Dušan Mitić Car je jedan od najpoznatijih fotografa na jugu Srbije, ali javnost o njemu malo zna, jer kako kaže, ne voli da se eksponira: “Uopšte ne volim da dajem izjave. Ja sam takav čovek. Nije to skromnost, nego me baš briga za to.”
Kako početi razgovor sa čovekom koji ne daje intervjue? Kao logično mi se nametnulo pitanje zbog čega ga zovu Car. Pokazao je maramu na glavi i rekao – “Pa je l vidiš da imam krunu?” Odmah mi je rekao da mu ne postavljam “filozofska” pitanja, a mom kolegi, koji ga je fotografisao, da tek sad vidi kako je ljudima koji ga na događajima često opominju da mnogo fotografiše.
Kada novinari pišu o njegovim izložbama, neretko se pozivaju na Carevu “biografiju” iz pera Gorana Stankovića. “Moj kum je pesnik, vrlo rečit čovek, i odlično me poznaje. Ta „biografija“ glasi ovako:
Rođen 1953. da bi fotografisao. Ne slika svadbe i ispraćaje. Preferira life/magnum fotografiju. Neoženjen. Politički neopredeljen. Pije rakije bez vode. Slaže se sa Robertom Kapom da je samo objavljena fotografija završena fotografija. Voli crnobelu, jedva podnosi kolor fotografiju. Radi za različite tiražne novine. Protiv svoje volje objavio crno-belu knjigu rok fotografija Knjiga ritma 1991. godine, zatim preterano luksuznu fotomonografiju Niš – grad na snovima 1995, te bibliofilsku knjigu Knjiga bede, u pedeset i jednom primerku 2001. godine. O izložbama i objavljenim fotografijama baš i nema evidenciju. Zato čuva sve negative koje je ikada snimio.
Sad je malo prerađena. Prvo je pisalo “pije vekiju bez leda”, a sad pošto više nema vekije, onda smo to prepravili u “pije rakije bez vode”, objašnjava Car, i dodaje da je ipak fotografisao jednu svadbu: Jedina svadba koju sam ja slikao je svadba moje drugarice Dragane Moles. Baš je bila simpatična manifestacija. Ali ja stvarno ne umem da slikam svadbe. Eto, da sam i to naučio, možda bi imao od čega da živim. Al ja sam drugačiji tip, ja slikam za sebe. Ne mogu ja to, “ajde sad prija i kuma, pa ovo, pa ono“ i da trčim da prodajem slike. To nikad nisam umeo. Daleko od toga da ja to nipodaštavam. To je stvarno ozbiljan posao, ali ja ne umem.“
Fokus
Dušan Mitić Car radi kao frilenser od ’83 godine. U svojoj karijeri koja traje više od 30 godina fotografisao je za omladinske novine, i kako kaže, paralelno radio 10-11 godina u „Narodnim novinama“ i u dopisništvu „Novosti“.
“Oduvek sam mislio da ću se baviti slikarstvom. Hteo sam da upišem umetničku školu, ali sam pod pritiskom roditelja upisao gimnaziju. Zatim sam počeo da crtam neke ilustracije, dok sam umeo da crtam, sad recimo ne bih znao dve linije da povučem. A onda sam se uhvatio za fotografiju krajem sedamdesetih. ’83 godine počeo da budem stalni foto-reporter. Posle je već ’87 došao omladinski nedeljnik Grafit, gde sam takođe radio kao fotograf i tehnički urednik. Pamtim to kao zlatno vreme omladinske štampe. U svakom slučaju, od kad sam počeo da fotografišem više nikad nisam bio bez aparata. Evo, i sad nisam bez aparata”, priča Car.
Car kaže da za njega umetnička fotografija ne postoji – “Ja nisam umetnik. Ja sam fotograf”. Iako je iza njega duga profesionalna karijera, nema ni jedan dan radnog staža – nikada nije bio u radnom odnosu.
“Jednom sam rekao “neću i gotovo”. Svi su mi pričali “Je l si lud? A penzija?” Ucenjivao me tadašnji direktor Narodnih novina, a kasnije i načelnik nišavskog okruga Jovan Zlatić – “Care, ti od prvog da se zaposliš, ili idi”, i ja kažem – “Dobro, ništa onda. Idem.” A tad je Vujča (Dragan Vujičić) postavljen za glavnog urednika Grafita, i on se čovek uspaničio, nije znao šta će da radi jer sam ja tad bio i tehnički urednik i foto reporter, kaže mi – “A ne! To ne dolazi u obzir”, a ja mu kažem – “Pa moram, direktor rekao”. I tad je valjda i Jovan Zlatić video kolko sam ja bandoglav, i rekao mi “Dobro, ajde, radi šta ‘oćeš”. Tako da sam u Nacionalnu službu za zapošljavanje samo službeno ulazio. A što se tiče penzije ič mi nije krivo zbog tih doprinosa, jer kad vidim ovi jadnici koji su radili decenijama kolko dobijaju… Takvo je vreme. Ali ja se ne sikiram, biće još gore.”
