Toliko smo navikli na skrivene motive i manipulacije da se ljudi plaše da šetaju, jer ne znaju za koga šetaju, ni ko će da ih prisvoji. Zbog straha, zbog medijskog mraka, zato što se sve izmestilo, ljudi više ni u šta ne veruju. Međutim, jedna generacija veruje. I danima je na ulicama, i mirno trpi uvrede režimskih glasila, neodobravanja, cinizam, kišu i komentare onih koji se stide što nisu dovoljno hrabri. Nešto je počelo da se menja.
Iz prvog reda protestne kolone, iz Novog Sada, javlja nam Lazar Čovs:
Prvi protest u Novom Sadu zakazale su tri-četiri devojke koje su bile tužne i ljute. Tužne i ljute zato što njihova izborna volja nije poštovana, zato što se čitava predsednička kampanja odvijala u atmosferi straha i zato što je navodno pobedio neko ko to nije zaslužio. Potom su pozvale nekoliko drugara koji su već organizovali neke proteste ranije i za čas su se tu pojavili megafon i drečavi prsluci, trčalo se do prvog marketa po kutije, na karton su se lepili nasumični plakati, a potom pisale parole. I prvi protest je rođen. Katarina, jedna od devojaka koje su govorile na protestu se u jednom trenutku rasplakala i kroz suze okupljenima poručila da ne želi da ide odavde i zamolila ih da joj pomognu u tome. Eto, to je banda nedemokratskih huligana o kojima možete čitati u nekim medijima.
U sredu je održan treći protest, od početnih 800 došlo je do 5000 učesnika. Čelo kolone se stalno smenjuje, nema lidera i nema organizatora, samo nekoliko glasnijih i nekoliko bržih među jednakima. Česti povici su „Vratite im penzije”, „Vučiću, lopove, pokrao si izbore” i u stambenim blokovima „Izađite napolje!”.
Negde u drugom redu čulo se — Ne znam ko je Vučiću rekao da izbore organizuje na proleće, ali na plaži ćemo ga prepoznati po modrici u obliku kvake. Prerano je pominjati takvo proleće. Mislim da niko nije očekivao ovakav razvoj situacije, ali nekakvih pupoljaka ima.
Meni je hajlajt ovih nekoliko večeri bio trenutak kada su mladi na poziv ljudi iz prvog reda napravili kordon da se spreči da neko iz mase pokuša da ode na zgradu Radio televizije Vojvodine, za koju je dojavljeno da je mesto na kom se planira iscenirani napad. U živi zid stali su skiner, navijač, komunista, anarhista i jedan osvedočeni štreber. Ruku pod ruku stajali su i čekali. Utom se sa megafona čulo — Svi zajedno branimo grad, SVI ZAJEDNO BRANIMO GRAD!
Brani se i prestonica. Iz Beograda piše Uroš Dimitrijević:
Nikada nisam učestvovao na protestima, pritom ne računam one čuvene građanske proteste 96/7. godine kada su me roditelji, tada kao petogodišnjaka, poveli sa sobom. Ne znam da li je u pitanju nedostatak empatije ili vere u društvene promene, ali nikada se nisam našao na takvim okupljanjima u “civilu“, već samo kao novinar. I nikada mi nije polazilo za rukom da se dovoljno primim ili osetim revolucionarni naboj. Ali aktuelni protesti „Protiv diktature“ su potpuna drugačija stvar. Ovo je nešto veliko, ili barem nešto što mi u sve češćim naletima zaliči da može da preraste u nešto veliko.
Prvi dan protesta su pokrivale kolege, tako da sam to pratio onlajn, a ja sam se uključio u utorak. Pored (barem meni) neočekivano velikog broja pre svega mladih ljudi, iznenadila me je različitost među okupljenim grupama. Od patriota i nacionalista, do liberala, ali ne i bilo koga koji bi se mogao nazvati vođom ili jednim od vođa protesta. Izgleda da će to ostati najveća postizborna misterija.
