velikih urbanih sredina. Niš treba da bude predvodnik. Ne može Niš da očekuje da ga Vladičin Han i Surdulica podržavaju. On treba njih da podrži, a ne da se autistično ponaša, jer Niš odgovara za rešavanje mnogo većeg broja društvenih problema koji se tiču juga Srbije, a ne samo teritorije Niša.“
On takođe ističe da postoji sistemski problem, na nivou države, jer čitav ovaj potez zemlje Srbije nema reprezente u parlamentu.
„Marginalizovanje ovog dela Srbije sistemski traje mnogo decenija u nazad. To što nam se sad zbiva, to što ne možemo da dođemo do institucija vlasti da bismo izneli probleme, to što i ako dođe do toga bivamo neozbiljno shvaćeni, je zapravo posledica kontinuiranog, hroničnog ugrožavanja interesa južne i jugoistočne Srbije, kao legitimnog dela teritorije. To što nam se Srbija pretvorila u Beograd, to što je beogradizacija uzela maha, i što imamo političare koji su se pretvorili u podanike aktuelne vlasti, a ne reprezente ljudi koji su ih delegirali, to je naš hronični problem.“
Ne mora sve da se završi revolucijom
Dragan Todorović smatra da ukoliko protest ostane na nivou trenutne posećenosti, odnosno brojčane zastupljenosti koja se meri u par hiljada ljudi – to neće postići nikakve efekte. „Ukoliko taj broj naraste, odnosno njemu se priključi veći broj, kako studenata koji su na čelu kolone, tako i nekih drugih nezadovoljnih struktura stanovništva, značajno podržani od strane slobodnih medija, i pri tom se promeni nešto u tretmanu od strane inostrane javnosti, koja bi mogla da ima velikog uticaja, može nešto da se promeni. I naravno, ukoliko se dese neke nepredviđene okolnosti.
Protest će ostati neka vrsta bunta, izdražavanja nezadovoljstva generacije kojima je prirodno da se bune i da su nezadovoljne, ali neće biti pogonskih goriva u drugim društvenim okolnostima, koje pogoduju da se situacija razvije u nekom revolucionarnijem smislu. Moja procena je takva. Ali vreme će ubrzo pokazati.
Ja ne želim da proročki ocenjujem, mada je uloga sociologije da projektuje, ali skrećem pažnju na neke društvene pretpostavke koje moraju da se ispune – dakle, proces mora da krene ili u pravcu većeg broja demonstranata, ili u pravcu usložnjavanja zahteva koji se ispostavljaju. Ne treba imati prevelika očekivanja ukoliko se društveni kontekst ne promeni drastično. Ovako će, po mom mišljenju, ostati na jednom legitimnom alternativnom društvenom pokretu, koji će trajanjem da izgubi na početnoj oštrici“, i zaključuje:
„Mislim da rezultati ovog pokreta ne mogu da budu toliko revolucionarni, kao što su bili oni pre dvadeset godina. Danas je teško ponašati se opoziciono, a znati da promena suštinski ne može da bude toliko revolucionarna. Trebalo bi razmišljati o nekim postepenim, institucionalnim promenama. Ne moramo da rušimo Vučića i aktuelnu Vladu, ali možemo da svojim zahtevima izazovemo smenu rukovodstava medija, Regulatornog tela za elektronske medije, nadležnih tela, dakle svih onih koji treba da snose odgovornost za neadekvatno ponašanje, na primer, u izbornoj kampanji. Ne mora sve da se završi revolucijom, ali ako pomaci mogu da budu mali, ako ova vrsta protesta pokaže da nezadovoljstvo može da se kanališe, onda je to u potpunosti ispunjena funkcija ovih protesta.“