Zlatni presek
Car kod fotografije pre svega ceni dokumentarnost, i tvrdi da svaka fotografija mora da sadrži likovne elemente: „Nije bitno da li slikate neki istorijski događaj, presecanje vrpce, ili proteste, ili ono što ja najviše volim, uličnu fotografiju, fotografija mora da bude autentična. Nemam ništa protiv onih koji obrađuju fotografije, prave neke projekte, ali meni je dokumentarnost najvažnija.
Ja sam ranije bio poznat po crno-beloj fotografiji, i retko sam radio u koloru. I sad nikad ne uradim fotografiju, a da pre toga ne prebacim i u crno-belo, da vidim kako izgleda. Kolor je ok za neke stvari, gde je bitno da se vidi boja, kao što su na primer zalasci, duge, munje, ali kolor odvuče malo pažnju. A crno bela tehnika je, na primer, odlična za pozorišne predstave – izražajnija je, vidi se emocija.”
Car kaže da mu je “strašno drago” zbog razvoja tehnologije, jer je pre tridesetak godina kada je fotografisao rok koncerte i grad bio praktično jedini: „Sada ima dosta mladih fotografa, i mnogo je lakše da neko otkrije sebe. Plus ne moramo da razvijamo fotografije, to nikad nisam voleo. Ja nisam tehnoman, ali sve što se tiče tehnologije, prihvatam onoliko koliko mi treba. I ranije sam koristio deset posto od onoga što aparat može, ne zamlaćujem se mnogo. To isto važi i za internet i za kompjuter. Fejsbuk mrzim. Virtuelno druženje me uopšte ne zanima, ja se družim uživo.”
Mikro i makro
Car priznaje kako je u mladosti bio nadobudni foto-reporter, ubeđen da su prave fotografije one ratne. „Gledao sam kako je u Nikaragvi rat, a ja slikam tamo nekakve najbolje mlade radnike i tako nešto. Ja sam tada zamišljao raj kao mesto gde se stalno dešavaju demonstracije, sa žandarima sa štitovima, neki građanski ratovi… A na rajskom drveću rastu Kodak i Fuji filmovi, i ti samo slikaš, ubereš film, ubaciš…
Međutim, kada su krajem osamdesetih godina u Srbiji počeli mitinzi, Car je promenio mišljenje. „Kad sam video koliko je sve to glupo, birokratski, primitivno i gde sve to vodi… Kad su frke počele, meni se toliko smučilo sve to… Svo to ubijanje. Nisam ni fotografisao ratove. Kad se dešava kod nas, to potpuno drugačije deluje nego kad gledaš kako je negde tamo.
U vreme kad sam bio mlađi, osamdesetih godina, to su bile poslednje normalne godine na ovim prostorima. Ja sam mogao da odem odavde, ali ja sam inertan. Baš me briga i za slavu i za svašta. Ja sam lenčuga. A i tad sam smatrao da gde god da odem neće mi biti dobro. Ja volim ovaj mentalitet. Tu sam na Balkanu i tu se dobro osećam. Međutim, vreme se promenilo. Sad da sam mlađi, odmah bih otišao. Ovde ne vidim progres. Ne verujem u Beograde na vodi i Abu Dabije.“
Kadar
Car komentariše i kako se “grozi” većine današnjih listova – “niko se ne bavi novinarstvom danas, osim „Danasa“ i „Politike“, to nema veze sa novinarstvom koje ja pamtim“. O pritiscima na novinare i foto reportere, Car kaže – „Sad je, bre, opasnije nego devedesetih. Nekada je bilo jednoumlje, sad je bezumlje. Doduše, u ono vreme je bilo dosta autocenzure. Slikao sam jednu fotografiju, koja mi je tada izgledala strašno atraktivno, a sad mi je bezveze. Bio je početak osamdesetih. Kod tadašnje knjižare Prosveta stajao je neki prosjak. Bio je novembar, mnogo hladno, i stavio ruke u džepove, kačket, a iznad njega ogroman plakat, Zdravko Čolić i piše „Šta mi radiš“. Zdravko u smokingu, leptirka. Neverovatan kontrast. I kada smo to objavili, pitali smo se moja tadašnja urednica i ja, da li će neko da nas zove. Niko nije obraćao pažnju.“
Car kroz smeh priča kako nije trpeo nikakve pritiske, ali da je bilo opasnosti druge vrste: „Na primer kad mi je ruski spomenik pao na glavu.“ U to vreme je Smiljko Kostić bio gradonačelnik i otvarao je spomenik, koji je malo nezgodan za fotografisanje, jer je visok. „Razmišljao sam da se penjem na drveće, al nisam mogao, narod je tu. Govorancije su tu bile, govor je držalo ovo kraljče što ne zna srpski. I onda sam video tu u parku dva mala spomenika, i ja rešim tu da se popnem. Slikao sam, i kad sam silazio, držim dva aparata, držim se za spomenik, i u tom trenutku taj obelisk se odvaljuje. I ja sad, kao i uvek, ne čuvam sebe, nego aparate. Posle su me vodili na ušivanje, ali mi ništa nije bilo. Tek sam tad shvatio koliko imam tvrdu glavu. Zato sam i tvrdoglav“.
