Te 1993. godine Nelson Mendela dobio je Nobelovu nagradu za mir, Bajaga i Instruktori su objavili peti studijski album „Muzika na struju“, na Filmskim susretima u Nišu Žarko Laušević je dobio Gran pri festivala za ulogu u filmu „Bolje od bekstva“, a na 102,7 fm prvi put se u etru čuo kultni Fast radio.
Onima koji su, kao i ja, taj period u istoriji grada propustili, priče o Fastu Nišlije prenose sa takvim žarom, da često i rukama i nogama imitiraju džinglove i reklame koji su dugo bili najslušaniji. Mikrofon za bas-bubanj i diskomikseta kupljena od pokojnog Čupe za 200 maraka, bila je oprema kojom su Nenad Tančić Tanča i Slobodan Stojičić Lesi krenuli u Fast avanturu.
„Fast je sa malo reči govorio mnogo. To je bila njegova karakteristika. Ljudima je bio interesantan zato što je sve govorio muzikom i džinglovima. Sve što se dešava u društvu pratili smo kroz muziku. Nekad je to reč u naslovu, nekad je to ime benda ili ritam koji odgovara tom trenutku i vremenu. Slušalo nas je gradsko stanovništvo: studenti, đaci i intelektualci koji su to mogli da razumeju“, objašnjava Tanča.
Ljudi koji su radili na Fastu uglavnom su bili muzičari koji su za radio čuli preko poznanika iz nekadašnjeg kafića „ROK“ ili „Happy house“-a. Dolazili su slučajno i s namerom, a u radio se zaljubljivali kao tinejdžeri.
„Trećeg ili četvrtog septembra 1994. sam ušao na spisak smena i upisao sam se u istoriju Fast radija. U to vreme kad sam počeo da radim, Fast je bio u stanu deda Slavka, Tančinog ćaleta. Radio je bio – CD plejer, kasetaš neki, gramofon, neke ploče, muzika… Tamo nije postojala gluva soba. Zamisli svoju radnu sobu – to je bio radio. Sopče, astal, mikseta… gerlila!“, priseća se Dejan Šobot, slušaocima Fasta poznatiji kao Dj Loptica.
„Kada sam došao na Fast imao sam 23 godine i neuspešno sam studirao Fiziku. Trebao mi je posao i u „Happy house“-u sam čuo za Fast radio. Tamo sam bio i čistačica, i direktor, i vaspitač… Na radio su dolazila i deca – to je bio podmladak. Morali su da budu i odlični učenici i da razvijaju svoje hobije. Znači čim popuste u školi – ćao! Dok ne poprave ocene, nema da rade. Ponosan sam što su svi uspeli u životu“, priča Vlada Mijajlović, nekadašnji direktor radija.
Fast je bio obavezna stanica andergraund ekipe: umetnika, književnika, muzičara. Tu su pili kafu, razgovarali o muzici i dešavanjima u gradu. Onima koji su tu radili radio je pružao slobodu da istražuju muziku i da razvijaju svoj i ukus slušalaca. „Dozvoljavali smo taj takozvani ego trip: da putem muzike čovek iz sebe izbaci šta oseća u tom trenutku. Ako si neraspoložen, ostavila te devojka – isplači se prvih sat-dva… Puštaj pesme, a posle gledaj kroz prozor, gledaj šta se događa okolo… prati situaciju“, kaže Tanča.
„Najveća stvar koju je Fast uradio za ovaj grad je muzička edukacija pre svega. Ne samo publike. Ja sam mnogo naučio o muzici na tom radiju. Znao sam tačno na kojoj polici, u kom redu je koji CD i koja „stvar“ je na tom CD-u. Otkrivali smo ove i one bendove: puštali samo Amerikance, pa samo Engleze, pa samo Francuze, danas samo Irci, pa samo rege, pa sam ja puštao Brazilce posle onog poraza od Francuske na Svetskom prvenstvu – šest sati Brazila. Tako su me ljudi prepoznali na radiju – da volim tu brazilsku muziku. Običnim ljudima smo davali dnevni ambijent za rad“, objašnjava Šobot.
Deda Slavko
Tančin otac Slavko, bio je najstariji „Fastovac“. S obzirom na to da je bio u penziji, stalno je dolazio na radio. On je stanovao na jedanaestom spratu, a radio je bio u prizemlju zgrade. Slušaoci Fasta ga najviše pamte po džinglovima koje je čitao. Možda najpoznatiji džingl deda Slavka bio je „Prvo pismo NATI“. Snimao je i reklame za venčanice, džinglove za penziju, drogu…
„Svašta je snimao. Uvek mu napišem tekst, ono krupno, pošto ne vidi šta piše. I onda mi kaže: ’Kad ćeš bre nešto normalno da mi daš?! Sve nešto bezveze!’ Uvek je hteo da pomogne i da snimi šta god da mu daš, samo se, eto, bunio što mu nikad nismo dali da snimi nešto normalno. On je snimio i najave za Niški pokret otpora – koncert niških bendova u Banovini koji je bio emitovan na RTS-u. Obukli smo mu majicu „SEX, DRUGS AND R’N’R. Pola onih naziva bendova nije mogao ni da pročita. Mi smo ostavili tako „prteno“ da bude. Nismo ponavljali najave. Kako je grešio tako smo ga ostavili. Zezali smo se, svakakve gluposti smo pravili“, priseća se Tanča.
