Prvo sam to gledao kao muziku, posle kao način kako bih se izrazio, pa je nakon više godina to postalo način života, započinje priču Lazar Marinović, poznatiji kao Infamous, o svojoj ljubavi i životu – hiphopu.
Prosto živim takav život jer sam odrastao uz te poglede na svet i prosto sam počeo tako da se ponašam – za mene je hiphop način života i razmišljanja, nastavlja Lazar i dodaje da ima izvođača kojima je to posao ili hobi, ali da kod njega to nije slučaj. Osnivač je i član rep dvojca I.R.S. iz Niša. Prvo je samo slušao rep muziku, da bi se kasnije okušao na kasetofonu kao MC, pa 2005. osniva grupu i pridružuje mu se Olie, a danas profesionalno se bavi rep muzikom u svom studiju Casual u Nišu. Može se reći da je jedan od prepoznatljivih faca niškog, ali i hiphopa juga Srbije.
Kada je započinjao svoju karijeru, kaže da je imao na umu da ide ka tome da bude što profesionalniji, ali ne doživljava sebe kao zvezdu. Međutim, nadao se ovako nečemu.
Ono što rep razlikuje od drugih vrsta muzike je to što direktno izvođač provlači svoju životnu priču kroz to, priča Lazar i dodaje da je važno da predstavljaš ono što pričaš. Pisci perfidno sebe provlače kroz likove, a u repu je to uglavnom iz prvog lica tako da sam uvek težio da to o čemu pričam bude što je bliže moguće istini, objašnjava on.
Sama hiphop scena u Srbiji može se sagledati u tri talasa. Prvi talas je sredinom osamdesetih i početkom devedestih doneo neke, sada već matore hiphopere iz kojih se izdvajaju grupe The Master Scratch Band, Robin Hood, ali i Sunshine, Gru, Sha-Ila, niški Ding Dong, Vudu Popaj, Full Moon, Straight Jackin, Beglrade Ghetto, C-Ya, 187, Bad Copy i crnogorski Montenigersi. Drugi talas se može nazvati i Bassivity talas, po izdavačkoj kući koja se bavi eksluzivno hiphopom i tu su grupe koje su i danas aktuelne Prti Bee Gee, THC La Familija i Beogradski sindikat, ali i Demonio, Struka, Marčelo, Suid, Jan Zoo. Treći, trenutrni talas, okuplja više izvođača najrazličitijih stilova…
Ja sam počeo od talasa Bassivity-ja da slušam, ali sam pre toga slušao i Grua. Mislim da se dosta promenio rep, i na globalnom nivou. Mislim da je omasovljen i da su te generacije Bassivity, Bad Copy, Prtee Bee Gee probili led što se tiče tema, ohrabrili su nove generacije da im ne bude glupo da se upuste u rep. Danas u svakom gradu ima minimum jedan dobar MC. Omasovio se, mnogo je prihvatljiviji društveno nego ranije, mnogo ljudi više radi rep – tako da imamo lošeg, ali i dobrog, ušao je više u pore društva, generacije koje su to slušale, priča o razvoju srpskog hiphopa Lazar i dodaje da je i internet učunio svoje i omogućio omasovljivanje ove kulture.
Sam hiphop, nastao je u američkim getoima među afro-američkom i portorikanskom populacijom i predstavljao je jedan način za razračunavanje bandi umesto dotadašnjeg ubijanja. Kasnije prerastao u subkulturu, a neki navode da je to samo nastavak linije bitnici-hipici-panker zbog buntovništva i okrenutosti drugačijem životu.
Što se tiče bunta u hiphopu – danas je zamro. Lazar navodi da na globalnom nivou nema više tog društveno-angažovanog repa, a kada je Srbija u pitanju, on uglavnom zamire dok je ta socijalna angažovanost repa bila živahna osamdesetih i devedesetih. U Nišu su dobar primer bili I bee, Tazz, Joker i Marconiero, kada su radili Centrifugu. No u Srbiji je taj rep popularniji, a u Nišu je to poslednje što su radili ovi momci, ocenjuje on.
Ono što je održalo rep, kao deo hiphop kulture, ali i samu hiphop kulturu već tridesetak godina je mogućnost inkorporiranja drugih vrsta. Lazar kaže da bi ta muzika opstala i dugo trajala, ona mora stalno da se meša sa ostalim, pa je tako sad ušla elektronska muzika – to je taj trap. U principu, ne bih to radio, ali možda je to način da hiphop dođe do ljudi. To je globalni trend, ali sve što je za široke narodne mase gubi na kvalitetu. Da se hiphop ne menja – bio bi zaboravljena muzika, ali sve što je popularnije je razvodnjenija suština i to je loša strana, zaključuje.
Međutim, dobru stvar sa omasovljivanjem hiphopa, Lazar vidi i u povećanju kvaliteta. U celom moru izvođača ima i dosta lošeg, ali su porasli standardi: ono što je sad loše, pre deset godina je bilo okej.
Jedna od nuspojava svake subkulture je i takozvano poziranje, a naš sagovornik kaže da je uvek bio sastavni deo hiphopa: poziranje, taj swag, pokazivanje moći, ko ima veće lance, ko ima više para, bolja kola. Ima puno pozera, i duže vreme je tako jer je, na kraju krajeva, to muzika, kaže Lazar.
Budućnost niškog hiphopa je, po Lazaru, svetla. Ima sve više klinaca koji repuju i imaju sve više samopuzdanja nego momci pre njih, jer u Nišu ima dosta MC-jeva i stilova, kaže on i dodaje da se sve više njih uči na greškama prethodnika, profesionalnije pristupa muzici.
Zanimljivo je da je procenat devojaka u hiphopu, naročito MCing-u, veoma mali. Lazar to vidi na sledeći način: Pojavi se tu i tamo po neka, ali se sve ređe odlučuju za Mcing. Sve više devojaka se osmeljuje, ali možda ne obraćuju pažnju na suštinu, nego na stajling, i dodaje da je pozitvan primer Eli Džejn.
Iako se čini da je omasovljen, Lazar navodi da hiphop nema tvrdo jezgro publike u Nišu jer klinci slušaju rep kod kuće, a idu na elektroniku i narodnjake. Samostalni nastupi su retki i obično u sopstvenoj režiji. Kao dobar vid promocije vidi organizovanje višednevnih hiphop festivala kao što su bili State of mind u Nišu i Svi kao jedan u Beogradu, ali i Dođi na Amfi koji se održava šestu godinu zaredom u Nišu. Nisu to klasični rep nastupi, kaže on, ima puno izvođača gde su obuhvaćene sve grane hiphopa, traje nekoliko dana, na visokom je nivou. Neki ozbiljniji festivali sa većim sadržajem mogu da privuku mlade. Mislim da je organizovanje takvih većih događaja ključ za omasovljivanje i stvaranje kritične mase, zaključuje Lazar Marinović.