Svakog dana ima sve više ljudi, sa sve kreativnijim parolama i sloganima na transparentima, ali verovatno taj očigledni nedostatak vođe protesta uvodi blagi haos u masu koja se tokom četvorodnevne već ustaljene rute odvajala u pojedinim delovima grada. Baklje, pištaljke, vuvuzele, šerpe, padanje u nesvest, laveži i svaka moguća reč koja se da prispojiti uz prezime aktuelnog premijera i predsednika Srbije i više hiljada mladih obeležavaju ove protestne šetnje.
Policije nema na protestu, barem ne onih pripadnika sa jasnim obeležjima i tu su samo kako bi privremeno zatvorili ulice kojima se demonstranti kreću. Mada nešto mi govori da bi izleteo čitav kordon ako bi ispao nekakav kurcšlus ispred bilo koje od institucija.
Osim očiglednog naziva protesta, zvaničnog povoda nema, ali zato svako od učesnika ima lični razlog. Otvoren ili prikriven, nemam pojma, trudim se da budem previše naivan i ne skrenem u teorije zavere o stranoplaćeničkim strujama. Ili se u meni budi vera u ljude?
Anketirajući mlade ljude saznao sam da su tu kako bi iskazali nezadovoljstvo, da ne žele da se mire sa stanjem u državi. Osamnaestogodišnja Lena Bojčić mi je rekla da se ovim putem bori protiv korupcije, kriminala, kontrole i medijskog mraka, dok mi dvadesetjednogodišnji Aleksa Nedić kaže da između mirnog protesta i revolucije on ipak bira revoluciju.
Uostalom, više hiljada ljudi koji nekoliko sati blokiraju prestoničke ulice uprkos kiši i hladnijem vremenu mi nedvosmilseno pokazuju razlog njihovog okupljanja. Ljudima je očigledno dosta. Dosta im je svega.
I Niš je na ulicama – „grad bureka, a ne sendviča!“ Kako je kod nas?
Gledam fotografije sa protesta i ne mogu da prepoznam sebe. Imam neku neizdiferenciranu emociju, spokoj, ponos… Ne znam. A bila sam skeptična. Bila sam ubeđena da je ovo još jedan bunt iz fotelje, da ćemo opet pobediti na internetu. Kolege, izvinite.
Treći dan protesta u Nišu. Pokisle, ali podignute glave. Podignute pesnice. Čitav kapacitet pluća ide u pištaljku. Nikada nisam bila deo protesta koji imaju pravo da se tako zovu. „Mislim da sam previše civilizovana za ovo“ – rekla sam drugu koji je u tom trenutku fotografisao Gospođu od, po mojoj slobodnoj proceni, sedamdesetak godina kako maše rukom uz „Izađite napolje“ i zviždi. „Ja sam ovo već prošao kao klinac“, rekao mi je i nastavio da fotografiše bes, bunt, a istovremeno i snagu mladih, želju za promenom i ponos. Ubrzo sam i ja pustila glas i osetila neverovatan naboj emocija. Čoveče, kako dobar osećaj.
Hodamo dalje. Sve vreme sam čudno srećna. Prepoznajem prijatelje, profesore, asistente i kolege u masi. Jedni druge pozdravljamo klimanjem glave uz blagi osmeh. I svi znamo šta to znači – biće dobro. I sad htedoh da kažem „ima nas“, ali kako jedni druge podsećamo dok šetamo – „Nema stranačkih slogana!“, jer „Nismo ničiji, svoji smo.“
Hodamo dalje. „Tišina pored bolnice“ čuje se iz megafona. Jednom. Drugi put. Treći. Muk. Hodamo. Ćutimo. Ježim se. Ok, malo mi se plače. Ponosna sam. Ovo je moj Niš. Ćutimo. Grle mi se svi ovi ljudi. Nastavljamo bulevarom. Čuju se sirene automobila koji prolaze. Podržavaju nas. Sa terasa se čuju šerpe. Svetla se pale i gase. Budimo se. Završavamo kod Gradske kuće. „Hvala vam ljudi, vidimo se sutra.“
Sve nas je više. Možda još uvek ne znamo precizno šta sve hoćemo. Ali znamo šta nećemo. Ne nestajemo. Ne stajemo!
