Sat je navijala prema skupštinskim zasedanjima. Svoje prve novinarske korake napravila je prve večeri građanskih protesta u Nišu ‘96/97. Izveštavala je za Radio Slobodna Evropa 5. oktobra 2000. iz Beograda.
Dušica Pešić, među kolegama najpoznatija kao novinarka Radija Slobodna Evropa u novinarstvo je ušla, kako sama kaže, zbog politike. Od malena ju je zanimalo šta se dešava u zemlji i svetu. Umela je da cele noći sluša radio kako bi saznala šta se događa u Libiji ili da navije sat kako bi pratila zasedanja Republičkog Parlamenta.
Pohađala je novinarski smer u gimnaziji, ali se posle školovanja nije bavila novinarstvom. Kada su u Nišu počeli građanski protesti ’96. Dušica je imala 33 godine i nije imala novinarskog iskustva. Razmišljala je da li da se priključi protestima kao građanka ili da ipak bude neko ko će o ovim protestima izveštavati. Odlučila se za ovo drugo.
“Pitala sam tadašnjeg dopisnika „Dnevnog telegrafa” da li želi da mu pomognem i on je pristao. Tako sam ušla u novinarstvo. Taj dan, kada su krenuli građanski protesti, ja sam bila na trgu i krenula da se bavim novinarstvom” priča Dušica.
U “Dnevnom telegrafu” radila je skoro do kraja protesta. Za Dušicu i njene kolege, koji su svakodnevno izveštavali sa ulica Niša, nije bilo mesta za strah. Bilo je to vreme dubokih podela na prorežimske i opozicione medije.
“Mi se nekako nismo mešali sa režimskim novinarima. Među nama je postojao duboki jaz. Osećali smo ponos i smatrali smo da izveštavamo objektivno. S jedne strane, stajali smo mi, tu, zajedno sa demonstrantima spremni da dobijemo batine i da budemo uhapšeni. S druge strane, režimski mediji bili su na terasama hotela „Ambasador“ ili su dolazili posle protesta da snimaju. Dešavalo se da pratim građanske proteste, onda se vratim kući i na Niškoj televiziji vidim izveštaj svojih takozvanih kolega koji recimo izveštavaju da se skupila šačica građana, da su polomili žardinjere ili pogazili cveće. I onda se pitam: jesmo li bili na istom mestu?!”, priseća se Dušica.
Kada se vlast u Nišu promenila, promenilo se i rukovodstvo Niške televizije. Dušica počinje tu da radi, ali se na televiziji zadržala vrlo kratko. Nakon podele u Koaliciji „Zajedno“, Nišku televiziju preuzeo je SPO. Svi izveštaji i saopštenja DS-a i Građanskog saveza Srbije, tadašnji glavni i odgovorni urednik zabranio je. Na ovakvu odluku rukovodstva pobunila su se četiri novinara, među kojima je bila i Dušica.
„Cenzura je cenzura. Sasvim je svejedno da li vas cenzuriše Slobodan Milošević i Mile Ilić ili vas cenzuriše DS ili SPO. Dakle, tri meseca smo se borili na trgu protiv cenzure i sličnih stvari i nas četvoro nismo hteli da pristanemo na to. Kada je informacija o ovome dospela u javnost, od nas je traženo da to demantujemo. Ja sam to odbila, tako da sam zajedno sa još dvojicom kolega izbačena sa Niške televizije“.
Nisam se plašila, ne zato što sam hrabra, već zato što sam verovala u to što radim
Nakon rada za štampu i televiziju, Dušica počinje da radi za City radio i tada dobija ponudu da uporedo izveštava i za Radio Slobodna Evropa, a kasnije i za agenciju Fonet. Tokom bombardovanja 1999. godine Dušica je radila za Radio Slobodna Evropa i bila je pod budnim okom Državne bezbednosti. Pritisci na novinare i medije bili su veliki.
„Bila sam uplašena. Ali ne zato što padaju bombe, ne zato što mi preti Državna bezbednost i što je u svakom trenutku postojala mogućnost da budem uhapšena. Ja sam se strašno plašila uključenja uživo, kada vam se trese kuća, a to se događalo, da ne izgubim kontrolu i da u etar ne ode nekakva informacija zbog koje bih mojoj zemlji mogla da nanesem štetu. Tokom 1999. godine, u vreme kada je Vučić bio ministar informisanja, zabranjeno je reemitovanje Radija Slobodna Evropa. Ja sam onda sazvala konferenciju za novinare u Nišu, na koju su došli moji urednici iz Beograda i sve kolege iz dopisništava. Saopštila sam da, uprkos tome što je ministar to zabranio, mi nastavljamo da radimo. Hapsite nas!“.
U to vreme, privođenje na informativni razgovor u policiji, za novinare i dopisnike stranih medija, bilo je svakodnevica. Ovo iskustvo nije zaobišlo ni Dušicu.