Sa terena pamti i druge anegdote, poput one kada je trebalo da fotografiše solunskog gradonačelnika za Narodne novine: „Bilo je to u Gradskoj kući. I ja sam slikao čoveka koji priča, a ovom do njega stalno govorim, „pomeri se, bre, upadaš mi u kadar“. I kad sam odneo fotografije u redakciju, svi pitaju gde mi je gradonačelnik. Ja sam sve vreme slikao prevodioca.“
Dupla ekspozicija
U toku razgovora pridružuje nam se i fotograf Saša Đorđević, Carev dugogodišnji kolega, a nakon par razmenjenih rečenica, primećujem, i dobar prijatelj. Naručuje piće, a Car nastavlja sa pričom, delom inspirisan i Sašinim dolaskom. Kaže kako ni za čim ne žali, ali se rado seća vremena kada je svraćao u “Imidž”, da pita da li ga je neko tražio, i šefa koji pre nego što dođe ujutru na kolegijum, „svrati svuda, udari po neko pivo, i već je urađen“ i laboratorije u kojoj su imali frižider, koji je navodno služio da drže filmove. „Tu smo uvek imali rakištinu, meze, Saša je donosio neke ajvare… A čim prođe kolegijum onda odemo u kafanu Zlatibor“, priča Car, a Đorđević dodaje:
„Car je uvek bio popodnevni fotograf, jer nije mogao da se probudi ujutru, tako da smo mi morali da budemo prepodnevni fotografi. I u to vreme je bila kriza, tako da smo imali jedan film za tri dana. Pamtim jednom je bila Mira Marković i Mirko Marjanović. I ujutru sam ja fotografisao Miru Marković, ali te slike nisu trebale da idu odmah, nego da se ukombinuju sa tadašnjim premijerom Mirkom, koga je Car trebalo da slika popodne. Međutim on je preko Mire fotografisao Mirka, a tada je bilo nezamislivo da nemaš u novinama Miru Marković kako obilazi grad. Uveče je u redakciji Vujče poludeo. Jedva smo uspeli na jednom snimku da ih nađemo odvojeno“, priča Đorđević. Car se priseća i da mu se ista situacija dogodila i kada je na istom filmu fotografisao Jadranku Jovanović i neku utakmicu. „Ali fino mi se uklopilo, pošto je ona nosila neku crvenu haljinu, a u pozadini zelena travica.“
Pomračenje
Saša Đorđević ga poseća i na čuveno pomračenje Sunca ’99, koje su fotografisali sa Sašom Zlatanovićem. Car prepričava: „Pošli smo na jedan vidikovac koji ima fenomenalan pogled na grad. Poneli smo svako po dva-tri aparata, stative, pravili smo one maske od filmova. A poneli smo i svi po pljosku, koja nije baš bila mala. Čekamo mi da počne pomračenje, i onako simpatični jedni drugima sa onim maskama, natežemo, natežemo, slikamo se. Znači prošlo je pomračenje, a mi ga nismo ni primetili. Bili smo učukani, i tek ponegde na fotografijama se vidi pomračenje Sunca“, prepričava Car kroz smeh, a Đorđević dodaje: „Ja imam više slika sa tog pomračenja, nego sa svoje svadbe“.
Isključujem diktafon, i razgovor završavamo u smehu. Do sledeće rakije bez vode!