Pogrebna oprema „Gile“
Džinglovi i reklame koji su puštani na Fastu nikoga nisu ostavljali ravnodušim. Tako je jedna reklama o pogremnoj opremi postala pravi hit. Verni slušaoci Fasta tražili su da je puštaju više puta tokom dana, a neki su i negodovali pitajući se: „Dokle marketing može da ide?“.
„Taj Gile, to je jedan čovek iz Novog Sela, stariji, s brkovima, koji je radio u Ktitoru. A ja sam radio reklame za Ktitor. On mi je prišao jednom i kaže: ’Je l možeš ti meni da napraviš reklamu, imam ja pogrebnu opremu u Novo Selo?’ Ja kažem: ’Mogu’. I setim se da bi mogli da napravimo reklamu o tome šta se priča na groblju kad neko umre. Mi smo napravili tu reklamu, snimili smo sve. Ali, ja nisam imao hrabrosti da zovem njega da dođe da čuje to. Čovek radnik, ima pogrebnu opremu, a ja sam mu napravio nešto… kako li će da reaguje. Ja sam posle mesec dana, možda i više skupio hrabrost da ga pozovem i da mu kažem da mu je gotova reklama. Skupilo se nas ja mislim preko dvadeset i on sedi, a svi stoje okolo i čekaju. Kaže on: ’Ajde da čujemo’. I pustimo mu mi i čekamo njegovu reakciju. On ćuti, zbunjen sav i pita: ’Je l može još jedanput?’ Pustimo mi još jedanput, a on kaže: ’Pa dobro, nije loše.’ Svi su aplaudirali. Kako smo je pustili prvi put, zazvonio je telefon: ’Daj, molim te, pusti reklamu još jednom’“, kaže Tanča.
Tokom bombardovanja Fast nije prekidao program. Umesto toga, pravili su emisiju „Fast sklonište“ ili organizovali izbor za mis skloništa. „Te ’99-te godine nismo imali ništa – ni pare, ni cigare, ni hranu, ni platu… ništa nismo imali. Jedino smo imali jedni druge. Ceo grad nas je slušao, jer su se sve radio stanice zavukle u podrume, pogasile svoje predajnike. Ljudi su se javljali. Prosto smo bodrili jedni druge. Ne bih da preterujem, ali jedini smo radili 24/7 u nemogućim uslovima. Radio je za mene bio deo odrastanja i deo života“, priča Šobot.
Do kraja bombardovanja Fast je bio u zgradi na Margeru. „Imali smo probleme sa stanarima te zgrade. Tu su uglavnom živela vojna lica. Svašta su radili. Kucali su nam eksere u kablove, smanjivali snagu predajnika, držali su čak sednice kućnog saveta u našim prostorijama. To je bio jedan od uslova da nas prime. Non-stop su nešto gunđali, zanovetali. Peđa Blagojević ih je jednom snimao i emitovao u etar njihovu raspravu“, kaže Vlada.
Upravo je ta rasprava bila povod da ih stanari izbace iz zgrade na Margeru. Fast se preselio u prizemlje Doma zanatlija, a sa strane je bila Kino kabina bioskopa „Čegar“ i tu ostao do gašenja 2010. godine.
Oprema koju je radio koristio često je bila proizvod snalaženja, usled nedostatka novca za bolje uređaje. Slušaocima je to bilo manje važno, mnogima čak i simpatično. Ono što im je Fast pružao nadmašivalo je sve nedostatke tehničke opremljenosti radija.
„Ko kod je imao šta da kaže dolazio je kod mene. Bilo je i običnih i neobičnih ljudi. Posle prevrata 2000-ih je bio direktor Radija 202, Nebojša Spajić. Mene bilo sramota – pričamo u mikrofon koji je umesto zaštitnom mrežicom bio pokriven ženskom mrežastom čarapom. Nebojšu bilo briga. Prvi intervju sa Goriborom, prvi put Eyot ikada u etru, prvi put Pozorištance 2 –Maksa je došao, i u podne je izrecitovao Šveđu na radiju“, priseća se Šobot.
Pečat koji je Fast ostavio na ovaj grad za mnoge Nišlije je bio jedini beg iz svakodnevice tokom teških 90-ih. Pokazali su ljudima koji ovde žive da mogu da budu smeli, da treba da se razvijaju kroz muziku i gaze tabue koje im društvo nameće. Kao znak raspoznavanja da kao takvi i danas postoje dovoljno je da kažu: ‘Ja sam nekada slušao Fast radio.’ S druge strane, dobiće odgovor: ’I ja’.