„Ja sam samo otišla u SUP da podignem pasoš i prišla su mi dvojica u civilu i samo su rekli krenite. Odveli su me u neku malu kancelariju. Jedan od njih je bio kao „bad boy“ i on je vikao, a inače je to bio moj školski drug iz gimnazije, a drugi je bio nešto stariji. Rekli su mi da oni znaju da ja nisam za režim i za Slobodana Miloševića, da znaju da se ja spremam da otputujem i da ne dozvolim sebi da me neko u inostranstvu izmanipuliše da o svojoj državi govorim ružno. Nisam se plašila, ne zato što sam hrabra, već zato što sam verovala u to što radim“.
Krajem bombardovanja, političar iz SPS-a, sa kojim je Dušica sarađivala i sa kojim je, uprkos različitim političkim stavovima, bila u dobrim odnosima upozorio ju je da se pričuva.
„U tom periodu nisam mogla da spavam od straha. On me je upozorio da me DB neće hapsiti, zbog toga što radim za američki medij, ali da imaju svoje ljude koji će besplatno da me udare kolima, da ću završiti negde u jarku, a počinilac će biti i ostati nepoznat. Rekao mi je da ne idem sama po mraku, da uvek budem u društvu i da se vraćam kući taksijem. Ja se sećam da sam došla kući, da sam napravila spisak od jedno desetak ljudi. Dala sam svojim roditeljima i rekla sam im: „Ukoliko budem uhapšena ili mi se nešto dogodi, ovo su ljudi koje ćete zvati“.
Izveštavanje tokom petooktobarskih promena
Petookotobarske promene dočekala je izveštavajući o njima u Beogradu zajedno sa kolegama iz agencije „Beta“. Izveštavanje o opsadnom stanju u kome se nalazio Beograd, o ljudi sa oružjem i maskama i masi ljudi ispred Skupštine, bili su dragoceno novinarsko iskustvo za Dušicu.
„Kasno popodne, kad je već bilo jasno da opozicija preuzima vlast, u redakciji Bete već se otvarao šampanjac. Koleginica je sedela za svojim stolom, pozvonio joj je telefon, ona je razgovarala sa nekim i onda se samo okrenula i rekla: „BBC upravo javlja da su krenuli tenkovi“. Ja se sećam da sam pogledala u Gradsku skupštinu i u onu masu ispred i znam da mi je samo kroz glavu prošlo: „E, ajde, konačno da rešimo! Ajde konačno da rešimo!“. Nisam imala nikakvu širu informaciju, odakle kreću, gde se trenutno nalaze. Zaista jesu krenuli, ali na sreću tada nisu poslušali Miloševića i nisu se sukobili sa narodom. To su istorijska dešavanja, to je iskustvo, prvi put vam se tako nešto dešava pa se vi snalazite. Odlično smo se snalazili, hrabri smo bili, istinski smo bili hrabri. Nismo stigli da se plašimo“, priča nam Dušica.
Medijska slika u Srbiji se nije promenila
Nakon svih protesta, bombardovanja, i promena Dušica je živela neko vreme u Austriji. Iako je tamo otišla sa namerom da radi kao dopisnik Tanjuga, taj angažman joj je izmakao, i Dušica je tako prestala da se bavi novinarstvom. Ipak, nije prestala da prati medije.
„Pratila sam austrijske medije. To je beskrajno dosadno“, priča nam kroz smeh Dušica, „Tamo je prva vest ako je u konzervama hrane za mačke pronađeno nešto neispravno. Jedna organizovana država i dosadni mediji. Ja sam valjda tamo naučila na neku vrstu mira, na organizaciju, i kako se funkcioniše u jednom svetu gde postoje zakoni koji se poštuju i gde postoje pravila“.
Dušica smatra da se medijska slika u Srbiji nije promenila, a da ljudi pre veruju onome što vide na televiziji ili pročitaju u novinama, nego sopstvenom novčaniku.
„Ponovo imamo prorežimske medije koji nam svakodnevno govore kako nam je život sjajan, kako nešto idemo napred, kako nam je dobro, kako se gradi… Ne morate da budete politički pismeni, budite potpuno politički nepismeni, budite potpuno politički neopredeljeni, samo pogledajte svoj novčanik. Koliko u novčaniku ujutru imate para? Je li vam to dobro? Je li vam to dovoljno? Koliko vas živi u stanu? Koliko? Šestoro? Koliko generacija? Ko tu koga izdržava? Šta mesečno možete da priuštite deci? Šta možete da priuštite sebi? Pogledajte to! Dakle, ne treba televizija, bilo koja- zavisna ili nezavisna, da vam govori kako vam je. Pa valjda vi najbolje znate kako vam je!“
Iako već dugo nije u novinarstvu, Dušica pamti kako je bilo raditi pod adrenalinom. Kako je bilo normalno da „izađete ujutru iz kuće, a doručkujete popodne, kako ste umorni i spava vam se, a onda čujete neku informaciju i skačete, radite dalje“. Taj entuzijazam i energiju ima i dalje, i kaže da bi i „nakon svih ovih godina, kada bi bilo potrebno“, momentalno skočila i počela da radi.
